Дабро-босански Источник

Св. 9 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 327

Је ли душа човјечија духовио животно биће? (Неколико аргумената о томе).

Истинити и прапи одговор на ово колико интересантно, толико и важно иитање, треба тражити из уста класика и правих поборника, заступника науке; јер нам само они на овакво питаље могу дати задовољавајући одговор, како за нас сада, тако и за умове у будуће. Да, тамо велим треба потразкити одговор по стављеном питању: а не од надри, полутанске или шарлатанске науке — науке површне и уображене, која је увијек празна и нигатавна; јер од ње не можемо никако добити прави и истинити одговор. За ријешеље и одговор постављене нам теме — питања: је ли душа човјечија духовно животно биће, не смије нити ће бити за нас у принципу оно, што тобож као истинито тврди шпекулативна и лажна наука и научењаци швиндлери, полетарци и надри-књиге, — занесени и опијени нецлодним, јаловим: слободњаштвом и сухопарним философским соФистеријама. Не, овђе ће, дакле, вриједити само оно, што здрав, чист и непомућен разум и логика здраве науке прееуди ; за то се ми и обраћамо правој науци за ријешење и сатисФакцију по напријед стављеном питању : је ли душа човјечија духовно животно биће ? Ну, прије него би чули пресуду те праве и истините науке, рећи ћемо и ми ријеч — двије томе у напријед. Дакле на ствар. О томе, да душа човјечија Фактички постоји и егзситира у човјеку као духовно животно биће, нема еумње. То су потврдили својим ђенијалним умом чак Сократ, Платон, Аристотел и други славни философи старога још доба па, и најновија наука, наука права и истинита, — то је исто потврдила; о чему постоји и засебна наука — наука о души или „Психологија"! Да је душа у човјеку заиста специјално биће, биће животно, које ради, које мисли, које осјећа, које је свјесно себе, које зна, које памти

„ЕозкрлтисА перстк в г к зел!лк> /Акоже к'к, м д8\"к козврдтитсА к г к Иог8, иже и даде его". (Еклизијаст, 12, 7). и т. д. а никако да је она нека Физиолошка функција — нродукат органа и чула, — види се отуда : што би на основу таквог тврђења оно тијело, које је веће, здравије, снажније и развијеније, морало бити и мудрије и паметније и способније куд и камо од тијела које је мање, кржљавије или болесно ; јер по тој аналогији кад су жице на струни здраве и затегнуте мора бити и звука јасног, т. ј., код здравог тије:а и дјејства Физичка су већег интензитета, па сљествено — п дух треба да је већи код њих. Ну, шта ми видимо ? Је ли то тако? Видимо Д1 није тако. Видимо из апостеријоричног знања даимаздравих снажних и развијених људи по тјелесности, који су далеко мање способни — далеко мање могу да памте, разумију и мисле од људи, који су слабији, кржљавији или болесни. Из овога се дакле види, да душа није продукат чула и органа ; па с тога џин (великан по тјелеености) и не бива геније (бар то није правилој, ако је џин, а кепец може бити геније! Да душа није продукат чула и органа и отуда се види : што много пута човјек Фиксиран мислима својим за какав предмет удари се, огребе се, зовне га ко и т. д., а он за све то и не зна и не чује. А шта то значи ? То значи: да човјек није само тјелесан, него да има и душу; јер кад не би тога било, кад би човјек био само тјелесан и ништа више, он би у оном моменту, кад је се на његовом тјелу десило такнуће, удар и т. п. — морао у том моменту све знати шта му се је на тјелу десило. Јер по законима јестаственим — природним, свако тјело мора своме створу и опредјелењу одговарати, н. пр.: кад би ма како лагано дирнули за жицу од струне, или лупнули у звоно, морали би у исто вријеме, у истом моменту, чути и тон. Ну, по некад, код човјека много је и поднијети му мач, доста му је само да помисли у души о њему, и души његовој је већ произведен бол ; а звону принесите макар чекић од 100 к. немојте га само куцнути, неће моћи од себе дати никаква тона. А то значи : да, у првом случају,