Данас

Teatar revolucije (Iz autobiografije - sećanje na 1968.)

Bogdan Bogdanović

Prilaao sam velikoj zgradi starog Tehničkog fakulteta i shvatio da su okolne ulice i uličice masivno zaposednute. Prvi put sam na beogradskim ulicama video polidju sa pancirima i vojnim šlemovima i boma kola sa vodenim topovima. Studentske straže su me propustile u zgradu, pa sam kroz veliku aulu hitro savladao tri visoka sprata flift nije radio) i dobro zaduvan nekako se dogurao do svog kabineta. Pokušao sam da potražim Kseniju, ali je telefon već bio prebačen na polidjsku vezu. “Nečete, valjda, i vi, Sir, da pravite revoludju?” - “Možda i hoću”, kažem, “a sem toga to i nije neka revoludja”. - “Pa šta je onda, molićemo lepo?” - Test inteligendje”, dreknem ni sam ne znam zaSo - “svi smo na ispitu, i ti si na ispitu...” - “Jebi ga!”, odvraća moj sagovomik, zbunjen i pomalo uplašen. Naglo spušta slušalicu, jer veruje da ga namamljujem na škakljiv, pa i opasan razgovor. Silazim u amfiteatar. Dočekuje me frenetičan, nervozan pljesak. U ptvom trenutku ne razumem zašto, Shvatam najednom da sam, uz nekoliko docenata i asistenata, jedini od profesora u sali Sedam u prvi red, podupirem bradu o svoj paradni kišobran i zbunjeno mrmljam sebi u brk: “Gde li su ostali?”, mislim na svoje kolege. “Pa, u CentraJnom komitetu,” odgovara mi student iza leđa, a ja se nasmejem, misleći da je u pilanju jetka, ali dobra tempirana šaia. Mešutim, momak me predzno obaveštava; “Sakupili su se jutros kod Dekana i svi su zajedno otišli”. Na moje pitanje otkud baš zna da su u Centralnom komitetu, odgovara smejud se; “Pratile su ih naše koleginice. One su spretnije i lakše se proviaoe kroz kordon!” Tog trenutka sam shvatio da sve u zgradi i izvan zgrade funkdoniše besprekomo i da je onaj mamlaz, maločas na teleibnu, mcžda i bio u pravu; nisam li zalutao među svoje pnjatelje iz detinjstva, stare dobre Jakobince? Mnogi od studenata proveli su prethodnu noć u “Sabu revoludje”, u dvorištu Filozofskog iakulteta i naslušali se priča sasvim drukčijih od onih koje bih im ja rado ispričao. Tamo su se ređali oratori, tribuni, vođe. Mahali su nevidljivim crvenim zastavama Mladog Marksa, protiv crvene buržoaaje, privilegija, potrošačkog društva, tržišne privrede i ekonomskog !i-beraiizma... Dođe danas ooveku prosto da se sažali na bezazlenog, romantičnog Chefredacteur-a Rajnskfri novina, kad shvati kojim se sve zaobilaznim putevima njegova reč uviačila u Ijudske glave, u taj neprevaziđeni, pakleni, virtuelni “mikrokosmos zia”. Mnogi od ondašnjih promotora pr a v o g Marksa, danas ne samo da nisu više marksisti, no su, u ovom đanašnjem našem trenutku, ogorčene velikosrpske nadonalističke zadribalde, monaihisti, pravoslavni konvertiti... Razume se, vidovit nisam bio, pa nisam mogao znati u šta će se posle tri decenije mnogi od njih preobratiti, aii kako sam od detinjstva stvari i Ijude razvrstavao na osnovu stilskih kodova, ja ih, jednostavno rečeno, nisam voleo, a hvala budi Vrhovnom biću - ni oni mene, frnao sam lake drhtavice kad god sam s njima morao da izmenim i po koju čak banalnu frazu. Uobičajeno, opušteno, dakle i mudro ćaskanje bilo o čemu sa njima nije bilo raogućno. Znali su samo za velike, vrio velike teme, a razgovor se uvek rasipao u napamet naučene i na licu mesta “razrešene” šahovske probleme čoveka i sveta. Uvek su imali stamene i zastrašujuće nepomirijive stavove o svemu, a njihova je basnoslovna čvrstina podsećaia na čoveka sa stopalama zabetoniranim u tle. Bili su Ijudi bez duha, bez smisla za humor, Ijudi blokirane mašte, a vrio verovatno i prigušenih, izvitoperenih emodja, što se u ovom današnjem, paklenom vremenu sve više pokazuje kao tačno. Uostalom, poklisari iz “Štaba” već su se muvali po našem Amfiteatru. Jedan đilkoš, obrijan do čvomovate lobanje, kao da je tobož tek izašao iz zatvora, držao je tirade proliv “nove klase” što bi bilo sasvim u redu da nije bio sinčić jednog od velikodostojnika tajne policije. Za neke buduće socio - ih etno psihoanaiitičke studije vredi pomenuti da danas taj momak objavljuje autobiografske romane o "podvizima” sa srpskim dobrovoljcima u Bosni, i to sa sadističkim sekvencama koje bi same po sebi bile dovoljne da odmah bude hospitalizovan...

