Дабро-босански Источник
Стр. 406
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Св. 11
Сви првенци, и не ирвенци ово морају одобрити дн постоји; а да .1 н је то штетно?, мислимо, да је истииа; а да ли то треба искорјенити ?, прави пријатељ и Србии вели: да треба и то што ирије. Према овоме што рекох, врло је тегако угоднтн нашем народу, који је доста врућ, и који тежи, да не остане задњн даклен, у оном народу бити први, у коме сваки појединац жуди да се барем запита за што-год врло је тешко првенствовати. Но упознавши жеље и страсти, и то се да савладати; еа.мо општине морају сннсход.биво н благо у своме раду поступати, а проћи се оне постарије самовоље и суровости. — Та, то се барем мора признати, да нам је самовоља, у многоме стала на пут. Против такнх самовол>ника, читаве су општине устајале, па им се често није могло шта учинити. Овакове борбе чемерно је и гледати, а камо ли на своме тијелу трпити и осјећати, почем оне руше нз темел>а сваки заједннчки рад. Ови се самоволлшци још ђе —■ ђе виђају. Онн воде своје порекло из богате кесе или из дома „кољеновића". Ми сиромаси морамо признати, да слабо етојимо са кесама, те често не можемо да притечемо у помоћ материјално; но мора се признати и од највећих самовољннка, да можемо разложно говорити, поштено мислити и искрено савјетовати. Догоди ли се, да то самовољник ништа не призна и не одобри, но све чини на своју руку готова је зафевица, па макар тај све био на правоме путу и говора и рада. Општински је посао црква и школа, свештеник и учитељ, а иреко тога и народ. Црква је огледало хришћанског жара и оејећања једне оппггине. Као оно што наши стари говоре за путнике: „погледај га у обућу, па га пушти у кућу". Тако је исто, погледај у јавне зграде на-
родне, па ћеш одмах познати и општинска уређења, њихове бриге и радове. Није лахк посао цркву уредити да у свачему одговори захтјевима одредаба и жељама народа. Чисто би чудновато могао човјек на први поглед одговорити: да је томе захтјеву врло лахко одговорити. Све ријечи општине остаће као глас ваиијућег у пустињи, ако се она не узбрине да народ посјећава цркву. То је најљепши украс божествених храмова; народ ће цркве подићи те и украсити: „с поља кречом и каменом, а изнутра крстом и пконом". Без народа попашће по свему прашина; то је права п данас већ очптована истина. — Мора се и то признати да општнни пада у дужност пазити да збиљам то народ приложи, те оно што приложи у ред, тачно на своје мјесто стави и уведе — одбацивши оно наше старо: „шта ме се тиче, и не могу ја све". Ако ћемо истину иризнати општина има огроман пос-ао. Но заједничком мефусобном потпором и радњом долази се до лахкоће и чисто читав посао иде у сласт; а кад је тако надајмо се и добром напретку и успјеху. П1та има општина са црквом ? Све! Само име „црквена" општина, доказује и износи на видик, велику бригу о цркви. Имао сам прилику обићи, са не малијем, читаву Босну; и на томе моме путовању смијем се похвалити, видио сам да наше цркве могу напредовати, само кад би се у највећој тачности цркве посјећавале. То заиста није у најбољем реду. Но општине н то би могле побједити, ако својим примјером буду предњачиле. У овоме јасно излази на видик, да ће слабо ријеч свештеникова ући у срце млађих слушаоца, ако ти млађи не виде од својих старијих, да је корисно, побожно а и српски посјећавати храм божији