Данас

Skojevsko ćutanje Vojske

Tragom dmmatične smrti vojnika Omera Đokovića

U pitanju je još jedan tragični dokaz da vojnički i, pre svega, moralno poražena „peta vojna sila na svetu“ nije želela ni mogla da se oslobodi balasta ideoloških zabluda politkomesara

Leskovac - Javnost nije uznemiravana činjenicom da je vojnik Omer Đoković (22 godine, selo Đusić, Tuzi) pobegao iz leskovačke kasarne ~Južni logor“ 24. juna, nakon napada na desetara. Starešine Garnizona Leskovac nisu ovom pojedinošću „redovnih aktivnosti" htele da opterećuju ni policiju, koja je o tome događaju saznala tek kad je u leskovačku bolnicu dopremljen prvi pacijent sa poluprerezanim grlom. Tragični bilans Đokovićevog bekstva i divljanja sručio je za kratko vreme domino efektom lavinu neprilika na Vojsku, kao logičnu posledicu kukavičkog prikrivanja nesposobnosti i nesavesnosti „Slučaj Đoković" deluje isuviše poznato narodu koji ovih nesrećnih „godina raspleta" sa armijom komunicira tražeći imena najbližih u dugačkim spiskovima zarobljenih, nestalih, osakaćenih, poginulih. Isuviše poznato da bi se pripisao „višoj sili". U pitanju je, očigledno, još jedan tragični dokaz da vojnički i, pre svega, moralno poražena „peta vojna sila na svetu" nije želela ni mogla da se oslobodi balasta ideoloških zabluda politkomesara. Uprkos tragičnim posledicama obračuna u vikend naselju „Rudarska čuka“, dva poginula, Đoković i Lazar Miličić iz Leskovca, i dva povređena, ili baš zbog njih, ponovljen ignorantski odnos prema realnosti, kroz sintagme „nisam nadležan“ (komandant Garnizona Leskovac Mićo Djapa) i „interesi bezbednosti zemlje", serviranje Ijudima koji se bave „sumnjivom fabotom“ kakva je pisanje za novine. - Kada su starešine znale da se vojnik nalazi u reonu Rudarske čuke, zašto nisu obavestile građane da se pričuvaju, s obzirom da su 24. juna džipom obilazile taj teren - pita se Dušan Minić iz Leskovca, jedan od Ijudi koji su samo slučajnošću preživeli susret sa Đokovićem, i najavljuje da će on i njegove komšije tužiti VJ. Cutanje jednog’ morala Minićevo svedočenje, dakle, jasno ukazuje da se ne radi o poslovičnoj PR nespretnosti okoštalog tkiva_ (portparol Vojske general Živanović je, podsetimo, batalio „redovne“ konferencije za novinare), već o prepoznatljivoj nameri da se krupni propusti gurnu pod tepih. Policija saopštava „osnova-

ne sumnje" da je Đoković zverski übio Lazara Miličića starog 74 godine. ali nema očevidaca tog događaja. Sudeći po identičnim izjavama svedoka, izvesno je. međutim, da je odbegli vojnik nožem brutalno napao tri muškarca i jednu ženu, sa namerom da ih übije. Posle više upozorenja i pucnjeva u vazduh, usmrtio ga je, braneći se, policajac interventne patrole leskovačkog SUP, hicem u glavu iz neposredne blizine. - Na mestu događaja zatekao sam nepomično telo čoveka koji me nekoliko minuta ranije napao s leđa i policajca kako plače. Rekao mi je da je nepoznati, koji je imao na sebi radni mantil i kačket, nasrnuo na njega nožem i da ranije nije ~ni pticu übio", kaže Vojislav Bojanić i pokazuje

nezaraslu ranu od noža na svom vratu. Privilegiju da saznaju šta se događalo od Đokovićevog dolaska u kasarnu 21. juna(?), do bekstva iz nje tri dana kasnije, njegovo mentalno stanje, pre svega, imali su jedino prenumeranti specijalnih biltena, dok je običnom svetu ostavljena tradicionalna i sveznajuća čaršija. Profunkcionisali su „dobro obavešteni izvori“, šireći nepouzdanu verziju po kojoj je mladić pokazivao agresivnost od prvog dana, ali ga je neuiopsihijatar proglasio „sposobnim". U opticaju je i priča o Đokovićevom navodnom prinudnom privođenju u kasarnu dan pre tragičnih događaja. „Slučaj Đoković" i skojevsko ćutanje Vojske o njemu savršeno su se uklopili u nove srpsko-crnogorske odnose, podstičući nagađanja o likvidaciji regruta Albanaca i Muslimana i „slovenačko“ raspoloženje s\oh nacionalnosti u Crnoj Gori. Mediji u Crnoj Gori, Hrvatskoj i srpski servis „Glasa Amerike" naširoko su izveštavali o ovom slučaju, oslanjajući se na izjave rodbine da je „Omer bio miran mladić" i navodnu rečenicu iz njegovog pisma „Situacija je ovde teška, svaki dan se übijaju i kolju“. Sledeći očito krivi trag i uslovni refleks, političke partije crnogorskih Albanaca i Muslimana izdale su zajedničko saopštenje i istakle kako „nisu spremne da svoje mladiće daju vojsci koja im ne garantuje bezbednost i koja in übija". Najdalje je otišla Demokratska unija Albanaca u Ulcinju konstatacijom da je Đoković „zverski i mučki übijen“. (Prema podacima potpredsednika Skupštine Crne Gore Rifata Rastodera u toj republici je 140 mladića odbilo pozive za služenje vojnog roka, dok ih je 105 dezertiralo iz jedinica.) Na predlog Crnogorskog

