Данас
| || “2
0 29
subota - nedelja, 3 - 4. jun 2000.
211825. godine, ostala je nentenca „Bolesnik na ninoza tadašnje Turske. 1, problema. Oslobođesaroda u nezavisnu drswanog i preuređivanog Ojoročni cilj u koji su se Ičke bujice i nade.
aistanku u Hercegovini IJu istočnu krizu. U to )oodsetio na udeo Srba
zakazala saglanak
kulom rekao: „Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine Još jednu ovakvu Cele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tada će tek dobiti Bugari Niš“. |
- Rusija, slavljena kao štićenica Srbije neugodno Je iznenadila; rusko preuređenje sopstvene sfere uticaja na Balkanu nije se odvijalo po emociji ı pravdi nego po hijerarhijskom interesu: ruski, bugarski, srpski. Sanstefanskim ugovorom otkriveno je imperijalno lice Rusije u borbi za podelu Balkana na interesne sfere. Udeo srpskog naroda u oslobodilačkoj borbi, srazmerno
\lovao ustanku u Hercegovini koji Je 1875. najavio 'M4zu. U to vreme „Njujork tajms“ je podsetio na ywani Evrope tokom više vekova i zaključio da se upo ne može reformisati. Oslobodilačka borba Srba seliku inspiraciju i za Dostojevskog, Tolstoja, oovskog. U Londonu, u Hajd parku, 206. septembra seliki miting podrške Srbima, a protiv vladine :9odršku slobodarskoj borbi balkanskih hrišćana ima, Napulja, Milana, Bolonje i Torina
i ne može reformisati. 1predstavljala je veliku nog, Tolstoja, Turgenjeiu, u Hajd parku, 26. '· veliki miting podrške zistočne politike. Podrilkanskih hrišćana dali _. Milana, Bolonje i Tosasuprot kalkulantskoj je preplavljena dobro3e. Bilo je tu idealista IL idejom ali i očajnika Tpom smrću, avanturiBdnika |-šićardžija.
»šen je veliki napredak 876. Ipak, vradžbine i imesto stručnim ljudi} otkriva se Životnost i 5ćeve studije. Da li bi finski sterilna, istOriovreme epidemije kolema narodni način. Po
Og ustanka 1875.
da „devet golih baba, Ih, za jednu noć, pojazatkaju košulju, kroz ii sam, pa onda svi čla/va njegova svita | svi
--1878. okončan je rum potpisanim u Jedre-
inulo je 2.400 srpskih.
20. Strani komandanti, jticali su srpski ratni *islobodila znatno veću |ipojena Srbiji oddukom || o predaji velikog dela »ota, Leskovca, Vranja i Mrskoj u San Stefanu 3. Trastvenu reakciju u Srjm konzulu pred Ćele-
broju stanovnika, bio je najveći u vreme Istočne krize. Ruska diplomatija je prepustila samo ono Srbiji koliko bi je umirila da joj ne bi pravila poteškoće na međunarodnoj sceni. Srpskoj diplomatiji predstojala je borba ništa lakša od one na frontu za svaku stopu srpske zemlje - analizira Branković poziciju Rusije koju ı u današnjoj konstelaciji mistifikuju neki „iluzionisti“ među Srbima koji veruju u diplomatski avanturizam velikih sila. Nekada Je moćni Bizmark verovao Jovanu RHistiću, „velikom munistru Jedne male države koja se krupnim koracima ı mukotrpnim naporima uspinjala na modernu svetsku političku scenu“, nekada je Darvin pisao o univerzalnim engleskim simpatijama za Srbe, Viktor Igo je podigao glas za Srbe, avgusta 1876. u tekstu „Pour La Serbie“ („Za Srbiju“). Tolstoja je inspirisala sudbina Rajevskog, poginulog na Adrovačkom visu s dedinom sabljom iz Borodinske bitke u rukama, za lik grofa Vronskog u „Ani Karenjini“. Petar Iljič Cajkovski posvetio je Srpsko-ruski marš borcima za slobodu na srpskom frontu, inspirisan srpskim narodnim melodijama. Do___SlojJevski Srbe vidi kao ma i rod nežnog srca koji*toliko · voli svoju kuću da vojnicima ” teško pada odvojenost od nje dok su na frontu. Đuzepe Barbanti Brodano, Gari- baldijev sledbenik pisao je . sa obala Morave i Drine, „ta: mo gde je sloboda zakazala ____sastanak“. Veliki tragalac Arnold Tojnbi putovao je Orijent ekspresom preko Sr% bije, divio se čudesnoj lepoti Sićevačke klisure i otkrivao iskre svojih velikih ideja o Civilizaciji. ·
Zašto smo od takvog imidža došli na ove grane trebali bi da se svi zamislimo, ali i da kad legnemo pomislimo da li se možda preci ne prevrću u grobu. Dežurna floskula „svet nas mrzi“ nije alibi. Ko pročita Brankovićevu knjigu vidi koliko nas je i tada volela „majčica Rusija“ (ona zvanična koja se i jedina pita), da ne govorimo O „frigidnoj“ engleskoj diplomatiji i drugima. .
