Данас
Beograđanka iz Holivuda Doručak kod Stenveja
“Doručak kod Stenveja" je nešto mnogo konkretnije od onog šarmantnog filmskog “Doručka kod Tifanija” sa Odri Hepbern. Stenvej je čuveni, u svim koncertnim salama sveta neizbežni, neprikosnoveni koncertni klavir. Američka firriia koja ga proizvodi i neprekidno promoviše, svake godine priređuje “Doručak kod Stenveja”. “Doručkuje" tu, priča o poslu, razmenjuje informacije, po pet, šest stotina Stenvejovih dilera iz celog sveta. Pored ostalog se i svira. Na “Stenveju”, naravno. Koncertiraju “Stenvejovi umetnici” - ekskluzivci. Prošle godine u Los Anđelesu bila je to Beograđanka Zora Mihailovič. Mogla je, za svoj koncert, da izabere jedan od klavira na kojima su svirali Horovic, Van Klajbern, Paderevski... Odabrala je Horovicov. Za taj Stenvejov koncert bio je, zapravo, planiran Van Klajbern, svojeremeno prvi američki pobednik moskovskih konkursa “Čajkovski”, pijanista koji, kažu, kao nijedan drugi razmekšava srca be-mol Koncertom Čajkovskog. Klajbern je otkazao uskočila je Zora. Ne bi, svakako, da već nije bila član Stenvejovog kluba, “zaslužni umetnik” ove firme. Uslov da se bude Stenvejov arlist jeste - da se ima Stenvejov klavir, na kojem treba biti dokazani umetnik. Zora Mihailović ima
“Stenvej”, ima do sada, od 92. godine, čeliri nastupa - resitala u čuvenom njujorškom Karnegi holu, resital u Konstitjušn holu u Vašingtonu, pred čeliri hiljade lica u publici, koncerte, koncerte, snimke... Bez skajidala, bez uvrede Beogradska publika se 30. juna u dvorani Kolaičeve zadužbine srela sa svojom sugrađankom koja od početka devedeselih živi u Holivudu, "blizu Beverii Hilsa i Sanset bulevara”. Nekadašnje "čudo ođ deteta” (sa tri godine počela da uči klavir, čega se, kaže, ne seča, sa pet prvi put izašla pred pubiiku), diplomac beogradske, zatim rimske muzičke akademije “Santa Čečilija” (čiji je i magistar), pijanislkinja sa mnogo priznanja, koncerata, turneja iza, sada i ispred sebe, deceniju i po profesor beogradskog FMU, digla je kolvu i sa suprugom, lekarem, preselila se u Novi svet. Otišli su na kralko, oslali do danas. Da je ostala ovde? Ne bi imala na šta da se žali i, kaže, ne bi uradila ništa. Svirala bi jedanput godišnje na Kolarcu, čekala hoče li neče li kritika... “U Americi ima za šta da radiš. Posle sludentskih dana, sa po deset sati svakodnevnog vežbanj,. traženja sebe u muzici drugih, Amerika je s ' p.ajozbiljniji deo mogživota i rada. U o iri pet, šest godina dobila sam više kritik .;ž m u svim ostalim godinama zajedno.
