Дабро-босански Источник

Стр. 26$

В .-Х. источнмк

Св. 7 и 8

оправдане препреке; но буду Н м у нае гдје нема још онолико цркава, колико нам требају, те је зато већина народа прилично удаљена од цркава; зато наређујемо и то за сада, да је еваки домаћин дужан дванајес-т иута у години најмање у цркву на богослужење доћн без икаква изговора, што ако не би чинио има се сматрати као преступник црквених наредаба, па ако се иепоправи у том након трократне опомене од стране свога свештеника, подлећи ће црквеној епитимпјн од стране свога духовника ири исповјести. 6. Крсна имена имају се од сада на побожнији и пристојнији начин славити, и то као што сљеди: сваки домаћин на дан свог крс-ног имена има доћи собом у цркву, осим ако му је црква веома удаљена од куће, дати иописати на спомен нмена цјелокупне своје породице, донијети цркви по могућству своме: свијећу, зејтина и тамјана, и том ће му приликом свештеник у цркви прекадити. А више од једног дана не смије се та слава продужавати, на моралиу и материјалну штету породице. 7. Сваки домаћин дужан је у случају смрти ма ког малог дијетета у шеговој кући, позвати свештеннка да опоја мртво дијетс; а који то не би хтјео учинити подпашће такођер под епитимију црквену. 8. Сви у опште парастоси били оии трећина, деветина и т. д. не смију бити без кољива, и у таквом случају биће одговоран црквеним наредбама сваки онај, који пренебрегне ту своју дужност. 9. Младићи и дјевојке и шихови родитеља или старатељи нека пазе добро од сада прије нег' што даде једно другом иоштену ријеч да ће се узети, те да не буду приморани усљед свога лакоумија и непажљиввсти од заруке до вјенчања,

покајати се и ријеч своју погазити, усљед чега порађају се велике неповољности, свађе, тужбе и зао међу народом, за једну или другу страну глас, на велику њихову и њихових породица моралну п материјалну штету ; него нека не бивају у таквом важном елучају брзи и лакоумни у обећањима својима т. ј. нека најприје једно друго најбоље упознају, и нека једио другога ћуд и нарав мало продуљењем времена боље упозна, па тек онда да даду једно другом поштену своју ријеч и заруче се, а никад нек тако што не покушавају младићп без претходне приволе на то својих родитеља или старатеља. Родитељи пак или старатељи, ако увлфају V свом чадољубљу и опнтности, да неће бити добрих посљедица од оваког савеза њпхове дјеце, нек покушају и употрјебе сав свој родитељски уплив, али не као мучитељи но као прави родитељи, да лијепим т. 1. разговјетним начином одврате своју дјецу од оваке незреле млађане намјере, па ако успједу то је добро ; а ако лн не могну уепјети, боље ће бити да се и они прнволе жељн својих дјеце и даду им свој родитељски благослов, него лн да се са својом дјецом и будућим пријатељима тјерају, које не би добрпм плодом уродило; а и кад би оваки против њихове т. ј. воље, а са дозволом црквеном склопљени брак усрећио њихову дјецу, не би се имали усљед своје противности стидити и понижени пред свјетом битп. Сви пак они, који се буду одсада заручивали, па се прије вјенчања буду покајали, хотећи да своје заруке униште, нека добро дознаду: да ће се над њима најстрожије извршивати прописани за оваке случајеве закоин, по којима кајућа се страна мора повратити дупло оно, што је ири заруци од невине стране добила, а изгубити оно, што је