Данас
Tnyanas
24
——————
svenemačkoj konzervativno) štampi (koja je širenju ovih stereotipa sklonija od liberalnih i socijaldemokratskih novina). Prvopomenuti Je DI mera radi, 11. jula 1992. pisao da je „u srpskom ratovanju uočljiva (je) surovost, a u srpskoj politici drskost“, a onda se zapitao: „Da li će zapadni svet poverovati u OVU SIPsku prevaru koja se zove Panić?“ Dakle, Srbi su drski, surovi ı neizlečivo skloni različitm prevarama, a uz to su, što im autor nikada neće ODTrOstiti, bili za održanje „Jugoslovenske kraljevine srpsko-vizanti)skog kova“. No, osim toga, „dobrovoljno su se opredelili za komunizani (sadržaji potonja dva navoda, u najrazličitijim varijacijama, su se iZuZetnO Često mogla pročitati u svenemačkoj štampi). Pisao je, opsednut istorijom, da „Sarajevski atentatori, kojima je rukovodio Beograd, imali su za cilj da uklone austrougarsku vlast u Bosni i Hercegovini [...) Ali, oni taj balkanski region nisu želeli da prepuste tamošnjim narodima, već da ga stave pod kontrolu srpskog naroda i SIDske države [...) i ratni cilj Srbije bio Je imperijalistički: stvaranje velike Srbije.“ Rajsmiler je „obaveštavao“ svenemačku javnost i o „srpskom orijetalnom shvatanju prava“, o tome kako „srpski četnici najčešće napadaju dva puta: ujutru trežni, a posle pod-
OJ
vi a
ne pripiti“, te kako se „srpski četnici razumeju u ubijanje“, itd.
Kuner, od 26. oktobra 1991, pod naslovom „Srbi“, doneo je tekst u kojem se, između ostalog, nalazi i OvO: „[...) ponašanje srpske vlade, srpske armije, četničke soldateske, ali ı mnogih opozicionara i intelektualaca je do te mere nacionalističkiagresivno ı u suprotnosti sa svim današnjim predstavnicima O civilizovanom čoveku da to neminovno izaZiva ekstremna reagovanja. Mnogi smatraju da je namerno razaranje čitavih gradova i jedne čitave kulture varvarski, neevropski, orijentalni čin. Ponekad, slike o neprijatelju nisu sasvim pogrešne [...) 32% AustriJanaca smatraju da Srbi 'svojim ponašanjem izazivaju neprijateljski stav (...)“ Dakle, ponovo stereotip o Srbima kao varvarima, orijentalnom i neevropskom narodu, pri čemu se još utvrđuje kako stereotipi pokadšto sadrže istinu. Na primeru svenemačke konzervativne štampe vidljivo je iracionalno dejstvo stereotipa koji dugo traju i dobijaju samostalno UZTOČNnO SVOJStVO.
S rasplamsavanjem rata u bivšoj Jugoslaviji (a posebno posle razaranja Vukovara) antisrpski stereotipi su se Širili ı na nekonzervativnu austrijsku i nemačku štampu. Tako je najugledniji nedeljnik u Nemačkoj, hamburški Spiegel, doneo u broju pedeset drugom (bilten od deveto Januara 1992. godine), tekst 200 naslovom „Srbija sebe izolovala“, od O. Ilaua (Olaf Ihlau). „(...) (Sr-
subota - nedelja, 3 - 4. jun 2000.
