Данас

Buenos Airoes, 1. jul

FOTO: FONET/AP

Polidja hapsi navijaže posle nereda nakon pobede nad Engleskom

Karta u jednom pravcu

Prinudni odmori kao šminkanje mrtvaea

Produžavanje prinudnih odmora je svojevrsno šminkanje mrtvaca. Umesto čestite ~sahrane“ sistema koji je odavno mrtav, njegovi povampireni ostaci nastavljaju život posle smrti

Mihajlo Kovačević

Pokušaj prikrivanja činjenice da je već polovina radnika višak, dobija groteskne oblike. Poslednje izmene propisa kojima se omogućava upućivanje radnika na tzv. prinudni odmor je nastavljanje politike zabijanja glave u pesak. Jezički kalamburi koji se pri tome koriste kao što je „privremeni prestanakpotrebe za radom radnika“, otkrivaju prirodu sistema koji funkđoniše putem odlaganja rešavanja problema. Tzv. prinudni odmori nisu mogufi, pravno, jezički i logički, ali to još uvek, kao što se vidi, ne znači i da ne postoje. Isto tako, nisu moguća ni preduzeća čije su obaveze veće od vrednosti imovine ili u koja niko godinama ne ulazi, pa ona ipak postoje. Zbog toga se često stiče utisak da se radi o haosu, ili bar 0 spontanim procesima koji su velikžn delom van kontrole. Dovoljno je povezati nekoliko elemenata, pa uvideti da utisak vara, odnosno doći do zaključka da se radi o koherentnom sistemu koji ima čvrstu unutrašnju logiku. Njegova koherentnost se izražava kroz postojanje legalnog sistema po kome ništa ne funkcioniše i ilegalnog, skrivenog, koji izuzetno dobro funkcioniše. Prinudni odmori su logični kao 1 društvena svojina. Ako je nešto društveno, nad tim ne rnože biti svojine, a ako nad nečim postoji svojina, to ne može biti društveno. Tako i odmor kao pravo ne može biti prinuda, a ono što je prinudno ne može se tretirati kao pravo, Nema prinudne slobode, kao što nema ni slobodne prinude. U razvijenoj privredi i javnim službama dovedenim na ivicu opstanka posla je sve manje i sve manje će ga biti. Većina, i pored izloženosti teroru obmana, ako ne

zna, onda bar oseća kuda stvari idu. Zastarela tehnologija, kadrovska pustoš, trošenje supstance, posledlce političkih odluka, sve su to elementi koji ukazuju na poraznu činjenicu da je trajno u industriji i javnim službama izgubljeno blizu milion radnih mesta. Zato je igra sa prinudnim odmorima pre svega surova. Umesto istine i traženja rešenja nudi se laž natopljena krokodilskim suzama. Njeni tvorci i čuvari liče na krokodila koji plače kada se hrani. lako su svi ili bar većina, svesni da je plaćeno odsustvo karta u jednom pravcu, prave se kao da imaju povratnu kartu. I što se više i duže prave nevešti, ro je sigurnije da povratka nema. A što je sigurnije da povratka nema, to je potreba za samozavaravanjem veća. Tako je stvorena povratna sprega kao ključni momenat harmonije propadanja, Produžavanje prinudnih odmora je svojevrsno šminkanje mrtvaca. Umesto čestite „sahrane" sistema koji je odavno mrtav, njegovi povampireni ostaci nastavljaju život posle smrti, dokazujući tako da zagrobni život nije spiritualno, već ekonomsko pitanje. Međutim, operacija produžavanja agonije putem slanja radnika na plaćeno odsustvo ne bi mogla da uspe da se žrtve dobrovoljno ne prijave za operativni zahvat. I direktori, i znatan deo radnika je jedva čekao ponovno omogućavanje plaćenog odsustva. Prvi, da bi mogli da rade kao što su to činili do sada, a drugi da bi mogli da opstanu.

Radi se o zajedničkom interesu, pa zatoj neraa konflikta. „Žrtve" ne mogu da opstanu sa prosečnom zaradom kojom jedva mogu da se plate komunaiije i da ostane za hleb i mleko. Mogućnost da prime 60 odsto od toga, a da pri tome imaju slobodno vreme da se bore za opstanak, pri čemu im se plaća socijalno i zdravstveno osiguranje je ponuda kojoj ne mogu odoleti. To se odnosi na veliki deo radništva, pa otuda socijaini mir i međusobno razumevanje strana koje bi trebalo imati različite interese. Stvaranjem situacije u kojoj je bolje ne raditi, nego raditi, i u kojoj je zarada samo manji deo sredstava potrebnih za preživljavanje, zadaje se završni udarac nečemu što se zvalo privreda. Izuzeci koji postoje, i koji su uglavnom sa političkom pozadinom samo daju kontrast opštoj slici. Što ima manje posla, i što su manje zarade, to je i kvalitet rada sve manji, a što je on manji, to ima sve manje posla i zarade su sve manje. Tako nastaje krug, sve manjeg prečnika, koji se na kraju završava tačkom u kojoj će kao u crnoj rupi nestati ono što se danas naziva industrijom. Otud zamajavanje sa odredbama o plaćenom odsustvu kojima se predviđa sačinjavanje nekakvog programa, a zatim bliže uređivanje tog instituta u kolektivnom ugovom, liči na brižno zalivanje cveća u bašti dok se kuća ruši. Ni program, ni kolektivni ugovor ne mogu sprečiti izdavanje karte u jednom pravcu. Nevolja je što to ima svoj kraj koji je prilično neveseo i koji nije daleko. Zato je ovo jedno od poslednjih produžavanja mogućnosti upućivanja na plaćeno odsustvo. Zato što više neće imati ko da se upućuje. Izgleda da je to jedini način da se normativno i stvarno usaglase, pa da se krene od početka, sa ledine. Tada će ponovo trebati radna snaga.

