Данас

Od "svetog rata" do vize za Grčku

Kosovo na putu od Kukeša do Tirane

Albanska vojska otvoreno pomaže OVK, dok vlada n Tiram poknšava da zanstavi dotnranje naornžanja i mnnicije

Specijalno za Dams Kukeš, Albanija - U trenutku kada su mnoge zemlje otvorene za predloge i ideja drukčije od onih što ih kao rešenje kosovskog pitanja daju NATO, EU i OEBS, albanska politika jnš je pod°' ; ena između nacionalizma i reaiirtičnosti. Ovde, na severoistoku Albanije podele su bile prošle nedelje još očiglednije. Na jednoj strani, oficiri albanske vojske i vođe paravojnih grupa Demokratske partije Salija Beriše nastoje da podrže Oslobodilačku vojsku Kosova. Na drugoj policijske snage, ne lokalne, već one koje iz Tirane putuju širom Albanije, pokušavaju da zaustave i zaplene naoružanje i municiju namenjene kosovskoj “braći”. Opštiraetež “Nacionalno jedinstvo” albanskog naroda, inače razbijeno u komade, povodom Kosova kod običnih Ijudi izaziva komentare poput: “Oni su oduvek za rat, a mi oduvek nastojimo da prehranimo naše porodice.” Posle svakodnevnih napada, političkih pritisaka i stranog mešanja, albanski premijer Fatos Nano oseća se iscrpljeno. Jedan od njegovih najbližih saradnika (želeo je da ostane anoniman) naglašava: “Nano smatra da je inicijativa Milošević-Jeljcin realistična i da bi kao sleded korak trebalo otvorih politički sporazum između Jugoslavije, Rusije, Makedonije i Grčke. Ali, u to se mešaju telefonski pozivi iz Evrope i Amenke. Razne ambasadorske inicijative i svakodnevni opozidoni metež učinili su da je za proglašavanje ovakve zvanične realne politike suviše slab.” Saii Beriša je, ovih dana zadovoijan. Opozirioni front kojim rukovodi postigao je dva veiika cilja: prvo, blokirao je viadinu politiku modernizacije države; drugo, sa uspehom koristi pitanje Kosova kao pokriće za obnovu albanskog nacionalizraa. Ovakva politika nalazi plodno tle u Berišinom rodnom kraju, na severu Albanije. To je nerazvijeni kraj, bez posla, sa vrlo slabom infra-

strukturom ili malim potencijalom za bilo kakav ekonomski razvoj, Ovaj kraj bio je i još je glavni put svojevremeno turske, a sada albanske mafije, koja krstari jugoistočnom Evropom, švercuju drogu, cigarete i oružje. Tržište je sada izmenjeno. Ljudi, oružje i municija odlaze Oslobodilačkoj vojsci Kosova, putem od Skadra do Bajram Curija i Kukeša, a odatle do Kosova. Skadar je mali grad, ali geografski se nalazi u centru ove trgo\dne. Ovde svakodnevno stižu karavani sa juga, iz luke Drač i iz glavnog grada Tirane. Sa severa put vodi iz Crne Gore i luke Bar. Poslednja dva meseca u životu ovog gfada predstavljaju novo doba. U lokalnim hotelima, kafeima i barovima pojavljuju se mnogobrojni stranci, čuju se strani jezici doskora potpuno nepoznati meštanima. Lokalno stanovništvo katkada prepoznaje engleski i nemački, a sve oslalo za njih je, kako kažu, “turski”. Ali, stvarnost je drugačija. Nije u pitanju turski. To su, pored nešto malo engleskog, jezici kojima se govon u Iranu, AJžiru i Avganistanu. Govore ih pripadnici