Kraljoubicama nema milosti
bin) ispoljava svoju preku, neprijatnu narav (citiran Bizmark, prim. J. B.) (...) Srbija predstavlja naročito zloćudan slučaj iredentiste koji remeti mir (po novinaru, to su smatrale velesile na Berlinskom kongresu, prim. J. B.) (...) te bitange bi tebalo prisiliti da pokleknu (citiran Vilhelm Drugi pred Prvi svetski rats prim: J. B.J C..) Posle ovih podse” ćanja na istoriju nemačko-srpskih odnosa, te neke trajne sadržaje antisrpskih stereotipa u nemačkoj Javnosti, novinar je izneo sopstveno stanovište o aktuelnim problemima. „Jugoslavija nije razorena zbog zavere stranih sila, već zbog srpske megalomaniije, zbog pretenzija da se dovedu kući svi neoslobođeni sunorodnici ([...) genocid su sprovodili srpski generali (...) boljševički generali i velikosrpski šovinisti (...) srpski agresor (...) (Sešelj) najbezumniji među beogradskim ekstremistima [...) Srbija, novi kolonijalni vladar na Balkanu, gurnula je samu sebe u geto (...)“ Istorijski primeri netrpeljivosti između dve nacije, nastali usled težnje Nemačke za Drang nach Osten, navedeni su da bi se potkrepio antisrpski stereotip, a ne da bi se preispitao. Nazire se, osim toga da lakoća upotrebe reči „genocid“ ima funkciju olakšanja istorijskog, bremena Nemaca koje im nametnuše nacisti, te da se njo-
ritika slereolipa
1-2/1999.) časopisa „Srpska politička misao“ po-
i kritici etničkih stereotipa. Reč je najpre, stoji u
uvodn akcije časopisa, o „oštrom kritičkom razmatranju sopstvenih (srpskih) stereotipija, zabluda, gluposti i ogrešenja u odnoia „drugima“. O tome govore rezultati istraživanja Dragana
|| aa koji se bave „aktuelnim autostereotipima i
ipima Srba u Srbiji“, kao i analiza Olivere Milosavljević
'otipija karakterističnih za krug srpskih intelektualaca s počet-
| a <. Njima nasuprot, Jovo Bakić „analizira antisrpisu došli do izražaja u izveštavanju povodom jugoan Naumović sagledava mitove i pogrešna goslavije. Pod nazivom „Balkan je u modi“
wić „ispituje figuru Balkana kao simbola nečiste savesti ne drugosti Evrope i Zapada“, a Balkanom i etničkim Stereotipima se bave i prikazi knjige Marije Todorove iz.pera Vesne 'Goldstvorti i Zagorke Golubović. — O E 5 ___Kako, proteklih godina, tekstovi o „srpskoj krivici“, „mitomaniji“, i „autostreotipima“ nisu silazile sa stranica naše nezavisne štampe i svetskih medija, iz ovog zanimljivog temata donosimo odlomak:. „Etnički stereotipi o Srbima u konzervativnoj javnosti Austrije i Nemačke“. Odlomak pripada opširnijem tekstu Jova Bakića koji se ba-· vi „Stereotipima o Srbima u javnostima zapadnih zemalja“, gde se odvojeno razmatraju stereotipi o Srbima u konzervativnoj javnosti Austrije i Nemačke, zatim, Italije, potom SAD i Velike Britanije i na kraju, u javnosti Francuske. Oprema teksta je redakcijska. |
|D
me pokušva uticati na javno mnjenje kako bi se opravdalo guranje Srbije u geto i moguća kolektivna odmazda u budućnosti. Slično tome, optužba Srba za megalomaniju, često u nemačkoj javnosti, dobija ironičan prizvuk. Njena je funkcija u prikrivanju sopstvenih težnji za dominacijom i ekspanzijom projektovanjem na onoga koji tim težnjama smeta.
