Дабро-босански Источник

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 413

2. Наших општина рад, мора бити опште кориеан, а пе посебан, у првом рсду, јер није право да се нашем свештенству и нашим мањим општинама окрећу леђа, а у другом реду нек је јаван и непартајичан. 3. Свештенство и оиштине, морају биша Јвдна нераздвојна цјелина, од које ће зависити срећа или иесрећа нашег народа у овим крајевима.

0 ј Прегнимо, за заједнички рад! — Призивајмо се! — Договарајмо се! — Лераздвајајмо се — шако нам Бог иомого! Ако тако будемо чинили — нећемо жи в.л.ети у овој трзавици која нам час нанесе на набрано чело, ладан зној, а час узрујаност душевну. У часовима нашега заједиичкога рада иек виде и пријатељи и непријатељи да ,,Срб још живи. да је јунак" ! Сава прот. треб.

Некодико иримједаба на нацрт правила за потпомагање удовица и сирочади свештеничкијех у Д. Б. Епархији.

Позван дужношћу као свештеник и ста- ; ратељ моје евештеничке породице, за коју колико и за себе живим и радим, ево ме да овом приликом ђе се опстанка нашега тиче, речем коју о нацрту правила за потпомагање удовица и сирочади свештеничкијех у Д. Б, Епархији, колико ми у томе моје скромно знање допустило буде ; ни мало не полажући на то што се многа старија браћа свештеници, који имаду више знања и искуства у овој ствари од мене, све до данас устручаваше јавно и опширно донијети своје мњење, и пустити свој глас у овоме по нас и паше породице врло важном и животном питању, да би се што прије у живот привело започето добротворно дјело, и његова правила према нашим потребама и према у опште постојећим правилима осталих признати и законом утврђени заклада уредила, да што оправданије цјели закладе одговарчју. Почећу дакле одма са првом тачком нацрта правила. У тој тачки стоји : „да је цијељ Фонда да потпомаже удовице и сирочад свештеничку". То је лијепо, али ја, по моме схваћању, држим да није доста осигурати само ове према данашњим нашим приликама; ми с обзиром на нашу не осигурану будућност треба да и о себи много и озбиљно размислимо, треба да и себе при тој установи осигурамо, па да нам та установа буде заједничка. При склапању нацрта правила ове установе, ја незнам је ли се то имало у виду онако, како ја замишљам и

како сваки свештеник замишл,ати може, кад помисли на своју вајну будућност. Па ако се може бити и мислило о томе, оно је нрема 12. тачки истог нацрта остало у врло уским границама. Свештеник у његовим старим годинама или у случају несретног удеса, да у млађим годинама остане за свештеничку службу неспособан, по тој тачки изгледа као пасторче према устинови Фонда, који му само из милости оће или неће може пружити помоћ, јер та установа није према означеној цнјелЈИ за њега створена него еамо за његову удову попадију или сиротну ДЈбЦУС једне стран; та недосљедност а с друге стране приговор брата Растка (у IV. евесци Псточника стр. 169.) и на ту 12. тачку, у коме се он чуди : „зашто се у правилима умеће случај изнемоглости свештеника, који и кад обнемогне вршити свешеничке дужности и пак побира донекле своја берива, јер има свога помоћника са којим дијели на пола", — дадоше ми повода да о томе коју више речем, јер се моје мњење са мњењима њиховим у овоме мимоилазе, а ево зашто: Нама је свима позната а тако исто и нашему брату Растку, — јер је наше горе лист, — какво је данас стање нашега евештенства, да је оно јадно и жалосно у сваком погледу његова опстанка, и да је свештенство остављено самоме себи, да се за свој опстанак брине и бори. Узрока томе има много и ја нијесам позван да их овди износим, једно што сам о другој ствари рад коју