POTO: lIOJTEHS

helsinškog komiteta, državni tužilac Crne Gore Vladimir Šušović je, uprkos nesumnjivoj nenadležnosti, pokrenuo istragu o Đokovićevoj smrti, čime je nastavljen ping-pong paragrafima i dnevnopolitičkim tumačenjima Ustava i zakona na relaciji Beograd-Podgorica i obrnuto. Kad giisle utOmiu.. Vojsci Jugoslavije jedan za drugim stižu papreni računi za poluvekovnu bezrezervnu posvećenost paroli „Svi smo jedna Armija!" i opiranje promeni sistema fascinantne produkcije zajedničkih neprijate Ija i modela borbe protiv njih. Mirišu gas-maske iz zakatančenih rolo-ormara referenata za ONO i DSZ u fabrikama i ustanovama i samo je pitanje dana kada će se ponovo uvesti dežurstva kraj telefona pod geslom „Ništa nas ne sme iznenaditi": Vlast odbacuje jedino rešenje za „interese bezbednosti zemlje"; profesionalizaciju armije, u razumljivom strahu od gubljenja kontrole nad njom. Ilustracije radi, jedan od viđenijih opozicionih prvaka diIjem Srbije čeznutljivo i arhaično pripoveda kako su se na seoskim zabavama kotirali kraljevi oficiri, dajući čitavom problemu Ijupku i toplu MIRJAM dimenziju. Vođin danse macabre završava se, po svemu sudeći, na Kosovu, gde je i počeo. Roditelji vojnika traže da im se deca vrate iz „kolevke srpstva"; mobilišu se Ijudi s iskustvom iz rata u Hrvatskoj i Bosni. Sve je veći strah za sudbinu mladića koji brane ozbiljno ugroženu državnu granicu, ili su ~na terenu". Ostaje nada da je konačan broj vojnika (osam) koji su desteračko razrešenje mitološko-nadrealističko spektakla sa guslanjem i pevanjem platili životom.

Bojan Tončić

Kodeksi iz prošlosti: Pripadnici VJ na terenu

Lokalnim moćnicima smeta multietničnost

Šta se krije iza zabrane prištinskog Radio Kontakta

Najavljena žalba Saveznom ministarstvu za telekomunikacije

Beograd - Prištinski Radio Kontakt, čije je emitovanje zabranjeno 1. jula, uložiće žalbu Saveznom ministarstvu za telekomunikacije i tražiće dozvolu za privremeno korišćenje radio-frekfencije, saopštili su predstavnici ovog radija na jučerašnjoj konferenciji za novinare u Medija centru. Za zabranu radija odgovorni su politički funkcioneri na Kosovu, ocenili su Zvonimir Tarle, jedan od osnivača Radio Kontakta, Dorijan Nuaj, glavni i odgovorni urednik radija, kao i Goran Lojančić, urednik programa. - Radio Kontakt zabranili su lokalni močnici. Onaj ko je stavio potpis na rešenje o zabrani, taj je i protiv sporazuma Jeljcin-Mi-

lošević, kao i protiv nastojanja da se kriza na Kosovu reši dijalogom - rekao je Tarle. On je istakao da je „Kontakt", koji je, inače, bio jedini multietnički radio na Kosovu, „smetao lokalnim moćnicima koji za svoj položaj u Prištini mogu da zahvale samo vanrednom stanju i krizi“. Prema njegovim rečima, apsurdno je da se zabranjuje radio koji se zalagao za dijalog, multietničnost, i koji je otvoreno bio protiv terorizma i separatizma. Tarle podseća da je ova radio stanica, otvorena 21. juna, prvih osam dana bez ikakvih problema emitovala isključivo muzički program. „Zabrana je usledila tek kada je „Kontakt" počeo da reemituje programe beogradskog radija B 92, Svetskog servisa BBS i Glasa Amerike". Vladimir Kostić, jedan od urednika programa, rekao je da je Radio Kontakt promovisao dijalog. „Bili smo na korak od stvaranja firme koja će biti sastavljena od mladih Ijudi kojima prva reč nije mržnja. Možda su nekome zasmetali džinglovi urađeni na srpskom, albanskom i drugim jezicima", posumnjao je Kostič. - I Savezno ministarstvo telekomunikacija je. kao i Radio Kontakt, žrtva manipulacije lokalnih moćnika - tvrdi Dorijan Nuaj, dok Goran Lojančić nastalu situaciju definiše kao „privatni pokušaj da se iskonstruiše sukob Radio Kontakta sa državom". Predstavnici ovog radija, i pored upornih nastojanja, juče nisu uspeli da se sastanu sa Goranom Matićem.

Demantovan ministar Predstavnici radija demantovali su tvrdnje Gorana Matića, saveznog sekretara za informisanje, prema kojima Radio Kontakt nije ućestvovao na konkursu za dodelu frekfencija koji je raspisalo Savezno ministarstvo telekomunikacija. „Naš zahtev, koji je u arhivu Savezne Vlade zaveden pod broje 417, nije odbijen već je samo tražena njegova dopuna. Spadamo u relke stanice koje su predale urednu tehničku dokumentaciju, koju smo naknadno dopunili svim traženim dokumentima", naglasio je ZvonimirTarle i dodao da „građanima Prištine nedostaju objektivne informacije, a to je Radio KonLakt pružao".

Z. Panović

Utorak, 7. jul 1998,