Дабро-босански Источник

Стр. 408

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

потребна пажња на цркве; или пак свештенство слабо на то ономиње, или најзад слабо се у томе погледу слушамо. Потреба је да црква има новаца, али је ,већа иотреба цркву одјенути „споља: кречом и камеиом, а из нутра: одјејанијама, крстом, иконама". Кад би се и у овом погледу обраћала већа пажња на узајамно савјетовање наших општина са свештенством, могли би се надати и бољем реду, него пгго га данас имамо и видимо. — Но у овом раду ошнтинама су више мање потпуно одријешене руке и свештеник се неће озлосрдити, ако уђе и соврпш жртву за све вјерне у дивно окићеном храиу не само крстом и иконама но и побожним Србима и Српкињама. У раду, пак, око чувања наше „српске" цркве од унутрашњег непријатеља, неиобожности и од онијех многијех спољнијех назови пријатеља, са јагњећим погледом а вучијим срцем; позване су општине и свештенство да стану на тврд темељ слоге и љубави. У овом раду, само бодро, заједничкн и сложно имамо поступати; не буде ли тако, припишимо себи кривицу. За побожност народа општине могу још више учинити но и сам свештеник, јер свештеншс ријечима, али општина има дјелати добрим примјером и међу „тугорима и приложницима", па, и међу православним слушаоцима. Жалосно је то ако пресједник општине не почитује свога свештеника, своју вјеру, па не дође ни два пута преко године у цркву. Ја не би знао како смије таки члан општине звати се члаиом „ црквене " онштине ; њему би боље приличило чланство: ..не/црквеног" друштва, што у самој ствари и јесте. Многи се изговара на разне начине, па и на то да он неће „Фарисејски" ; ови неће да иомисле да им нико не препоручује Фа-

рисејство, кога баш у души имају; јер самим тиме што веле да неће Фарисејски, сами себе пред Богом као Фарисеј, хвале и своју побожност узносе. Не треба и не смијемо тако, ко је Србин и српског имена, јер „брза ријека поред нас тече". Па и насртаје непријатеља ако се појаве на нашу чисту и свету народну српску цркву, општина може и има снаге одбити не само по својој снази него и по својој дужности. Народ је црква, а општина са својим свештеником, као во^а народна, не би требала, у случају, да слегне раменима ни пред каковом силом, као што се може догодити. Опширности у овоме немојте ондјен тражити. Само ћу овдје рећи: нек се само помисли на наше старине које хоће и да поримокатоличе, по Хрвате, или барем да „побогумиле" или најзад „побосанче". Но здрава свијест искрених и непристрасних људи то сузбија; али опет, ми смо -најпозватији чувати ! Свештеник сам не може; народ је ту, општина је на биљези: она заиста има огромну моћ, само је треба разумјети и згодно употрјебити. Нп коме ни за длаку уступити ни попуштити што се тиче наше светиње; око тога имамо сви пазити. Овђен није с горег да напоменем н ту околност што се општине могу толико одвојити од свештенства, да се често пута могу чути и ове ријечи: „цркву је народ начинио, она је народна — свештеник је његов слуга". — Ми свештеници не смијемо тражити господарења ни у самој цркви, премда је доста чудновато чути, да се у цркви ради и управл,а без првог раденика црквеног. У том погледу ми хоћемо, да се ме^усобно савјетујемо и при-