Дабро-босански Источник

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 425

зати: ајде ти драги од куд си и дошао: а ми ћемо себи тражити бољег и способнијег. При свршетку и опет вам повторено говорим, ако зкелите себи праву срећу, треба да се у свему управљате по налозима својих свештеника, којима треба, да се често и исповиједате и ништа не затајивши, да им казкете еве, што тежег

на души вашој носили буднете, па ћете онда испунити ријечи Христове, које говоре : 1ШАН кагк, лши сл8шае г гк." — Амин. 1 ) * Ј ) У прос.тору између Раме и .Тајца, Фојнице и Лијевна Срби сви служе се западним нарјечијем говора. I -Срби Херцеговци говоре најчишће српски јужним дијалекI том служећи се. Разлика је само у томе, што ријечи по ј гласоудару друкчије нешто изговарају. С. Д. уч.

Освећење српско-православне цркве у Добрљипу. (Костајнички протопрезвитерат).

Славном српско-православном уредништву „Бос. Хердеговачког Источника" у Сарајеву. Подписани учтиво молим то сиавно уредништво, да би благоизвољело у својему цјењеном лиету сљедећем допису мјесто поклонити и у потпуности штампати. Кад сам примио позив од слав. срп.-православне црквене општине Добрљинске од 3. еептембра тек. год *), којим ме је иста општина позваи.а — да на дан 29. септембра — Миољ-дан о. г. дођем на српски збор к ново-подигнутој Добрљинској цркви — кога је дана и празнпка Нзегово високопреосвештнесгво господин митрополит Ђорђе Николајевић својом св. архијерејком службом освештао више поменуту цркву; те као Србин нијесам могао друкчије учинити, него баш на брацки позив општине на збор цркви доћи, — јер ме је позвала : српским обра-

*) Позив гласи : Свима славним српско-православним црквено-школским општинама, пречастној гг. свештеницима ; гг. учитељима, грађанима и драгоме народу Срискоме! Иотписана срп. прав. црквена општина у Протопрезвитерату бос* Костајничком — у Добрлину са највећом радошћу јављамо вам 1 — да смо у славу свевишњега Бога, српства и православија овога л>ета сретно довршили свети дом Божији — срп. прав. цркву у Добрлину; не далеко од станице жељезничке пруге и обичног друма за 10 минути; на једном врло романтичном мјесту — староме црквишту, на којем мјесту старо-древна црква прошле буне у години 1875. од злодјеја спаљена .....! у којој смо ради да што скорије и нами пропоје света литурђија овиг свјета ка 1 и онога ! У име Бога, а у час добар би ће освећење исте цркае на дан 29. септембра у суботу на Миољ-дан тек. год. Овај свети и свечани чин обави ће наш оиће-л>убл>ени и заслужни Митроносац-Старина Архипастир Високопреосвештени господин митрополит Дабро-Босански Ђ о р ђ е Н и к о л а ј е в и ћ ! Пак да би оваЈ наш српски збор био што више достојни и значајни — зато вас српским образом и именом ова оиштина скромно позива, — да нам 1 тога слављенога дана у миле госте са вашом вриједном породицом, кумовима, пријатељима и знанцима на збор цркви доћи изволите! — У Добрлину, 3. септембра 1890. године. Срп. прав. црквена општина.

зом и именом Једно, а друго да се одужим мојој светој дужности као православни Србин, и треће као најбљизкњи комшија тога ннрода, требао сам доћи — да се наужијем праве српске славе и православља, што су и моји прадједови радили ! Пак пошто сам на том српском дичном збору био, који ће ми до конца мога живота у врло пријатној српској успомени остати, зато немогу пропустити ову прилику, овај врло важни догађај — а да путем „Источника" као црквеног листа ову српско-црквену светковину и другој срп. поштованој читалачкој публици поближе неопишем, знајући унапријед, да ће то сваког пријатеља српске цркве и народа интересирати. —• Зато ево ме с пером у руци, да вам коју о овом прозборим, — држећи се праве, а мени добро познате суште истине; само ћу бити у писању мало подужи, јер сам накан све потанкости овдје изнијети, јер сам свему што ћу да пишем, очевидац био, тако ме је Богом дана срећа послужила. Српска православна црквена општина у Добрљину основала је и подигла красну ову цркву у Добрљину прије три четири године дана о својему труду и зноју уз припомоћ Високе земаљске владе, — на једном врло романтмчном мјесту у Добрллшу, недалеко од жељезничке пруге и обичног друма (тесте) који води — пут Костајница-Нови за дееет минута, на врло здравственом погледном и угодном мјесту, према брацкоЈ нам земљи Хрватској, коју од нас раздваја само ријека Уна, — и то на загаришту старе цркве, ђе је од памтивијека постојала стара цркву, која је прошле буне од зликоваца спаљена била ! Као што рекох, општина је прије три-четири године дана цркву основала и подигла, али довршила до ове године није; а