Hteli su, studenti, pošto-poto da me čuju, a kad sam ih sa govornice obuhvatio jednim pogledom, laki udar iznenadnog sećanja prebacio me je u Beograd moje mladosti. Kao da sam se, posle mnogo godina, vratio kući! Bili su prava velikogradska deca (doduše, to nije važilo za sve fakultete), prošli su relativno dobre srednje škole, dosta proputovali - verovatno više no mi u njihovim godinama - i očigledno su imali razumnu, pa i skeptičnu distancu prema situaciji u kojoj su se našii. Nisu biii egzaltirani apostoli jedne već uveliko potrošene utopije, kao oni što su u dvorištu Filozofskog fakulteta neumorno, danju i noću, mlatarali opštim mestima slobodarske frazeologije. Bili su, bez sumnje, indignirani brutalnošću policije, ali su umeli da naslu-

te i nešto važnije od nadmudrivanja sa pandurima. Jednostavno rečeno, umeli su da budu i zabrinuti. Ozbiljne razgovore, prema dobrom starom pravilu Dnige muške, trebalo je umeti otpočeti blaženo neozbiljno i stoga sam predložio da izbacimo iz igre i starog i mladog Marksa. Nastala je opšta razdraganost. Onaj, do glave izbrijani “heroj revolucije”, zapanjen svetogrdnim tonom, nešto mi je dobacio, ali je odmah bio ućutkan. "Podimo dakle, gospođice i gospodo, od nepobitnih činjenica da ova nesrećna zemlja nikad, ni u monarhiji, ni u republici, ni u republikanskoj monarhiji, nije oskudevala u bitangama i u glupendrama - a takvi su uvek imali sva prava da terorišu obrazovanije i pametnije od sebe!” Moj ton, iako nije spadao u retoriku najvišeg reda, pogodio je u srž problema. Elitni studenti su već u ono vreme shvatili da su nepoželjna manjina i da im populizam koji se onda još nazivao “samoupravna demokratija", sprema tiho, pa i manje tiho potiskivanje i, u krajnjoj liniji, namenjuje im izgon iz zemlje. Druga polovina šezdesetih bila je razdoblje najvišeg dometa Titove Jugoslavije. Iz te se pozidje moglo ili u nešto novo, drugo i drukčije, ili nepovratno nizbrdo. Naš prestareli monarh ne samo da nije imao više nikakvih svežih ideja, već je i sa trikovima bio pri kraju. Da li je zapadna politika još uvek podlegala opsenama nje-

