Дабро-босански Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. Р1СТ0ЧНИК

Стр. 271

на ниска врата. Пошто у истоме простору имаде уз источни зид мала каменита траиеза, а у зиду десно и лијево удубине 1гао за жртвеннк и каднлохранионицу, те се може мислити, да је тај простор некада служио као засебна мала црквица, веока подесна за скрушене молитве великијех испосника, имајући како се приповједа, храм собор св. Архангела Михаила, — дочим данас служи као мјесто за исповједање. Кад је тај обичај у живот приведен, да ли од вајкада или од новијег времена, — не да се означити. Ако се још припомене, да је уз предњу страну цркве прислоњен неукусан, једноставан дрвен звоник, са једним звоном од год 1882., које је дар Њег. Вел. нашег премилостивог цара Франц ЈосиФа I., — онда је тиме у главном исцрп.љен огјис садашњег грађевног с/гања Херцегове задужбине. Поменуто је већ како се знаде, да ее облик цркве досада више пута мијењао. У колико је традиција сачувала спомен о томе, то се повјест стања ове грађевине може подијелити у три периоде, које су овако текле: Првобитна грађевнна било је исте ширине и висине као данас, али је у дуљину хватала једва нешто преко подовину данашњег протезања цркве. На мјесту, гдје је иконостас, био је зид у вис од прилике до половину висине цркве, кроз који су у олтар водила само двоја врата, наиме царске двери и сјеверна врата. Пред сјеверним вратима олтарским налазила се зидана гробница, покривена плочом без натииса; а иста гробница у прерађивању цркве год. 1869. нађена је сасвим празиа. Гик уз предњи зпд цркве, десно од улазних врата, лежала је надгробна плоча са старинским на жалост крагки м натнисом:

-ј- Кк ил\е кога се лежи ракк кожи кнезк Радослакк Шириникк. Иста та плоча дуга 1'65 мет. а широка 0*59 мет. лежи данас такође пред црквом, с десне стране врата, од времена и људског хода си.нго отрвена — а могуће је, да је некада покривала оиу гробницу пред олтаром, гшшто се види да је скројена за гроб, који већ имаде широк оквијер, те би унутра имао бити много простанији. Тко је бпо тај кнез Радослав, ђе му је управо гроб, а зашто му је надгробна плоча пренашана са једнога мјеста на друго, то је мучно пронаћи, пошто је о томе нестало свакога спомена. Та стара црква нмала је мален, плочаст отворен звоник, сличан звоницима по Далмацији, илп ономе на старој мостарској цркви, — са једним звоном. На врху бијаше каменит крст, који је до данас сачуван, дочим је звоник скињен, како се ириповиједа код прерађивања год. 1869. То древно звоно било је малено, плитко, слично ћаси, са увом за утврђење у сталак, шупљином велико за 5—6 ока, а без пкакова натииса. У колико допире сјећање садашњег нараштаја, исто се звоно чувадо у одтару, те га пошто бијаше распукнуто, некако шесдесетијех година овога вијека, однесе нека Хаџи Стака у Сарајево, да га даде прелити, али — не зна се с којег узрока, — тек црква горашка, што се сажаљевати мора, остаде без једног важног споменика старине своје. Над вратима те старе цркве стајао је исти онај херцегов натпис, који се и данас на новој пригради налази. Колико је дуго трајало ово доба херцогоке задужбине, — кад се свршило, да ли је то заиста био првобитни облик те цркве ; можда првобитна задужбина херцегова разорена, па се убрзо на њеним рушевннама подигла скромна малена