Vic

Predavač, na klinici, pokaziije studeniima medicine rendgenski snimak. - Na ovom snimku se jasno vidi da jejedna noga tog pacijenta kraća od druge, zbog čega on i hramlje. E pa, izvolite... recimo - vi... kažite mi šta biste vi radili u takvom slučaju? P f udent malo porazmisli, pa odgovara: - Pa, rekao bih - da bih i ja hramao!

Prevlaka novih svađa

Prevlaka će biti poslednja tačka razgraničenja hrvatsko-jugoslovenskih sukoba, ali i kota razbuktavanja političkog rata Beograd-Podgorica. Vremenska podudamost ponude novih rešenja o granicima sa obećanjem Medlin OLbrajt da če Crna Gora biti izuzeta od sankcija maže biti dokaz da saveznoj administraciji nije toliko do Prevlake, koliko da sputa Đukanovićevu diplomatiju i administmciju. Prošlonedeljni predlog Savezne vlade - upučen Zagrebu bez konsultacija sa Crnom Gorom - prst je zaboden direktno u oko crnogorskom predsedniku, tim pre što je glavni operativac savezni premijer. Beograd, suprotno Podgorici, predlaže prvo razgraničenje, pa otvaranje gmničnih prelaza Debeli Brijeg i Konfin, plus produžetak kontrole UN. Po SRJ-predlogu, rt Oštro i Prevlaka ostaju Jugoslaviji, što je u Hrvatskoj ocenjeno „skandaloznim", te da „Beograd ne odustaje od teritorijalnih pretenzija, u odnosu na Prevlaku", i nastavlja sa„neutemeljenim svojatanjem nedvojbenoga dijela hrvatskoga državnog teritorija", kako je napisala Slobodna Dalmacija. Hrvatska neče „bmtsku deobu", što dokazuje i zvanični predlog da granicu odredi mešovita grupa. Predlaže se otvaranje prelaza, kao i ~razvojačenje kopnenezone". Pre dva dana hrvatski amabasador u UN Ivan Šimonovič je rekao da Hrvatska mcže pristati na produženje mandata posmatrača samo ukoliko Savet bezbednosti potvrdi daje Prevlaka deo Hrvatske. Crnogorci su zainteresovani za normalizaciju odnosa, pre svih privrednih, što traži direktne pregovore. Ministarinostranih poslova CG Branko Perovič je ustvrdio ~da bi Hrvatska bila zadovoljna da u proces pregovora uđe sa Crnom Gorom, jer bi to bilo daleko efiksanije". Van spora je da se predlogom Savezne vlade prolongira rešenje graničnog pojasa, a sedam godina od početka rata floskule tipa „tehtorijalni integritet" nisu opravdanjeza oduzimanje mandata administraciji Mila Đukanovića da sa Zagrebom utvrdi „raspored". Zato je novo odugovlačenje da se stavi tačka na Prevlaku pre uvod u novu ofanzivu Beograda, mcžda i kazna Podgorici za defetizam na Kosovu.

MILAN BEKO Poslednja šansa

Dok su se, dosad, prema kragujevačkoj „ZastavT političari ponašali kao prema vrlo poželjnoj udavači za koju samo treba razmotriti ponude i prelomiti pametno, Milan Beko, novi predsednik Upravnog odbora „Zastave dd“je, u svom uvodnom izlaganju, ipak, skrenuo pažnju na to da „Zastava" nije zgodna miraždžijka već pre krezuba babetina koja bi u zajednicu unela dugove i mnoštvo nezbrinute dečurlije i kojoj je ~Pežo“ s kojim se uskoro očekuje završetak pregovora, verovato poslednja prilika. Beko je, po imenovanju, izjavio da je upoznat sa svim problemima, prvenstveno s mo-mentalnom (tehnološkom) zaostalošću „Zastave" i otežanom prodajom na svetskom tižištu, svestan da su izveštaji na državnoj televiziji prema kojoj „Zastavi" stalno dolaze prosci s darovima zapravo produkt pokušaja da se mrtvacu da veštačko disanje. Tim pre, za mnoge je enigma šta će mladi (rođen 1961. godine) i perspektivni ministar u propaioj firmi. Naročito zbog toga što je Beko dao ostavku na mesto ministra u Vladi Srbije uz obrazloženje da je zbog značaja ~Zastave“ smatrao da treba da prihvati ponudu. Socijalistički ministar za privatizaciju u prethodnom sazivu Vlade i dosadašnji ministar za privatizaciju, uhvatio se u koštac s preduzećem čiji je titular, barem iz perspektive stranih partnera, u najmanju ruku najasan.

Beku je poverena sudbina gotovo 40 hiljada Kragujevčana koji [ne] rade u „ZastavT i verovatno bi trebalo da predupredi i štrajk koji su radnici najavili za avgust. Prema nekim govorkanjima „jedan čovek“ je nedavo kupio veliku površinu „kamenjara" na Previaci, u blizini graničnog prelaza Debeli Brijeg i taj se čovek, sticajem okolnosti, zove Milan Beko što, naravno, ne mora nužno biti dovedeno u vezu s ovim Milanom Bekom koji je, slučajno, rođen u blizini, u Herceg Novom. U Bekovoj biografiji stoji da je diplomirao na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu. Radio je kao direktor maketing organizacije „Spektra group" i direktor spoljno-trgovinskog preduzeća ~Dibek“ u Beogradu. Predsednik je Upravnog odbora sistema „Medtrejd internacionai" u Beogradu.

Nataša Bogović

ALEKSANDAR STANKOVIĆ

Četvrtak, 2. jul 1998,