S druge strane, osnivač i glavni urednik Spiegel-a, Rudolf Augštajn (Rudolf Augstein), u tekstu, od sedmog Januara 1992. godine, naslovljenom „Samo bes i mržnja“, okriViIO je Frankfurter Alggemeine Zeitung i „televizijske stanice ove zemije“ za pristrasnost u Jugoslovenskom sukobu. J. G. Rajsmilera naZvao je „zašutnikom Hrvata“ i postaVO Značajno pitanje: „Je li možda turska, članica NATO-a, sa svojim ubijanjem Kurda nešto 'evropskija' (aludiranje na stalne apele J. G. Rajsmilera da Zapad zaustavi „neevIOpsku državu Srbiju“, prim. J. B.), u odnosu na Srbiju?“
U bečkom liberalnom nedeljniku Profil takođe se mogao pročitati OU protesta protiv slike o Srbima
ao neprijatelju. Hubertus Černin (Hubertus Czernin) je u članku „Sinovi laži“ precizno utvrdio društveno poreklo i ideološki sadržaj negativnih stereotipa prema Srbima. „Sve to predstavlja odbojnu smešu antisrbizma, antikomunizma, neobaveštenosti i hrišćanske vere u spasavanje Zapada. (...) Čak i ham-
burški Spiegel, na koji se do nemačkog ujedinjavanja nije sumnjalo da se kiti šovinističkim perjem, ovde više ne želi da bude suzdržan. „Teror Srba“ naslov je kojim njegovi saradnici krste svoje udarne članke posvećene građanskom ratu u Jugoslaviji, kao ı da se loši momci u Jugoslaviji nalaze isključivo u Beogradu. (...) Filije i fobije, prve kada Je reč o katoličkim Hrvatima i Slovencima, a druge u odnosu na pravoslavne Srbe, preživele su već stotinu godina. Pri tom se Austrija ı Nemačka slažu. Tu među njima nema gotovo nikave razlike, kada je reč o shvatanju istorije kod Austrijanaca i Nemaca, ali i kad je reč o obema ovim predrasudama. ([...) Literatura o Srbima Je u Austriji i
Nemačkoj u međuratnom periodu ·
postala prava moda. Objavljeno Je mnoštvo knjiga - ratnih doživljaja, putopisa, pseudonaučhih istraživanja - o južnoslovenskom pitanju. Austrijanac Fridrih Vališ se tokom i nakon 1 svetskog rata čak u dva toma obračunavao sa lenjošću 'balkanskog čoveka: uz to ide još i politiziranje srpskih huškača - što je predstavljalo jednu zlosrećnu, opasnu smešu koja je morala doneti zle plodove. (...) Mala lajava pseta”, govorilo se svojevremeno Za SIbe, a u stihovima:
'Gladna, dronjava, lažljiva, prijava Od straha drhteći u znoj ogrezla Juri, DosTće, Ječi | vapi
Samilost traži
_ AL vapaj neće Bog uslišiti
Kraljoubicama nema mulosti.”
Mit o Srbima kao neprijatelju nastao je tokom samo 11 godina. (...) Stupanje na presto dinastije Karađorđevića 1 izbijanje I svetskog rata bilo je „od odlučujućeg značaja za formiranje onog klišea na kome počivaju predrasude“ (istoričar Valter Lukan iz austrijskog Instituta za jugoistočnu Evropu).
„(...) Kadje Institut za istraživanje tržišta Fesel plus GFK' protekle zime (1990. godine, dakle pre početka rata u bivšoj Jugoslaviji, prim. J. B) sproveo anketu o stavu Austrijanaca prema primanju azilanata, Srbi su od jugoslovenskih naroda najgore prošli. 64% je reklo „ne“ za Srbe, a tako negativan stav postoji samo još pema Turcima (64% odbijanja) i Arabljanima i Severnoafrikancima (68% odbijanja). (...) Srbi očigledno ostaju ono što su u očima autrijskog oficira Jozefa Nojmara bili još pre 77 godina: Podmukli izazivači sukoba.“ Belodano je, dakle, u nemačkoj i austrijskoj javnosti prisustvo negativnih stereotipa o Srbima nastali Još početkom XX veka. Pri tome, ovi stereotipi su zasićeni veoma jakim osećanjima koja vode pozivu na kolektivnu odmazu, jer su Srbi obezličeni, tj. među pojedinim Srbima nema nikakve razlike.