- Narodna skupština Srbije usvojila je avgusta 1878. odredbe Berlinskog kongresa. Knez Milan objavio je proklamaciju o kraju ratnog stanja, rezultatima i orijentaciji za budućnost nezavisne Srbije. Sažeto, njegova reč, izrazila je veliku poruku: iznutra složni i čvrsti, spolja mudri. U redu nezavisnih država Srbija da obezbedi simpatije Evrope i sveta - piše Branković. Mazohistički se udaljavajući od ove doktrine, rasipajući energiju, srljajući, ne učeći od svoje istorije, Srbi će se izgleda istorijskom ironijom vratiti tamo odakle su krenuli 1878. Vetrometinu kao da nikada neće zameniti blaga zavetrina, niti će Istočno p!tanje prestati da uvek iznova razbuktava Evropu (i ona njega), sa Srbima u jednoj od glavnih uloga, naravno. __
Zoran Panouvić
Istorija bez muloti
Tukidid: „Peloponeski rat“ Prosveta, Beograd, 1999. Prevod i predgovor Dušanka Obradović
erodotova „Istorija“ i Tukididov „Peloponeski rat“ spadaju svakako ne samo u najveća istoOTiogralska nego i najveća kulturna dostignuća antičkog sveta. Međutim, dok je ovaj prvi spis preveden na naš jezik ima tome već više od tri decenije, ovaj drugi tek sad se pojavljuje u našem prevodu u istorijskoj biblioteci „Prosvete“ koju uređuje Milutin Stanisavac. Obično se smatra - i smatra se s pravom - da se ova dvojica gTrČkih istoričara po načinu prikazivanja istorijskih događaja bitno razlikuju. Herodot je, tumačeći zbivanja o kojima piše, bio po nečem još uvek u vlasti tradicionalnih mitoloških predstava, pa je tako, opisujući jednu epizodu iz rata koji su Heleni vodili protiv Persijanaca zapisao pored ostalog i to da je jasno da su tu bogovi umešali svoje prste. A bogovi se u spisu OVOZE gZIČkog istoričara pojavljuju - sasvim u skladu sa teologijom tvoraca mitova - kao
bića po svojim moralnim osobi-
nama sasvim nalik ljudima, zavidljiva i kao takva sklona da svoJim munjama pogađaju sve ono što se visoko uzdiže. -
Istina, nije Herodot baš u svemu video prste bogova i u njegoVOJ „Istoriji“ naći će se ı neka me-
·sta na kojima on tumači ponaša-
nje istorijskih aktera isključivo pomoću izvesnih individualnopsiholoških činilaca. Pripoveda, recimo, Herodot o tome kako su Polikleta ı sveštenici i prijatelji, pa ı njegova sopstvena ćerka, savetovali da se ne odaziva pozivu Persijanca Oreta koji mu je radio o glavi. Međutim, Poliklet se na svoju zlu sreću tom pozivu ipak odazvao, ali ne zato što su tako hteli bogovi, već zato što je bio lakom na novac.