gove hegelovsko-maiksističke dijalektike, vemjud da će ulaganjem u “jugoslovenski slučaj” najzad postid da ‘kvantitet’ preraste u 'kvalitet' - to za sad još nije razjašnjeno, U svakom slučaju, skok u novo, drukdje i bolje nije se dogodio. Vrtele su se i verovatno se još vrte mnoge pretpostavke i nagađanja zašto se začarani kmg kredom nije mogao prekoradti. U neku Titovu sentimentalnu vezanost za Majdcu Rusiju, tedro je poverovati. Bio je pre rusofob no rusofiL Družio se sa kraljeviina i kraljicama, a Marksa je odavno prestao da prelistava, čak ako ga je nekad i dtao. Nije li bio lično ucenjen? Koji je i kakav tip ucene sa Istoka mogao zauvek zaustaviti dalji jugoslovenski put na Zapad? I to baš sredinom 1968, samo koji mesec pre no što će se sovjetski tenkovi pojaviti u Pragu? Najzad, i najmračnija strana pitanja; nije li i ono razdragano beogradsko mahanje revoludonamom klasikom protiv crvene buižoazije bflo ddić kakvog paklenog scenaiija? I djeg? U svakom slučaju, oni napolju, pod šlanovima, flegmatično su čekali da se studenti premore. Računali su, verovatno, da će tako sa najmanje kravalaisvetske medijske buke prodreti u fakultetske zgrade. Možda su priželjkivali da se studenti, u nervnoj isapljenosti, odluče na juriš i na ulične nerede. Tada bi imali razloga, a i nadna, da gospodiddma dobro uleraju pamet u glavu. I doista, oetvrtog iK petog dana nennza je već bila odta. Dalo se shvatiti da se đuh revoludonamog heppening-a opasno menja i da se nagoveSavaju prvi znad rastrojstva... Bili su premoreni, u izgužvanim svečanim odelima i bivšim maturskim haljinama. Pričao sam im prethodnih dana da je naša pobuna - pobuna duha, da je za svakog od nas i samo za svakog lično njegova “unutrašnja revoludja”. Pozvao sam ih da se pri uobičajenim odlascima do kuće, iz prkosa prema gluposti i primitivizmu režima, obuku što najbolje mogu! Računao sam, između ostalog, daće se tako teže odludti da krenu na polidjske koidone i pod vodene topove. No postepeno moja mala lukavost gubila je svoje dejstvo. Bil su spremni da žrtvuju svoja svečana odela i da se upuste u žestoke sudare i bojeve. Jedna majušna Cmogorka, profinjenog lika, u izgužvanoj cmoj balskoj haljini izašla je za govomicu i, pokazujud zgužvan karanfil, počela je da obrazlaže svoju ideju; “Predlažem da ovaj krvavl cvetić odnesemo Dmgu Titu na poklon; predavaćemo ga od ruke do ruke, a oni će pucati u nas... biće to vrlo, vrlo crvena štafeta”. Aludirala je na glupački staljinistički ritual tzv. Titove štafete, koja mu je svake godine tičkaranjem pieko cele Jugoslavije donosila svaki put novu srebmu palicu na pokloa Dvojica kolega su je s puno obziia odvojili od govornice, doveli je do klupe, ogmulije šalom, ja - je drhtala kao u groznid... Sedmog dana uveče moja dovijanja i moje raale režijske lukavosti više nisu imale svihe. Pqavile su se ~ neke nepoznate nam spodobe, uneli su u amfilealar veliM televizor, saopštili prostosrdačno, mal’tene čestitajud nam, da kroz koji trenutak govori Drug Tito. I doista, uskoro smo ga videli na ekranu. Bio je iskreno ozlojeđen što ima i takvih koji nanaju razumevanja za opravdane zahteve studaiata; više sodjalne pravde, više disdpline u privredi (dtaj: manje hboalizadje tižišta, koja je već bila u toku), “a oni koji treba da odu, otid će”. Karta je bila kovertirana. Znalo se da neko treba da ode - on svakako ne! ali ko? - ostalo je nedorečeno. Godinu-đve dooiije pokazalo se da moraju otid upravo oni koji su hteli stvamu priviednu i društvenu reformu... Najzad, u amfiteatar su nahmpili nepoznati, zadrigli momci u nekom čudnom civilu, i devojke, bolje red snaše, za koje je već na prvi pogled bilo jasno da su dovedene iz okoline Beograda, iz neke zemljoradničke radne zadmge, i otpoćeli su gromoglasno da pevaju i đuskaju Titovo kolo. A mi, pitagorejci i jakobinci, u zgužvanim svečanim odelima, polako, jedan po jedan, izlazili smo iz sale i iz zgrade. Napolju je bila topla junska noć, a taksista me je upomo übeđivao: “Pa šta hoče ti studenti!? Šla njima pa fali? Ne rade ništa, a dobijaju stipendije!” A kad je video da ćutim, dobro me je još jednom odmerio i dodao; "I moja su deca tamo, a nas svake noći skupljaju i drže nam vakele šta da pričamo mušterijama!”

12

Ponedeljakv 6. jul 1998.

KULTURAIOKO KULTURE Uređuje Filip David