Данас

NOVA POLITIKA ZA POVRATAK U SVET (50)

Savezne Republike Jugoslovije.

cijama i institucijama?

Ksenofobija, zatvorenost, mit o novom svetskom poretku, inot ı odbacivanje real-polifike — neke su karakteristike današnje spoljne politike

A sufra? Kad dođe do neminovnih promenoa, kako politiku voditi prema svefu, posebno susedima, silama, Evropi, međunarodnim organiza-

Ova izazovna fema okupila je brojne naučne radnike, diplomofe i novinare, uglavnom članove Foruma za međunarodne odnose do ponude svoje viđenje za izlazak iz izolacije ı povratak u svetsku porodicu. Tekstovi koje smo već objovili izazvali su veliko interesovanje U zemlji i svetlu, pa zato u celini objavljujemo |oš nekoliko autorskih priloga.

Sredinom 1998. godine, kada je kosovska kriza već duboko ušla u fazu oružanog sukoba, Evropska unija je donela odluku o zamrzavanju fondova koje na teritoriji njenih država članica imaju vlade Srbije i SRJ, njihove agent “e, tela, organi, kao i kompanije i institu. 'je koje im pripadaju ili se nalaze pod niihovom kontrolom. Posle okončanja vojne intervencije NATO, EU Je donela vdluku o zabrani inveslicija u SRJ, kao ' dodatne restriktiivne trgovinske mere. "ored toga, EU je po pravilu pozivala sve države sa kojima pregovara 0 pristupanju u punopravno članstvo da ı same uspostave slične sankcije prema SRJ, tako da je broj zemalja koje uvode sankcije po ovom osnovu sigurno Veći od petnaest članica EU. Pre okončanja rata na KOSOVU, osnovni razlog za sankcije KU bila je politika Srbije prema OvOJ pokrajini. Razlozi su kasnije dopunjavani zahtevima za izmenom Zakona o univerzitetu 1 javnom informisanju. Međutim, posle okončanja vojne intervencije NATO postalo je sasvim Jasno da je osnovni cilj, radi koga su sankcije na snazi, obaranje sa vlasti aktuelnog režima u Beogradu.

Ovakvo opredeljenje SAD, EU i većine ostalih zapadnih zemalja rezultat Jerata koji je vođen povodom Kosova. Države članice NATO uspele su da ostvare glavni cilj svoje intervencije i obezbede međunarodno vojno prisustvo ı međunarodnu upravu na teritoriji pokrajine. One, ipak, ovu pobedu ne smatraju potpunom dok god se u SRJ ne promeni aktuelni režim kojeg smatraju glavnim generatorom kriza u regionu. Otuda su se one, mada je pitanje Kosova, kao osnovno sporno pitanje između SRJ i međunarodne zajednice privremeno rešeno donošenjem rezolucije Saveta bezbednosti 1244, opredelile za gotovo potpunu diplomatsko-političku izolaciju zvaničnog Beograda. Takva odluka je dodatno ı čini se nepovratno zacementirana optužnicom koju je protiv predsednika Jugoslavije, predsednika Srbije i protiv Još trojice visokih državnih funkcionera doneo Haški tribunal. Mada doneta od strane zvaničnog sudskog organa Ujedinjenih naciJa, ova optužnica nesumnjivo predstavlja akt sa ogromnim političkim posledicama, kako na međunarodnom planu (precizira pitanje krivice za sukob na Kosovu, retroaktivno opravdava intervenciju), tako i na Unutrašnjem planu u samoj Srbiji (dramatično radikalizuje vladajući režim, a time i svaku predstojeću borbu za vlast).

_ Jasno je da u ovim okolnostima nije moguće primeniti čitav niz pomenutih preporuka za uvođenje i održaVanje pametnih sankcija. Umesto fleksibilnog i kreativnog kontakta sa kažnjenim režimom, kako bi se ipak obezbedio kakav-takav uticaj na njeBovo ponašanje, totalna izolacija onemogućava da se izvrši makar najmanji konstruktivni angažman. Umesto precizno postavljenih uslova koje bi trebalo ispuniti da bi se sankcije ukinule, traži se samo jedno - promena vlasti. Kako bi ostvario ovaj cilj, Zapad Je Dukvalno primoran na saradnju sa srpskom opozicijom. Utoliko je čudnije što ne izlazi u susret njenim zahtevima za ukidanje sankcija, tim pre ŠIO se saradnja sa opozicionim političkim snagama upravo preporučuje od

IWiatenijal Za Ililtatunli

strane onih koji predlažu kako da sankcije postanu pametnije.