Kraj svega toga, Herodot nije nigde ova svoja odstupanja od mitološkog pogleda na svet uopštio i doveo do nekog teorijski uobličenog pogleda na istoriju. To će učiniti tek Tukidid. Već u prvoj knjizi „Peloponeskog rata“ ovaj istoričar će reći da u njegovom prikazu istorijskih zbivanja nema mitskog elementa ı da to neće biti prijatno njegovim savremenicima da čuju. A reći će | to da će mu biti dovoljno ako nje-
O AJ
govo delo ocene kao korisno „oni koji misle da Jasno sagledaJu ono što se dogodilo kao ı ono što će se jednog dana ponovo dogoditi shodno ljudskoj prirodi na isti ili sličan način“.
„shodno ljudskoj prirodi“ ovde je ključna reč. Tukidid, naime, smatra da se istorijska zbivanja ne mogu tumačiti kao plod nekih ekonomskih ı uopšte socijalnih činilaca, ali pak kao posledica izvesne „situacione logike“ kako bi to rekao Karl Poper. Psihološki faktor: imaju po ovom grčkom istoričaru svoju samostalnost ı presudno utiču na istorijske tokove u svim vremenima i pod svim podnebljima sveta. Svi ljudi, bez obzira na sve moguće etničke i druge slične razlike, slede u svom ponašanju u osnovi isti psihološki obrazac, duboko ukorenjen u zajedničkoj ljudskoj.prirodi o kojoj Tukidid ima, malo je reći, rđavo mišljenje. Sto se pak tiče socijalnih obrazaca ponašanja, oni samo privremeno obuzdavaju i prikrivaju OVO i ovakvo usmerenje ljudskog roda. U petoj knjizi „Peloponeskog rata“, Tukidid, opisujući tragične posledice građanskih sukoba, kaže da je u času kada se život u gradu potpuno poremetio, ljudska priroda, koja je inače bila navikla da protivno zakonima čini zlo, sada potpuno nadvladala zakone, sa radošću otkrivajući da ne vlada svojim strastima, jer su one Jače od pravednosti.
Međutim, pojam ljudske prirode, ukoliko se koristi sa nekim vrednosnim predznakom - bilo negativnim ili pozitivnim - spada u takozvane hipergeneralizacije do kojih dolazi onda kada se samo jedno obeležje predmeta spoznaje izdvaja i proširuje na čitav taj predmet. Tukidid ipak nije u potpunosti podlegao iskušenju hipergeneralizacije i u njegovoj povesti o peloponeskom ratu naći ćemo i portrete istoTiJskih delatnika koji su u pozitivnijim bojama naslikani pa odstupaju od ove tako mračne slike o ljudskoj prirodi što smo je ovde pominjali. A i same one prizemne pobude što ljude rukovode u njihovim poduhvatima prikazuje ovaj grčki istoričar kao različite po svom intenzitetu.
Valja ipak reći da ovu diferen-
O NIKOLA MILOSEVIC
ciranu sliku ljudskog roda Tukidid nije nigde uzdigao na nivo neke teorijske artikulacije. Valja, međutim, reći i to da je pisac „Peloponeskog rata“, u želji da potpuno odstrani i izbriše svaki trag mitskog elementa odbacio i neka već onda iskustvom potvIđena saznanja da se budućnost može predskazivati, nalik u tome svim budućim zastupnicima jedne prosvetiteljske, „naučne“ predrasude među koje pored ostalih spada i Sigmund Frojd. Herodot pripoveda kako je lidski car Krez, želeći da proveri proročišta u Heladi ı Libiji razaslao na sva ta mesta svoje glasnike, s tim da stotog dana od svog polaska sve tamošnje vidovnjake pitaju šta tog dana car radi. A u taj dan Krez zakolje kornjaču i ovna i sam ih skuva u jednom tučanom loncu pokrivši ga prethodno jednim tučanim poklopcem.
