Дабро-босански Источник

Стр. 318

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

очити доказ она српска борба за име наших вјероисповједних школа — ту је иравославни Србин, једном за навијек стао ногол на врат несрпском н небратском раду онијех, којн мишљеше да ће се моћн Срби у Босни и Херцеговинн одроднти. Таком заједннчком и одлучном раду нашег свештенства и наших општина, мора ое зарадовати еваки Србин 1ђе га данас има изван граннца наше домовине ; а Бог н душа, тај је рад био нама на радое/г, дпку, понос а и корист, јер се данас и на нас и наш заједнички рад мало внше н озбнљније рачуна. Има се и право рачунати; но се само треба чувати да туђи рачуни не побркају наше чисто српско бројање. Зато се треба шепртљаније и .шсичијег обхођења као живе ватре чувати ; јер давно су наши стари казали: „пушти ннјевца на праг, па ево га и у кућу." Овпјем шта се хоће да каже — ми сви знамо; али ћу ипак рећи: чувајмо се новотарија не само онђе 1;С чувамо своје највише светиње но и у иашем породичном жпвоту. Даклен, буднмо ми онп стари са, мпшљу н поуком: „у се и у своје кљусе." Заједнички п слатки жнвот чланова у породици рађа неоцијењеннм благом. Сад се запитајмо: шта ће донијети сложен и заједнички живот и рад главних раденика на пол.у за благостање и славу нашег Српства и светог православља. Без да овђен и помиње, да су ти раденици свештеник и оиштниа, у цркви и школп, поштовани читаоц то зна, па и надодаје: са својим вриједним Србином учитељем, па ђе има и са пјевачким друштвом. До мало више слободнпјег времена не треба да и о њима заборавим рећи: а сад, само о оним раденпцпма о којима на челу поставих.

Од мене не тражите научењачког мудровања, но само братског разговарања, имајући нред очима: да макар колико користим, са мишљу, што мислим да то иговорим, без икакова притворства. Дично никога напасти не ћу, а још мање поједину општину — а гријех на сриједу, ако се случајно и изнесе, он нек ие учини да у њ још више срљамо, но да га се добро чувамо. Та не може се све иа себи искуситп, но треба се шго год п на другоме сјетовати. Запста данас за нас нема жнвотнијег питања од овога: „Како треба да се побољша међусобан живот м е ђ у н а ш и м о п ш т и н а м а и м е у II а ш н м свештенством?" Данас се нчјвише ради на томе да се побољша свештеничко стање. И ја сам сам за тај рад и пе бпх жалио радити да се могу скучити у гранпце одређене цензуром; али сам и за онај заједиички рад, који је по моме мњењу пречи, за рад к о ј н б и ш т о в н И1 е довео и а ш е о пштннепсвештенство у бољн склад у нераздвојан рад и живот. Велика одговорност лежи на нашем свештенству и на нашим општинама. Гледајући на оно ђе п шта ова два раденика морају чпнпти н радити — ја их сматрам к а о ј е д н у нераздвојну јединицу; — то мора признатп једна и друга јединица, јер је то истина, јер томе не треба никакова доказа. Према овоме, моје слабо мишљење, не гласа за оне борбе засебних права. Јер право народног свештеника нпје ништа друго до и право народног трудбеника; а то је наше општние. Кад се озбнљно и ладно размисли: тако је! А ко жели, да нас поцијепа, викаће на сва уста, ђе може и не може: нлје тако! свак на свој посао и на своју страну!