Istine radi, mora se navesti da u srpskoj javnosti, takođe, žive negativni stereotipi o Nemcima koji se probude kada se god ukaže neki sukob u kojem su Nemci protagonisti, a posebno kada se razbukti neposredni sukob između ove dve nacije. Nikola Pašić je 1884. pisao da „mesto Turčina dolazi Švaba i Mađar, mesto grube sile dolazi im prepredena, lukava i bezdušna švabska sila, za koju narod kaže da pije krv na pamuku“ (Petrović, Šemjakin, 1995: 167). U istraživanju stereotipa o Nemcima, stotinak godina docnije, propisane su im sledeće odlike: agresivnost 58%, težnja za vlašću 48%, smisao za tehniku 45%, svirepost, marljivost itd (Rot, 1989: 395). Dakle, sadržaj se ponešto izmenio, ali je negativnost opstala. Sadržaj je delimično izmenjen usled različitih oblika sukobljavanja Srba sa Nemcima. U prošlom veku radilo se o sukobljavanju na diplomatskom polju, a u ovom prvenstveno na bojnom polju. Usled toga, ranije je naglasak stavljan na lukavost, a sada na agreSIVnOst i svirepost. Težnja za dominacijom ostala je nepromenjena.
Jouo Bakić
„Naše Je samo ono
što dajemo drugima“ Atoska musao u tumačenju hilandarskog oca Mitrojana
o je od savremenika stajao na pragu _ modernog doba i video daleko, svet u _ obrisima? Na horizontu se naziralo veliko preuređenje. Izazov Je za predvod| S.) Dpike čudesna inspiracija. U posezanju za moći, opsesivan Je blesak vizije. Sledbenici misle na svoje potrebe, skrivajući sumnju i veličajući vodeće i vladajuće ideje. Istorija je opisala oštar luk od usklika do samrtničkog krika romantičara. Vreme Velike istočne krize teško je razumeti bez onog pre i onog posle. Svet u doba revolucije, Evropa od Bečkog kongresa, preko Pariskog mira do Berlinskog kongresa. Srbi ı Srbija, ustaničkog uzleta ka nezavisnosti, s osećanjem istorijskog, mitskog 1 etičkog vremena pre i posle Kosova - ističe doktor Slobodan Branković u prologu svoje impozantne istorijske studije „Nezavisnost slobodoljubivih“ (Velika istočna kriza i Srbija 1875-1878.), čije je drugo, izmenjeno i dopunjeno, izdanje ove godine objavio „Vojnoizdavački zavod“ iz Beograda. Povodi: 120 godina od međunarodnog priznanja nezavisnosti Srbije i Crne Gore na Berlinskom kongresu 1878. godine i civilizacijski jubilej dva milenijuma hrišćanstva, dostojanstveno osvetljavaju dva izdanja studije koja kao svoJevršno „propitivanje vremena“ i „traganje bez kraja“ razbija okoštale i dogmatske istoriografske radove krcate faktografijom i siromašne duhom. Vrednost Brankovićeve studije možda će najbolje osetiti oni bivši studenti koji su imali tu (ne)sreću da na ispitu iz istorije izvuku pitanje o Velikoj istočnoj krizi. Da su u literaturi tada mogli da imaju ovakvu knjigu sigurno da bi to pitanje bilo jedno od omiljenih Jer „Nezavisnost slobodoljubivih" komotno može da se čita kao uzbudljiv roman, politički triler, mozaik priča visokog esejističkog ı poetskog dometa, kao surova hronologija vremena gde istoriju ne čine samo romantične parole, slavoluci ı stegovi već i sanitetski bilansi, kamare ranjenih i mrtvih. Branković suptilno oseća tu često maglovitu, demagogijom dobro kamufliranu, razdelinu između uzvišenog slobodarskog osećanja i surovog interesnog realizma (velikih sila naročito) koji ta osećanja zna bezočno da zloupotrebi. Prepuna priloga 1 izvora na srp-
skom i svetskim jezicima, faksi- '
mila raritetnih dokumenata, fo- |
tografija, slika, crteža, skica, Brankovićeva knjiga Je enciklopedija duha, „vizuelizacija istorije kao kulture ı dar čitaocima kao kritičkim prosuditeljima“. Autor naglašava da je na tragu minulih učinaka Burkharta, Volterove „istorije duha“, preko „integralne istorije“, bilo moguće tek dodirnuti nova nastojanja i preispitivanja s iluzijom nOVOS stvaranja. Branković podseća na podsticajnu Jungovu tvrdnju da su veliki događaji u svetskoj istoTiji nevažni 1 da je suštinska stvar život pojedinca. Zato možda čitanje ove knjige na neki magičan način asocira na Kišovu „Enciklopediju mrtvih“ koja „evidencijom“ života običnih ljudi razobličava trivijalni kod „monumentalnih“ tema i „istorijskih formata“.