U dvorani “Kolarca” svirala je pred polupunom salom, na svop izrazito individualni način, Mocarta, Sopena, Rahmanjinova. “Ako izađem iz tradicionalnih okvira tumačenja klasike, to neće uvrediti ni autore niti slušaoce. Tradicionalno može biti i limitirajući faktpr. Pogorelićevo tumačenje Šopena u Šopenovoj postojbini, u Varšavi, za neke je bilo fascinantno, za neke skandalozno. Ja ne pravim skandal, nili se moje sviranje priraa kao skandal. Mocart, Sopen, Čajkovski, Brams, Rahmanjinov, Debisi, Ravel, Prokofiev..., to je muzika koju volim. Kada sam u Americi počela da sviram Antona Rubinštajna, desetine pijanista krenuli su na isto." Nije to onaj Beograd Disk - klavir je jedno od novih, svakako unosnih interesovanja ove pijanistkinje. Na običan klavir ugradi se kompjuterizovani dodatak za snimanje. Svira se i snima, u isto vreme. Na orkestarsku matricu može se snimiti sopstveno sviranje. Svirate, dakle, s nekim čuvenim orkestrom. Disk snimljen na jednom klaviru može se, na lakvom uređaju, čuti na drugom klaviru, sa svim dobrim ili lošim svojstvima tog drugog instrumenta. Nova, elektronska varijanta neka-
dašnjeg “mehaničkog klavira”. “Amerikanci vole čudne slvari!” - kaže Zorica Mihailović. Ovakav klavir - disk košta 30-35 dolara. Običan CD -15. Ako nikakvih drugih, komercijalnih razloga za disk - pijanizam očigledno ima. U Americi, Zora Mihailovič je pijanislkinja “rodena u Jugoslaviji”. Kao lakva je, posle prvog resitala u Karnegi holu, na sledeća tri pozvana. Možda će nekoga to i začudili, kaže, ali “Amerikanci vole našu zemlju”, Ako joj nije posebno išlo u prilog što je “iz Jugoslavije”, to joj, kaže, ni u kojoj prilici nije smetalo. U leto i jesen ‘96. bila je u Beogradu, svirala, solislički i sa orkeslrom. Beograd gleda “sentimentalnira pogledom punim sećanja”, ali to, primećuje, “nije više onaj Beograd”. Knez Mihailova koju obožava liči joj na vašarište. 0 Bulevaru i drugim ulicama - buvljacima da se i ne govori. U radnjama vidi sve isto što i u svelu, “na žalost i po istim cenama”. Sađa joj se čini da su promene izrazitije u poslednje dve godine, nego u periodu 90-96. “Ljudi su se promenili. Apatični su. Depresivniji. Srećni su kacla imaju priliku da naiđu na nekog ko je nečim zadovoljan u sferi običnih svakidašnjih slvari. Čini mi se da takvi susreli zadovoljslva nisu baš česti.”
V. Stefanović
MAHUA CALIC
Sloboda čitaoca
Antologijski nastupi Pavića i Bećkovića na Trgu pjesnika
IPI vanaesli književni festival Trg pjesniq ka, u okviru Grada teatra Budve, starLJ tovao je ove godine naslupima dosadašnjih laureata ugledne nagrade “Stefan Mitrov Ljubiša”: Milorad Pavić, prvi dobitnik ovog priznanja i Matija Bećković, koji je ovu nagradu dobio pre dve godine. Dve književne večeri, tradicionalno organizovane na terasi izmedu budvanskih crkava, po mišljenju publike i kritičara, ostaće da se pamte kao antologijske. Podvlačenjem Njegoševog naslova ovogodišnjeg festivala, “Svijet je pozorište smiješno”, Milorad Pavić, čitajući svoje “Mediteranske priče” i u razgovoru sa publikom, a Matija Bećković svojom legendarnom poezijom, priredili su budvanskoj publici ono što se može zapisati i u književnoj “istoriji”. - Ključno pitanje na kraju stoleća jesle gde je sloboda čitaoca, rekao je Pavić, jedna engleska kritičarka je čak otvorila polemiku i pitanje dokle će pisci držati podjarmljene čitaoce i eksploatisati ih. Danas se pominje i interaktivna književnost, nelinearno pismo, nejednolinijsko pričanje, a to su pokušaji da se izbegne put od početka ka kra-
ju jednog proznog dela. Ja sam čitaocima uvek davao slobodu u tumačenju teksta, kao primer može se uzeti i “Hazarski rečnik”. Na Internetu čitaoci takođe mogu da izaberu da kao prvo poglavlje čitaju ono koje oni žele, ali i da izaberu poglavlje koje žele za kraj priče. Dakle, čitalae ima slobodu da i sam malo prelomi i izmeni u svojoj svesti tekst koji čita, i smatram da o slobodi čitaoca valja raspravljati kao o imperativu. lako je gotovo svako čitanje poezije Matije Bećkovića svojevrstan književni praznik, njegov ovogodišnji nastup pred budvanskom publikom može se svrstati u kategoriju nezaboravnih. Književno veče Bećković je započeo čitanjem "Vere Pavladoljske”, a potom pesme “Matija Bećković”, što je izazvalo suze i oduševljenje. - Čim su čovek i kamen zajedno, neka vera se mora roditi, nema ništa tvrđe ni čistije, tu su uvek zajedno i početak, i kraj. Pesnik čuje odjeke svoga glasa, a to je naša najstarija fotokopirnica. Ko se vinuo do kamena, stigao je do cilja - rekao je o svom nastupu na Trgu pjesnika Matija Bećković. Gr.T.
