Дабро-босански Источник

2

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 417

На рад! . . . Минуло златно доба, . . . спомени само стоје Кад Србин јуттак бјеше под крил'ма среће своје Мишца му бјеше храбра, срце му бјеше смјело, А лавор-вијенци с^аве ресише сјајно чело. Куд год је руку диз'о, куд год се кроком крет'о, Побједа само славна и понос га је срет'о; Силни је богати заиад трн'о од њег'ве силе, — Та Србин бјеше јак . . ! И пјесме славопојке пјеваху бајне виле; А њег'ве путе дичне, китило ј' меко п,в'јеће, Над њиме љупким сјајем сунашце дивне среће Ширило ј' златни зрак Ал' мину срећан данак и златно доба мило, Сунашце српске среће, за тавни с' облак скрило, И витез који тако побједе носит' знаде. У црно ропство паде Паде на чело бора, на срце терет худи, А тешки ропски оков на снажне јуначке груди; И љута звјер се суну на груд му земље свете На, синку цигли рај. А Србин био ј' патник, сред црне ноћи клете, Уз гусле појућ' нади борио с' с тешком тамом, Циновски тешки оков јуначку груд му слам'о, А душу мука, вај Патнички српски роде, још духа увијек чила! Кроз мрачне, страшне дневи, водила т' нада мила, Па ти ми јоште живиш, сред грозна доба ова, Лаганим тихим шумом минуше пет вјекова — — Ој па ни сада роде, не клони, наду гаји, Минуће тешко доба, сунце ће да засјаји, А ти ћеш блажен бити, кад свети атф'о среће Прими те у свој скут . . . Пробудиће се виле — заиојат' славопојке ; У дивном жићу твоме синуће премаљеће, Разведриће се небо, — а славе бајно цв'јеће Китиће т' даљи пут. Не клон'те браћо мила, кр'јепите с' моћним Богом, Он ће вам будућност сјајну крунисат' дивном слогом . . . Па на рад, док је доба, на рад са свију страна, На рад за срећу своју, за свјетлост својих дана !