različitih najamničkih grupa ili, “iranski dobrovoljci”. Njihovo glavno sastajalište je u kancelariji lokalne "Demokratske partije”. “Iransld dobrovoljci” Skadar je na putu do Kosova poslednji veči grad. Između Skadra i granice ostaje još Bajram Curi, veliko selo u čijoj su okolini smeštene dve komande OVK. Od Skadra do.granice sa Jugoslavijom, duž puta prema Kukešu i desetinama malih sela, međimarodni posmatrači ECMM budno motre na lokalno stanovništvo i pripadnike OVK, koji švercuju oružje i municiju i zaobilaze strance kako bi se uključili u rat u Jugoslaviji. Sela obilazi i nekoliko islamskih sveštenika koji koji šire priču o tome kako je ovo “sveti rat” za islam. Usitinu, njihovi govori nikog ne zanimaju. Večina Albanaca ili izbeglica sa Kosova koji žive u kampovima ili u selima duž granice su malo ili ni malo zainteresovani za verske govore, Pogotovu za njih nisu zainteresovani mlađi Ijudi, potpuno indiferentni prema “svetom, islamskom”

karaktem rata na Kosovu. Izgleda da je u ovom siromašnom kraju malo verovatno da će islam biti pnhvaćen pre nego preobraćaj u pravi kapitalizam, na koji ukazuju zapadni modeli: t\', video,kola, ostala tehnika... Istovremeno, uz veru, u ovakve simbole, lokalni stanovnici istovremeno veruju i u to da su njihovi najgori neprijatelji “slovenski komunisti” - tako su Jugdsloveni označeni još pre 50 godina (jula 1948), tokom sukoba između Titove Jugoslavije i Albanije Envera Hodže. Stariji Ijudi još uvek se sečaju italijanske okupacije (194143) kada je ceo region Kosova ponuđen albanskoj fašističkoj vladi. Ti Ijudi smatraju da će samo ujedinjenje albanskih zemaija doneti mir. Oni veruju Beriši, jer taj čovek je njihovoj deci i unucima ponudio zaposlenje: poslove u Sigurimiju (albanska tajna policija), policiji i vojsci. Ponudio je poraoć onima koji bi da u potrazi za boljom budućnošću odu u Evropu i Ameriku, odakle će svojim porodicama slati novac. Oni vole Berišu, koji Kosovare zove “albanski orlo-

vi”. Oni glasaju za njegovu Demokratsku partiju i, takođe, sa ove strane granice na svaki način podržavaju pripadnike OVK. Ljudi koji žive u pograničnim selima pričaju užasne priče o akcijama Jugoslovenske vojske. Neki kažu da su bili i na licu raesta. Pričaju o granatiranju, übijanjima, spaIjenim selima. Deo priča zasnovan je na stvarnim incidentima. Jugoslovenska vojska, koja nadgleda pograničnu liniju duboku oko 20-30 km, ne propušta ni jednu priliku da napadne snage OVK, čiji pripadnici nastoje da preko planinskih prelaza prenesu oružje i municiju do pobunjenika. Međutim, veći deo priča su ratni mitovi, a jedan deo spada u lokalnu propagandu. Pričanje priča doživljava se kao dužnost. A uostalom, Albanci su majstori pripovedanja. Albanska vojska u ovim udaljenim mestimaživi u dmgačijoj stvarnosti. Na pograničnom području ne može da anagažuje više od 812.000 Ijudi. Vojnici imaju dva zadatka. Prvi je da što više pomognu u slanju opreme i municije do OVK na Kosovu. Drugi je da pomažu u smeštaju izbeglica sa Kosova u bivše vojne logore ili u pogranična sela. Ponekad sarađuju sa posmatračima. Voze ih u razne krajeve iz kojih OVK preduzima akcije. Albanski oficiri otvoreno podižavaju akcije OVK. Oni su najveći šampiorii sna o “velikoj AJbaniji”. Opremljeni starim ruskim i kineskim naoružanjem, bez ikakve tehnološke podrške, ispredaju priče o tome kako pomoć NATO samo što nije stigla. U međuvremenu, drže se podaIje od pravih vojnih akcija. Kako se udaljavamo od granice i približavamo Tirani, izgleda kao da se i Ijudi udaijavaju od zbivanja na Kosovu. Oni znaju šta se dešava i pričaju o tome u svakom kafeu i svakom restoranu. Ali, ne izgleda kao da su spremni da se bore u “svetom ratu” uz svoju “braću”. Kada čuju da sam iz Atine, prelaze na neke interesantnije teme, kao na primer - kako mogu da dobiju vizu za Gtčku...

