Дабро-босански Источник

Стр. 476

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

Чит -ј- Атанасије КомадановиЂ, протопрезвитер у Чајничу, послије кратког боловања преселио се у вјечност 26. новембра 1890. год. Покојник је рођеп 1834. а рукоположе-н за свештеника 1853. год. Био је примјеран пастир

ЈЉ&. пун побожности и доброте, узоритог владања ревностан свештеник обљубљен од свога народа и духовне власти, код којих је својим радом свагда све више уважење и поштовање добио. Лака му земља и вјечни покој.

Р а з ОсвеЋени антиминс. Дана 2. децембра о. г. благословом Бзеговог високопреосвештенства АЕ и Митрополита Дабро-босанског господина Т&орђа Нпколајевића, а по нзложеном правилу у „Дополнителном Требнику", унешен је освећени антиминс уновосазидану православну цркву у Прпједору. Овај чин извршен је од дотичног протопрезвитера са 5 свештеника судјелујућих а у присуству многобројног народа. Нова народна (комунална) основна школа у Приједору. Као што смо извјешћени отворена је народна-комунална основна школа дана 3 новембра о. г. по новом кален. у Приједору. У ову новоотворену школу уписано је и пошло је 42 православне дјеце, које мушке које женске. Вјеронауку отпочео је предавати протопрезвитер Плија Зеленика. Чудно нам је, да поред српско-православне основне вјероисповједне школе у овом мјесту, толики број православне и српске младежи полазе комуналну школу ? !! Исповијест старокатоличких епископа: У име Лресвете Тројице. Јован Хајкамп, архијелископ Утрехтски; Касиар Јован Ринкел, еиискои Шарлемски ; Корнилије Дижндал^ ежискаи Девентерски ; Јосиф Хуберт Раункенс, еиискои Термански старокат. цркве; Едвард Херцог, еиискои Швицарске Хтристово 1 ) — католичанске цркве; сабравши се ово двадесет четвртога септем. хиљаду осамсто осамдесет девете године у архијепископској пријестолници у Утрехту и призвавши Светога Духа, издајемо ев' ову изјаву : Католичанској цркви. Сабравши се, у слијед позива - супотписаног архијепископа Утрехтскога, ради договора, за'■) Швицарци називају себе не „отарокатолицима", већ Христовим католицима (СћпзЂ-каШоНкеп), да би се тим јасније разликовали од папских или ватиканекијех католика.

н о. кључисмо: да ћемо се у напријед, од времена до времена, сабирати у мјесту ради договарања о општим стварима уз судјеловање нашијех помоћника, савјетника и богослова. 2 ) На овом првом збору нашем држимо да је нужно, да у општој изјави укратко изређамо оне, црквене основе, по којима смо ми до сада отправљали нашу епископску дужност а по којима ћемо п у будуће отправљатн и које смо ми не једаред имали прилике да их псказујемо. 1) Ми ее стално држимо старог црквенскога основног правила, које је изразио Вићентије Лирински у својој изреци: „И (епеатив, ^ио<1 ићј^ие, ^иос! ветрег, ^иоЈ аБ отпЈБив сгесИ(ит ез(;; ћос ез! еш'т уеге ргорпе^ие саЛоНсит' 1 . (Ми да се држимо онога, што се свагдје, свагда и од свију вјерује, јер је то право и сопствено васеленско.) — Према томе ми се држимо вјере старе цркве, као што је изражена у васеленским символима и у свестрано признатим догматичкпм установама васеленекијех сабора нераздијељене цркве прве тисуће хиљаде година. 3) Одбацујемо ватиканске декрете од 18. јула 1870. г. о непогрјешивости и о свеопштем епископству или о црквеној свевласти римскога иапе, јер се исти опиру вјери старе цркве п руше староцрквенско устројство. Но то нам не смета, да му цризнамо историјско првенство, као што је признато било римскоме епиокопу, као првоме међу равнима (рптиз т!,ег рагеа), на многим васеленским саборима и оцевима старе цркве уз пристајање свију цркава прве тисуће хиљаде година. 3) Исто тако одбацујемо објаву Пија ЈХ.

2 ) Старокат. еиископи иммју уза се своје генералне викаре (замјенике); у црквеним савјетима, који се састоје из бираних заступника под пресједавањеи епископовим, има свакад богослова и канониста (научељака).