Drugačiji stav po pitanju ukidanja

sankcija Još je potrebniji kada se zna da je posle vojne intervencije NATO, opredeljenje prema Zapadu i njegovim političkim potezima postalo izuzetno važan aspekt domaće političke scene u Srbiji. Najbolji način da u praksi dokaže svoj puno puta ponavljan načelan stav da nije u sukobu sa stanovništvom u Srbiji, već sa vladajućim režimom, Zapad bi upravo potvrdio ukidanjem sankcija, uključivanjem SRJ u OEBS i Pakt o stabilnosti za Jugoistočnu Evropu i pružanjem ostalih vidova finansijske pomoći. Argument da bi se time omogućilo skupljanje poena režimskoj propagandi nije dovoljno uverljiv. Istina je da se sve može iskoristiti u propagandne svrhe, ali u uslovima podignutih optužnica protiv čelnih ljudi režima, teško je dokazi_ Vati da finansijska pomoć zemlji podrška koja je njima namenjena. Cini se da bi političko-psihološki efekti pozitivnijeg imidža Zapada ı političke opoZicije sigurno prevagnuli nad eventualnim propagandnim pokušajima režima da ukidanje sankcija predstave kao sopstvenu zaslugu.

Negativni efekti finansijskih i trgovinskih sankcije EU, koje su nominalno uvedene samo protiv vlade i njenih agencija, takođe se mogu preliti na šire slojeve stanovništva.· Insistiranjem na stvaranju takvih uslova u međunarodnom okruženju zemlje koji pogoršavaju, ili makar ne poboljšavaJu, postojeće ekonomske teškoće, ZaDoravlja se na važno zapažanje bivšeg američkog predsednika Ruzvelta koji

„je tvrdio da „ljudi koji su gladni i koji

nemaju posao postaju materijal od kojeg se prave diktature“, a ne potencijal za demokratske reforme.

Mada vreme za usvajanje dalekosežnijih zaključaka sigurno još nije došlo, na osnovu jugoslovenskog primera bi se eventualno moglo izvući nekoliko mogućih zapažanja za praksu primene pametnih sankcija. Ukoliko se želi izmena ponašanja režima, tada humanije, preciznije i vremenski ograničene sankcije možda mogu izazvati željene rezultate. Ako sveobuhvatne i raznovrsne sankcije traju i odgovarajuće efektne ne proizvode već godinama, veliko je pitanje da li se naknadnom primenom pametnih sankcija može postići cilj. U slučajevima kada se traži potpuna promena vladajućeg režima, totalna izolacija i sankcije mogu imati posebno snažno kontraproduktivno dejstvo, a koncept pametnih sankcija gotovo da nije primenijiv. Prema SRJ su isprobavani različiti oblici sankcija u prilično dugačkom vremenskom perodu što, između ostalog, svedoči i o specifičnoj opsednutosti spoljnopolitičkih odlučilaca Zapada aktuelnim režimom u Srbiji. Možda je došao trenutak da se proba nešto što još nije isprobano - ukidanje svih sankcija koje, makar i posredno štete stanovništvu zemlje. I da se iz faze koja bi se mogla označiti kao „agresivno ignorisanje“ zvaničnog Beograda, pređe u jedan prividno pasivniji, ali suštinski kreativniji angažman koji bi pružio šanse razmahivanju reformskih potencijala zemlje.

Kraj

ili prikriva događaje, Žrtve se

ustručavaju da dignu glas ı ne mogu da se reintegrišu u društvo u kome se šepure njihovi dželati i potkazivači.VećcitiranVasilGrosman u „Sve prolazi“ opisuje to beznađe. Za razliku od jevrejske tragedije, gde je celokupna svetska jevrejska Zajednica uzela na sebe da obeležava i podsećanje na genocid, žrtve komunizma su dugo bile onemogućene da javno drže komemoracije, govore o zločinima ili traže nadoknadu.

Kada više nisu mogli da sakrivaju istinu - streljanja, koncentracione logore, namerno izazvane gladi - dželati su se dosetili da pravdaju zločine smanjujući ih, čak su smišljali alegorične slike Revolucije: „Kada se seče šuma iverje leti“, ili „Ne pravi se kajgana a da se ne razbiju jaja“. Vladimir Bukovski im je odgovorio da je video razbijena jaja, ali da nikada nije dobio kajganu. Najgore je kako su perverzno menjali značenje reči, koncentracioni logor je postao vaspitni zavod, dželati - vaspitači, koji su osobe nekadašnjeg društva pretvarali u „nove ljude“. U Kini su logoraše nazivali „studentima“: učili su se mišljenju, da misle kao što partija misli, da reformišu svoje pogrešno mišljenje.