FOTO: ROJTEES

Janis Dimitrijadis

Pomažu OVK: Albauski vojnici na vežbi

Nema poternica za našim saradnicima

Izjava Nataše Kandić povodom pisanja Politike o navodnoj ugrcženosti istraživača Fonda za humanitamo pravo od strane Albanaca

Dnevni list Politika je u izdanjima od 6. i 7. jula objaviJa dva teksta u kojima se govori o ugroženosti i stradanju kosovskih Albanaca koji “dižu glas protiv Oslobodilačke vojske Kosova”. U ovun tekstovima, između drugih, pominje se i Albanka Nora Ahmetaj, za kojom je navodno raspisana poternica u dnevnom listu Koha ditore zbog njenog javnog svedooenja da ima otetih Srba i Cmogoraca na Kosovu. Kao Izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo, nevladine organizadje za Ijudska prava i humanitarno pravo, u kojoj je Nora Ahmetaj zaposiena kao istraživač najoštrije protestujem zbog nelačnih informacija o situadji na itosovu i o samoj Nori Ahmetaj, kaže se u izjavi Nataše Kandić, predsednice Fodna za humanitamo pravo. Na Kosovu nema nikakvog Humanitamog pravnog centra, nego se tamo nalazi kancelarija Fonda za humanitarno pravo. Koha ditore je objavila izveštaj FHP o otmicama i nestalim na Kosovu, a što se tiče

poternica jednom je objavila vest da je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugosalviju izdao poternicu za trojicom ofidra bivše Jugoslovenske armije zbog zločina u Vukovam. Što se tiče navoda Politike o javnom svedočenju Nore Ahmetaj o otmicama Srba na Ko-

sovu, tačno je jedino da je FHP objavio izveštaj o kidnapovanim i nestalim osobama na Kosovu, bez obzira na njihovu etničku pripadnost. U kontaktima sa novinarima i rodbinom nestalih istraživački FHP, a među njima i Nora Ahmetaj, iznose nalaze i infonnacije do kojih je FHP došao tokom svog istraživanja i objavio

u izveštaju od 1. juna 1998. godine. Pomenuti izveštaj je stavljen na uvid javnosti, lokalnoj i međunarodnoj, sudovima i drugim institucijama države Srbije, međrmarodriim nevladinim organizacijama za ijudska prava, međudižavnim telima, a isto tako, političkim partijama i institucijama kosovskih Albanaca. Kao javni dokument izveštaj je dostupan i Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Što se tiče stava prema Oslobodiiačkoj vojsci Kosova tu su stvari potpuno jasne i razuraljive. Od strane međunarodne zajednice, nili bilo koje države, ona nije proglašena terorističkom oiganizacijom. Tako je nazivaju isključivo srpski zvanični i provladini mediji, kao i sam režim u Srbiji. OVK je posledica desetogodišnjeg terora režima Republike Srbije, koji pored policijskih snaga Republike Srbije, do 28. tebruara 1998. godine, sprovodi i Vojska Jugoslavije - kaže se u izjavi Nataše Kandić.

Stradali jedna krava i šoferšajbna O tome kako se režim odnosi prema kosovskim Aibancima, predsednica FHP Nataša Kandić navodi sledeći primer. Dvadeset i devetog aprila, na putu Peć - Priština, u blizini Kijeva, istražikvači FHP, Albanac i Srpkinia, službenim vozilom FHP udarili su Bajrama Musaja iz sela Stepenice. Umesto uvidaja, policija u blindiranim kolima, nakon pitanja da li je reč o “Šiptaru”, naredila je istraživačima da se sklone s mesta dogadaja, U Kijevu su istraživaći ponovo tražili od policije da izvrši uviđaj. Ovog puta, policaiac je istraživaču srpske nacionalnosti koji je upravjao službenim vozilom FHP, kratko i jasno rekao; "Da si ga bar übila, pa da te Ćastim pivom”. U trećem pokušaju da dobavi službenu beiešku o dogadaju, FHP je primio službeni dopis u kojem se navodi da je prilikom sacbraćajnog incidenta povređcna jedna krava i oštećena šoferšajbna na sfužbenom a- 'omobilu - kaže se u izjavi Nataše Kandić.

Sreda, 8. jul 1998.

9