Tačan odgovor na carevo pitanje dalo je samo Delfsko proročiŠte. To, naravno, ne znači da ı u ovom proročištu nije bilo svakoJakih zloupotreba zarad novca učinjenih, a poznate su dobro i političke simpatije Delfa prema Persijancima. Uprkos tome, u ovom svetilištu po svemu sudeći bilo Je ı istinski vidovitih osoDa, a eksperimentalni nalazi savremene psihologije konačno su potvrdili postojanje prave prekognicije, dokazujući tako da pored teoloških ima ı prosvetiteljskih i „naučnih“ predubeđenja, od kojih ni sam Tukidid nije bio slobodan, kao uostalom ı mnogi drugi njegovi moderni istomišljenici.
broj Pisma
a
„Obeležje više kuliure jeste da se male, neprimelne istine, koje su oikrivene strogim metodom, više cene nego zablude koje nas usrecu|u i zaslepljuju i koje su nam osfavile metofizičke i umetničke epohe ı ljudi“. Nije feško prepoznofi Ničea u navedenoj rečenici. A onome kome ona nije dovoljno ničeonska evo još jedne, u kojoj nemaiki fi-
· lozof kliče: „Dole istrošene reči „oplimizom“ i „pesimizam“! Siti smo ih! iz dana u dan sve {e manje povoda da se upolrebljavoju; smo su |oš brbljivvima preko potrebne... Jer čemu uopšte Pi oplimista
_ ako ne freba braniti Boga koji je mora da sivori najbolji od svih svefova...Ali isto fako nedostaje i svaki povod za pesimističku veroispovest ako čovek nema polrebe da izaziva advokata Boga... i da odluč-
no brani prolivivrdnju: da zlo vlada, da ima više polnje nego zadovoljstva, da je svet krporija, pojava zle volje za životom“. ·
- U takvom duhu Fridrih Niče ___raspravlja „O prvim i.poslednjim ___SIvarima”. Reč je o brojnim femamo prvog poglavlje iz njegovog poznalog dela „Ljudsko, suviše ljudsko”, koje |e, na samosvojan način, preveo cenjeni pre-
03% GMKEAAHO TMABMK _BePLLJVA i MJ BVIbMH SAFAJEBGKIM . BAETOB MAM LGA EV{ı na )7 1] Ma {|} (|) „Pisma“ (zima/proleće 2000.), časopisa za svelsku književnost. Nije Niče |edina zanimljivost
vodilac Božidar Zec, a objavio
ovog broja. Ko voli da knjige-starostavne nasladivace se čitanjem spisa „Uvod u eliku ofaca“ Majmonida {Rabi Moše ben Majmon, 11321204)./A njegov pomenuti spis govori o „ljudskoj duši i njenim snagama“. „Duša ima pet funkcija: vegetolivnu, ili funkciju rasta; funk" djju osećaja, funkciju imaginacije, funkciju volje i funkciju intelekta“, kože ovaj „jevrejski lekar, matemoličar, astronom ı velikan srednjovekovne filozofije“, koji je roden u Kordobi {Spanija}, gde |e živeo i veliki filozof Averoes. A da su imali odakle da napojoju svoju dušu
· znanjima i ljudskom mudroš(u, govori podotak da je'Kordoba u nji-
hovo vreme, pre 800 godina, sa pola miliona stanovnika, imala /0 velikih javnih knjižnica.
Ima još klosika u „Pismu“. Ivan Bunjin, prvi ruski pisac ZION dobio Nobelovu nagradu (1933) ovde je zastupljen sa remek-delom svelske književnosti, pripovetkom „Dašak“, o kojoj su napisani brojni tekstovi. Uzor umeiničke pripovelke ovde je propraćen čuvenom analizom Lava Vigoiskog, jednog od najvecih svelskih psihologa, ko| se pored studija iz OE psihologije, proslavio i radovima iz psi
ologije umeinosli. Pored Bunjina freba pomenuti i čuvenu damu
književne i političke istorije Francuske, gospodu De Loalajet sa delom |, |
„Kneginja de Monponsije", u al Olivere Milićević. Ima još |edna ekskluzivnost u „Pismu“. Obeležavajući dvesta pedesetu godišnji(u smrli Johana Sebostijana Baha, „Pismo“ donosi devet do 200 crkvenih kantota, koje je Bah napisao, a prepevao na naš jezik Koljg' Mićević. A za ljubitelje poezije da ukažemo na stihove pesnika: Angela Sikeljana, Adama Zagajevskog, Atila Jožefa. U ovom broju „Pisma” mogu se pročilali i ese|islička rozmafranja Bele Homvaša „Put predaka i put bogova“ i proza Jan Mekjuena. BEO,