Данас

Požorište mi je kao dom

Nastavljajući prošlogodišnji prograra u kome je jedno festivaJsko veče posvećeno razgovorima sa dramskim umetnicima, Grad teatar Budva pred-

Jugoslouenski festival pozonštß za djeca n Kotom

stavio je ove godine dramski portret jednog od naših najznačajnijih fflmskih reditelja, Gorana Markovića. Kao scenarista i reditelj, potpisao je fflmove “Nadonalna klasa”, "Majstori, majstori”, "Variola Vera”, "Već viđeno, Tito i ja”, koscenarija i režije “Spedjalnog vaspitanja”, “Tajvanske kanaste” i režije “Sabimog centra” i “Umebesne tragedije”. - Uradio sam mnogo filmskih projekata, uglavnom se misli da su oni solidni, a osnova svih tih filmova su scenariji. Za “Nacionalnu klasu” sam, na primer, 11 puta radio scenario, na papiru sam odradio i mnogo delova svih mojih filmova, i mislim da sam tada savladao dramsko pisanje - rekao je Goran Marković na večeri koju su u Budvi upriličili diamaturg Ivana Dimić i upravnik Narodnog pozorišta iz Beograda, Nebojša Bradić. - Za razliku od filma gde je autorstvo lako spojivo između scenariste i reditelja, u pozorištu nije tako. Ni jedan svoj komad nisam režirao, ni Tumeju”, ni “Govornu manu”, zato što nisam mogo da se distanciram od teksta - sve što sam o tome znao, već sam napisao na papiru. To što oba moja komada govore o glumcima, pozorištu, nekom životu i psihologiji koja se tu odvija, razloge imaju u tome što najbolje poznajem glumce. Po rečima Ivane Dimić, glavna karakteristika Markovićevog talenta je precizan dar za dramsko pisanje, poznavanje scene iznutra, i ostavljanje velikog prostora glumcima da grade svoje likove i da se u njih uvek udobno smeste. Gr. I

Dramski portret filmskog reditelja Gorana Markouića

Poslednji utisci

Sedam dana orio se Kotor. Bilo je živo kao u košnici što od učesnika Festivala, što od dece koja su trčala po karte, što od novinarskih glasova u telefonskim javljanjima svojim redakcijama. Osmi dan bilo je začudno tiho. Kao nikad do sada, Izostala su silna grljenja i Ijubljenja pobednika, čestitanja su bila krajnje kurtoazna. Pobednici su nekako slavili tiho, pobeđeni skoro da nisu imali komentar na odluke žirija. Tu i tamo tiho se raspravljalo i übeđivalo međusobno za i protiv pomenutih odluka. One su takve kakve jesu, ali se ne pamti da je žiri toliko dugo radio na odlukama, nezapamćeno je i da se na zvaničnom zapisniku prvo upiše ime jedne pobedničke predstave u dramskoj konkurenciji, zatim to precrta pa napiše ime druge. ,Ne pamti se ni da su odluke podeljene bez obfazloženja onima koji su trebah da ih prenesu dalje. Jasno je razočaranje pobeđenih, ako vas hvale na “sva usta” na okruglom stolu, ako vas übeđuju da imate pravu predstavu za decu, a možda i saznate da je ona prvo bila proglašena za najboIju, pa precrtana, svakako se morate Ijutiti. Zna se godinama da se nagrade na ovom Festivalu dele uz koverte, pritiske, kafanske sedeljke, ali čini se da je ovakav postupak presedan. Pobedila jeste odlična predstava, ali predstava za odrasle. Uostalom, uprava podgoričkog pozorišta je pored plakata za predstavu stavila veliko obaveštenje da nije za decu ispod 14 godina. RoditeIji koji to nisu pročitali ili nisu ozbiljno uzeli u obzir, izlazili su na kraju sa decom koja su spavala u njihovim naručjima ili bili obasuti pitanjima šta se to dešavalo, a mame počnu priču; “Bio jednom jedan kralj koji je...” na način koji je primeren detetu od osam, devet godina da shvati ono što je gledalo. I prošle godine pobednička predstava imala je problema u komunikaciji sa decom manjeg uzrasta, ali su ambicije uprave bile izgleda prevelike te su hteli još i još. Postigli jesu više, ali kao i prošle godine ne na osnovu svojih snaga u pozorištu nego snage gostujućih glumaca, pre svih Bore Stjepanovića, Branimira Popovića i Vanje Milačić. Dece sa više od 14 godina nije bilo mnogo na predstavi. Predstave na ovom Festivalu gledaju deca od dve do nekih dvanaest godina. Jesu naša deca pametna, ali ne mogu u svakoj situaciji da stanu rame uz rame sa odraslima. Slična situacija pratila je izvođenje pobedničke predstave u lutkarskoj konkurenciji, Deca su gledala pozorište senki nemajući pojma šta je to,