Kao što često laž nije suprotnost istini, tako se i laži oslanjaju na elemente istine. Izopačene reči izmeštaju pogled i deformišu viđenje celine: suočeni smo sa socijalnim i političkim astigmatizmom. U okviru komunističkih propa-

ja takve sile koja zastrašuje

“gandnih akcija intelektualci su se bu-

kvalno prostituisali. Gorki je prihvatio da 1928. ode na „izlet“ na ostrvo Solovki, u eksperimentalni koncentracioni

Polupana jaja hez kajujane

o koji je „metastazirao“, kako je to rekao Solženjicin, u sistem Gulaga. Cak Je napisao i knjigu u slavu Solovke i sovjetskog režima. Francuski pisac Enri Bariz, dobitnik Gonkurove nagrade 1916, nije se ustezao da za novac laska staljinističkom režimu, objavivši knjigu „Božanstvena Gruzija“, baš o Gruziji u kojoj su Staljin ı njegov pomagač Ordžonikidze izvršili 1921. pravi pokolj, Berija, čef NKVD-a, istakao se svojim makijavelizmom i sadizmom. Barnz je napisao i prvu Staljinovu biografiju. Bliže našem vremenu, Marnia-Antonieta Makioki je pevala slavopojke u čast Mao Cedunga, dok je Danijel Miteran sledila Fidela Kastra. Gramzivost, kukavičluk, mlitavost, taština, oduševljenje za snagu i nasilje, revolucionarna pasija, bez obzira na to šta je Dio motiv, totalitarne diktature, komunističke kao i sve druge, uvek su pronalazile potrebne laskavce.

Suočen sa komunističkom propagandom, Zapad je bio dugo u stanju posebnog slepila, održavanog ponekad posebnom lukavošću boljševičkog sistema, ponekad strahom od sovjetske moći, ili cinizmom političara i poslovnih ljudi. Slepilo je bilo prisutno na sastanku u Jalti, kada je predsednik Ruzvelt prepustio istočnu Evropu Staljinu, dobivši za uzvrat pismeno obećanje da će se u njoj održati slobodni izbori. Realizam i rezignacija su bili prisutni kada je, u decembru 1944. general De Gol dao nesrećnu Poljsku đavolu, dobivši za uzvrat obećanje da Moris Torez, po povratku u Francusku, neće izazivati socijalne i političke nemire.

To slepilo je bilo uljuljkivano verovanjem zapadnih komunista i mnogih

utorak, 6.

e Broj žrtava blizu sto miliona (Kina 65 miliona, SSSR – 20 miliona, Sevema Koreja ı Kambodža – po 2 miliona, Avganistan — 1,5 milion, Istočna Evropa – milion)

e Knjiga koja je prodata u više od 800.000 primeraka (250.000 u žtaliji, 200.000 u Francuskoj, 150.000 u Nemačko)), koja je izazvala žestoke sporove – bilo je i pretnji sudom, pa umalo i tuče na Javnom mestu – ne otvara samo problem komunističkog totalitarizma već i svakog totalitarizma.

e Stefan Kurtoa, direktor u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja i jedan od autora knjige, ekskluzivno za Danas:

„Jugoslovenska kriza je komunistička kriza. Raspad započinje raspadom Saveza komunissta Jugoslavije. Neki ljudi to ne razumeju. A ne može se živeti u kući sa lešom u ormanu. Leš smrdl. U neko doba treba otvoriti orman 1 izvaditi ga. Mrtvac se mora pokopati.“ ;

levičara da „grade socijalizam“. Neobaveštenost - željena ili ne - o kriminalnoj dimenziji komunizma je učvIŠĆIvana, kao što to uvek biva, nezainteresovanošću za druge ljude. Ne zato što su ljudi bezosećajni već što su u veku gvožđa i krvi: nacizam u Nemačkoj, fašizam u Italiji, građanski rat u Grčkoj, ljudi zaokupljeni svojom nesrećom da bi patili zbog:nesreće drugih. Nastavlja se

STEFAN KURTOA, JEDAN OD AUTORA „CRNE KNJIGE KOMUNIZMA” {7}

· Sve je smislio Lenjin

Lenjin je apsolutno sve odredio, čak je i napisao, mnogo toga pre nego što je došao na vlast. Ja sam Lenjinove tekstove Čitao i kad sam bio maoista, pa sam i tada, po svojoj lošoj) navici, podvlačio, za mene, značajne pasuse. Danas kada ponovo iščitavam Lenjina, zapažam da sam onda, u maoistič-

kom II upravo podvlačio najpreteranije, najJ grublje delove teksta. Sada se pitam: kako to da sam, sa dvadeset godina, podvlačio kao najznačajnije te delove teksta i da nisam primetio da su baš oni najnemoralniji. - .