Jugoslovenski festival pozorišta za djecu Kotor dečji grad
Na Trgu od oružja u četvrtak je s\’ečano olvoren Sesti jugoslovenski festival pozorišta za djecu u Kotoru. Uz prigodnu reč predsedrrika opšline Nikole Konjoviča izveden je i program pod nazivom "Kotorska razglednica” u kome su učestvovali mališani osnovnih škola iz Kotora. Gradonačelnik je lada predao ključ grada deci koja če "gazdovati” njime do 10. jula. Za zvaniči program Festivala izabrano je se dam dramskih predstava po izboru selektora Željka Hubača: “Pop Ćira i pop Spira”, "Lepotica i zver”, “Marko Kraljević i Musa Kesedžija”, "Ivica i Marica”, "Snežna kraljica”, “Ženidba kralja Vukašina” i "Bajka o caru i slavuju”, a u lutkarskom programu po izbom Zorice Simović: "Tri praseta”, “Slavuj”, "Tližni princ” i “Priča o konju”. Novina Festivala su odvojeni žiriji za obe produkcije. Predsednik žirija za dramski program je Petar Kralj, a ostali članovi su: Blagota Eraković i AJeksandar Milosavljević, dok žiri za lutkarske predstave čine: Radoslav Lazić (predsednik), Dragana Kršenković-Brković i Miroslav Radonjić. Tu su još i žiri grada Kotora i Dječji žiri. Na prvom razgovom o predstavama pročitano je, između ostalog, i javno pismo Dejana Penčića Poljanskog, reditelja predstave "Igrajmo se Kandida”, Narodnog pozorišta “Toša Jovanović" iz Zrenjanina, u kome ističe kakav je selektor (lutkarskih predstava) kada najboIje ocenjena predstava u sezoni nije našla meslo na ovom Festivalu. U petak na Ljetnjoj pozornici prikazana je
prva predstava u dramskoj konkurenciji “Pop Cira i pop Spira” S. Sremca, u režiji Milana Karadžića. U subotu je i razgovarano o njoj. Tada je Milan Karadžić, reditelj, otvorio po peti put (prve godine se progledalo kroz prste) pitanje tehničke neuslovnosti pomenute Ljetnje pozornice na kojoj se igraju dramske predstave. Codinama se ističe problem akustike i vidljivosti na ovom prostoru, niko od organizatora ništa ne čini da se to popravi, a potrebna su minimalna montažna sredstva. Po njegovom ličnom mišljenju Festival propada i ovakvog kakav jeste trebalo bi ga uidnuti. Zanimijivo je da su se sa rečenim složili svi prisulni koji ovaj festival prate godinama, a Radunović je još dodao da niko na festival i ne raisli od jedne do druge godine. U subotu uveče izvedena je i prva lutkarska predstava u konkureniciji. “Tri praseta” po motivima Andersenove bajke u adaptaciji i režiji Zorana Bozančića i, takođe, "Lepotica i zver” Igora Bojovića, u režiji Davida Putnika (Narodno pozorište iz Sombora). Na okruglom stolu je ocenjeno da je. i pored slabe čujnosti, predstava ipak komunicirala sa publrkom. Pokrenuto je i pitanje kamemih formi bajki uz komentar da to svakako škodi klasičnim bajkama koje se prikazuju u pozorišlima za decu. Podržana je i ideja Milivoja Mlađenovića, upravnika somborskog pozorišta, da se u tom gradu prvo napravi Pozorište za decu a zatim i Muzej M.K.
16
Ponedeljak, 6. jul 1998