komentari su bili u stilu; “Gledaj baka, gledaj deka, eno je ribica itd”. Poentu priče nisu shvatili, za njih je to bio niz zanimljivih slika, a koliko su roditelji shvatili ostala je nepoznanica. Pobedila je piredstava u dramskoj konkurenciji za koju je reditelj javno rekao da nije za decu, u lutkarskoj ona za koju je takođe reditelj rekao da je loša. Komentar nije potreban. Dodajmo da se već nekoliko godina govori o internacionalizaciji ovog Festivala, a četiri godine zaredom učestvuje tek pozorište iz Banjaluke. Godinama već učesnici Festivala žale se na loše uslove pod kojima izvode predstave na Ljetnjoj pozornici i u sali Kulturnog centra. Oba prostora su krajnje neakustična, s tim što je u ovom drugom kao u paklu. Ne zna se kome je teže da izdrži - gluracima ili publici. Molili su učesnici organizatore pet godina da se to popravi sa jednim montažnim zvučnim zidom koji ne iziskuje velika sredstva, sa par mikrofona više, i dva klima uređaja za salu, molili, ali neizmolili. Svake godine dobijali su isti odgovor da će za sledeći Festival sve biti u redu. Novinari nisu prošli ništa bolje. Reč je o uslovima za rad u press centru. Srećom, ove godine riije bilo mnogo novinara kojima je bio potreban telefon da pošalju svoje izveštaje, ali ranijih godina tu je bio pravi haos. Dva priključka, jedna jedva iskamčena mašina, sve izvučeno iz ko zna kojih rezervi, pa gospodo izvolite, snalazite se. Daleko bilo još da nekom i faks zatreba. Samo jedan čovek zna kako da ga pošalje, ali ako se novinar pojavi posle jedan, slanje je obavezno propraćeno stalnim gledanjem na sat. Hvala kolegama iz Radio Kotora na dugogodišnjoj pomoći, ali ni njihovi telefoni nisu funkcionisali baš najbolje. Sve se to godinama objašnjava nedostatkom novca, a da se rasipalo, rasipalo se na sve strane. Čitave porodice letovale su gratis, honorari raznim autorima priredbe kojom se otvarao Festival, a koje su pri tom ličile na drugorazredne priredbe, biji su astronomski, davalo se i levo i desno. Rastali smo se svi ove godine sa zebnjom da li će predstave biti tako dobre iduće godine, jer jednostavno para za pozorište nema, a verovatno je da će ih biti sve manje. Ko zna, uostalom, nije nikakav pesimizam u pitanju, možda se Sedmi jugoslovenski festival pozorišta za djecu u Kotoru neće ni održati. Ovaj šesti u mnogo čemu je prekretnica. Ili će isplivati ili potonuti. M. K.

Zatvorsi dani teku

Piše: Ranko Bdić Godine 1362, Čemiševskog su strpali u zatvor. Šta da se radi? Nakon niza reformskih ustupaka vlast je odlučila da pokaže zube. Izbor je pao na urednika i najoštrije pero buntovnog časopisa Savremernk Optužba je bila strašna, trebalo je da takva bude i presuda. I po neočekivano podnošljivom zatvorskom režimu bilo-je jasno da se Černiševskom ne sprema ništa dobro. Kao mogućem osuđeniku na smrt mnogo toga mu je bilo dozvoljeno; odvojena soba, posebna hrana, redovne posete, pravo na korišćenje knjiga i časopisa... Spor je nastao oko pisanja. Čemiševski je tražio hartiju i pisaći pribor, Uprava je odbila. Zaboga, zbog pisanja su ga i zatvorili! Ipak, nađen je kompromis. Ne mogu članci, pamfleti, pisma, studije, nikakve filozofske, estetičke, političke rasprave... Dopušteno mu je da piše roman, ako hoće, Neverovatna stvan leži čovek u zatvom, iščekuje strašnu presudu i piše roman... Prvi i poslednji; roman u kojem je toliko spokoja, optimizma, svetlih lonova, dobrodušnosti i lakog humora Čeraiševski piše kao da se izvinjava što mu je

eto, jedino putem romana dozvoljeno da komunicira s Ijudima. I sve dok to izvinjenje lebdi u vazduhu roman je neodoljivo šarmantan. Problemi nastaju kad se autor zaboravi, kad romanopisac ustukne pred zamomim, doktrinarno obojenim, do zla boga naivnim, publicističkim i ideološkim nagvaždanjima. Dve godine nakon hapšenja ianoena je presuda i dovršen roman. Presuda je mogla da bude i sjrašnija i blaža, a roman jedino kraći. Čemiševski je dobio sedam godina robije i doživotno progonstvo u Sibir. Njegov roman “Šta da se radi” biće zabranjen sledećih &trdeset godina. Uprkos zabrani, ali i zahvaIjujući njoj, knjiga će uživati kultni status najtiražnijeg i najkontroverznijeg dela ruske književnosti u XIX veku. Priča o svetloj i pravednoj budućnosti, o kristalnom dvorcu u kojem ćemo živeti, slobodnoj Ijubavi, raspaljivaće maštu generadjama bududh buntovnih sanjara. Zanos će trajati sve do buđenja upobedL Opijenost slatkim revolucionamim snovima okajavaće se nakon pobede, celi ovaj vek, teškom glavoboIjom. A šta sad da se radi...

NEKE DRUGE PFIČE

ZOOM

RLVI, 13. JUL - Modna kuča “Gatinoni” predstavlja svoj futiuističkimodel uvrtu Galerije Borgezi (nedavno pononovo otvorena). Revija je odižana u sklopu Rimske mođnenedelje. 16

Sreda, 15. jul 1998.

FAJIEPMJA CAHY Kh? 3 M«x2R®&) 35, feorp_ pojiaHOßHn * i 5. jvjiH ls.asrycT