Razmotrimo velike gladi u SSSR-u. Na osnovu arhivske građe znamo da Je za onu 1922. Lenjin direkino odgovoran. Još septembra, oktobra 1917, znači još pre preuzimanja vlasti, Lenjin se u tekstu „Da li će boljševici sačuvati vlast?“ ugleda na Nemačku, koja je u ratu i piše: Nemačka je uzela monopol nad žitom, racionalizuje ga, prema tome i mi ćemo uraditi kao oni, ali ćemo mi dodati: da onaj ko ne radi neće ni jesti! Sve je tu, kada vlast odluči da oduzme svu hranu ı da je rasporedi po političkim kriterijumima Pol Pot je već tu! Pol Pot nije ništa drugo uradio sem što je primenio Lenjina. Po preuzimanju vlasti ubrzo, već od maja 1918. režim dolazi u sukob sa seljacima. Tada Lenjin piše vrlo žestoko o kulacima, lada je i ta reč „kulak“ stavljena u politički rečnik. Za Lenjina kulak Je svaki seljak, koji ne da Žito, bez obzira na to da li je on bogat ili siromašan. Pri tome on ne kaže šta režim daje seljaku u zamenu Za Žitarice. Ne daje mu ništa, jer vlast nema ništa.

Sve Je u Lenjinu. U osnovi gladi 1932. je AO vo organizovanje brigada, sastavljenih od 25 hiljada naoružanih mladih komsomolaca, koji su poslati na selo sa naredbom: „Oduzmite svu hranu.“ Kažemo: to je strašno! Ali pogledajmo Lenjina. On 1918. šalje naredbu za naredbom ZinovJevu, u kojima piše: šta čekate, izvedite radnike iz fabrika, naoružajte ih, neka idu na selo da pokupe svu hranu. To je Lenjinov pronalazak. Staljin nije ništa novo izmislio. Za-

Stefan Kurtoa

boravlja se da je Staljin bio vrlo blizak Lenjinu, najbliži posle 1917. Staljin je već 1917. jedan od glavnih šefova u boljševičkoj partiji. Još pre preuzimanja vlasti 1917. on je jedan od deset članova CK. Lenjin se nije prevario kada ga je uočio.

Staljin je bio vrlo inteligentan, izvrstan političar, uprkos tome što je bio i veliki zločinac. Video je šta čini Lenjin, pamtio je kako „gazda“ radi i kada Je došao red na njega isto je radio. Zapanjujuća je sličnost među njima. Ponekad su čak ı iste reči. Staljin se vrlo racionalno ponašao. Ne u odnosu na našu lestvicu vrednosti, već u odnosu na svoju. Sta su njegove vrednosti: uništiti sve što je građansko, sve što je imperijalističko i naročito sve što bi moglo da ugrozi sovjetsku vlast. Kada se razmisli jasna je njegova odluka da se obračuna sa trockistima: znao je da će doći do rata i u tom slučaju on nije želeo opoziciju, treba očistiti svoje redove. Ako pobijemo više nego što treba - nije važno, bar ćemo biti sigurni. Pripreme za rat je ı uništenje svih nacionalnih manjina uz granicu. Treba sve počistiti. Treba odbaciti trockističke ideje da je Staljin ništarija, sitan aparatčik. To nije istina. Staljin je pokazao neverovatne političke kvalitete - naravno sa svoga stanovišta. Za mene je, u XX veku, Staljin najbolje uskladio svoje ciljeve prema raspoloživim sredstvima. To Je jasno. On Je najviše uticao na istoriju XX veka, Ruzvelt ne mnogo, Cerčil malo, De Gol takođe. Mao se bavio Kinom i nije brinuo o ostatku sveta. Stvorivši snažan SSSR, drugu svetsku silu sa čitavim pratećim sistemom svetskih razmera: socijalističke zemlje uz SSSR, komunističke partije, pokret za nacionalno oslobođenje - Staljin je odredio svetsku istoriju. Sta Je SSSR bio 1922? A šta 1945? Staljin Je stvorio ogromnu mašinu, strašnu silu. Sa tog stanovišta on je bio najveći državnik XX veka. Međutim, problem je u tome što su njegove ideje bile potpuno pogrešne, nečovečne! Zoran M. Cuijić

. Nastavlja se