Дабро-босански Источник

Св. 9 ii 10

Б. X. ИСТОЧНИК

Стр. 319

— Куд чобан без стада? — 111та ће стадо без чобана? Добро! Па кад пође свак на свој посао, шта мислиш куд сн кога спремио?! Учинно си само ту тешкоћу -што си послао једног раденика да копа с једног краја, а другог с другог краја једну исту њпву. Та је тешкоћа мала код чврста православног Србина, н она не би много нанијела штете, кад нае млађи н пепаметнији не бп гледалн, па можда и сасвим се раздвојили. Али, да се не би тако дешавало, не скрстимо руке но радимо. а свакоме ко се помијеша, као незваи гост, у наше народне послове, докажимо: да смо свјесни свога позива. Познв српско-православног свештеника свет је и величанствен, а моје је мишљење, да и иозив наншх српско-православних општина упоредо има ићи. Према позиву они имају један н пут и рад; за то говорити о р &ду свештеника без рада наших ошптпна, п обратно значи узалуд говорити. Кад сам овај мали предговор изустио, прећи ћу на главну ствар овог мога писања, са којпм имам намјеру упознати читаоца овога нашег листа: 1. 0 свештенству, 2. О општинама, и 3. 0 хбиховом раду. Наше, данашње, свештенство према своме умном п имовном стању, заиста се бори са многим тешкоћама. Те тешкоће, као што рекох, долазе ушљед мањег образовања, као п са слабог материјалног стања, чему се још придружују данашње прилике и околности. Данашње наше свештенство у већини је са старим манастирским образовањем, али и са старом, чврстом љубављу према свему ономе, што је нама мило и свето. Читаоц ће ме разумјети, ако и ја признам да у свакој

пшеници има кукоља; та одредба хоћу рећи, да се односи па сва човјечанска' друштва. Међу напшм свештенством, ако се п догодп која невоља, те побрка мирно стање, невоља може бнти ушљед незнања, али и ушљед притиска његовог слабог стања и новијег народног живота. Тим хоћу рећи, да се од свештеника тражи да је знан, угледан н ођевен. — Код тог тражења нико не иомишља на пнтање: „од куд?" Но и ми, признајући општу ману човјечанства, да у свакој пшеници има кукоља', морамо погледати иреда се, ако нам ко примјети, да оскудјевамо у родољубљу. У нашим крајевима не чу нико свештеника, као нздајицу рода свога, и ако не чујете да се пјевају појединима „химне" захвалнпце н „химне 1 ' у славу појединаца. И ако је материјално стање слабо, ii ако је понизак ступањ учености — смије се слободно рећи: внсока је љубав и оданост према цркви и народу. Сад, Боже дај, да новпје са знањем снабдјевеније свјештенство, поступи добро. Ми се томе надамо, ми то с иуним правом и тражимо. Али не заборавнмо, да и онп нмају права од нас тражити, да би могли мирније и спокојније живљети. Ако наше старије свештеиство не истиче се на пољу учености, а оно у пстнни и не смета млафим и знаним снагама, да не дријемају — као што се види да многи чини. Може ми се приговорити, да је менн слободно побратн лаворике, да онн тога не траже; но нстнм тоном, нек ми се не замјери што ћу рећи, да обично лијени људи жељели би стати на пут п другоме. Има ли међу нашим свештенством по неки и од овакових мисли, ја не ћу тврдити, то боље може знати онај нозвати, који на то иази, а ја овђен само то толико могу рећи: дај Боже да их не буде, но да сви прегнемо на рад, јер су бла-