- Nezavisnost kao polilički akt, ima smisla ukoliko izražava ljudske potrebe. Američka deklaracija nezavisnosti (4. juli 1776), koncipirana je na ideji narodnog suvereniteta tako da se sloboda i nezavisnost države izražavaju ispunjavanjem prava ljudi. Srpski ministar spoljnih poslova Jovan Ristić je u Berlinu na Kongresu 1878. ukazao na to da je nezavisnost za državu isto što i sloboda za čoveka. Glasovi boema slobode iz vremena Velike istočne krize otkrivaju smisao poruka na razmeđi milenijuma u susretima i sukobima civilizacija i kultura - ističe Branković.
U istoriografiji Velika istočna kriza podrazumeva period od 1875. do 1878, od ustanka u Hercegovini, preko ratovanja Srbije i Crne Gore, a potom i Rusije protiv Otomanskog carstva do Sanstefanskog i Berlinskog mira. Pod Istočnim pitanjem, kao jedna od najjednostavnih definicija, podrazumevala se politika deobe Otomanskog carstva u čijem samrtnom ropcu su se
emancipovale balkanske nacije i mlade države.
Ikamo gdb Je 50000
Od ruskog cara Niko diplomatska uzrečic Bosforu“ kao efektnč Srbi su u središtu Ist nje i ujedinjenje srps žavu u okvirima pro slobodnog sveta bio. slivale vekovne oslot
Bizmark se obradc koji je 1875. najavio: vreme „Njujork tajm u odbrani Evrope to!
Bizmark se o. Veliku istočru udeo Srba u ı Otomansko ce predstavljala
„| Turgenjeva, (
1876. održan. Istočne politi dali su građai
da se Otomansko ca& Oslobodilačka borba: inspiraciju ı za Dostoe va, Cajkovskog. U E septembra 1876. odr: Srbima, a protiv vla šku slobodarskoj bo: su građani Rima, Na rina. Krajem leta 18 politici velikih sila Svoljcima. Najviše iZ: oduševljenih slovemr sitih života u potraz* sta, isluženih oficirač
Uprkos nasleđu Z* srpskog saniteta u i magije sporo su usti] ma. | na takvim tem! nehermetičnost Bras neka visokoparna, grafija zabeležila dar re knez Milan spase
vladarevoj volji trebd: golih kao od majke; red vatre, tajno Op koju se najpre provu!y novi njegove porod. VOJDICI . | Rat srpske vojske» sko-otomanskim pri: nu 31. januara 1878% vojnika ı 3.000 Je 1 ·
političari i diplomi:
uspeh. Srpska vojski: teritoriju od one koje,c Berlinskog kongresa = srpskih zemalja ı NLi// Trna, projektovanoj:/5 marta 1878. izazvale !s biji. Knez Milan je; a
~ ua
T3 nij