Данас
ae oOoa aaa
6 četvrtak, 8. jun 2000.
Gledam i slušam i kao da sam u permanentnom vremeplovu. Po ko zna koji put čujem iste govore i vidim lica istih opozicionih lidera na kojima deset godina patnje ove zemlje i ovog naroda nije ostavilo vidljive tragove.
Zatvoreni u uski krug beogradskih partijskih „centrala“, gluvi i slepi za sve oko sebe, oštro zagledani jedni drugima u oči, koncentrisani samo na lično nadgornjavanje, lideri „velikih“ opozicionih partija prete da još jednom unište ponovo probuđeno uverenje građana da su promene moguće.
Još pamtim lica ozarena novom nadom posle dogovora o zajedničkom delovanju opozicije od 10. Januara. Samo jedna reč Je strujala Srbijom: NAJZAD. Danas su opet oko nas zabrinuta, zaplašena, apatična lica naših sugrađana. A kako i ne bi bila takva kad se poslednjih meseci delovanje opozicije svodi na beskrajne dogovore „ni o čemu“ i na povremeno pozivanje građana da se okupe da bi nam se, po ko zna koji put, reklo da ne živimo u demokratiji, da represija raste, da se ekonomska kriza produbljuje, da se ne može preživeti od onog što država dodeljuje, da to treba menjati i to na izborima.
Niko od njih ne govori ko, kako i kada će se izboriti za te izbore. Nema znakova da se partije za njih ozbiljno pripremaju. Otud mnogi ovo jalovo tumaranje opozicije proglašavaju nedostatkom strategije. Skloniji sam da ponašanje „velike opozicije“ pripišem strategiji čuvanja statusa quoa. Naime,
Deset godina simulacije borbe za vlast Miloševića i njegove opozicije
nošIo je vreme Đinđića i Vuka
dok je ove vlasti, opozicija je bez pravih obaveza i zadovoljava se zgTažanjem nad onim što nam se događa i objašnjavanjem zašto nije uradila ono što se od nje očekivalo. Pritom upravlja takozvanim slobodnim gradovima i obezbeđuje dovoljno sredstava da ne čini ništa što bi poremetilo ovu profitabilnu ravnotežu. ;
Nisu potrebna posebno stručna istraživanja da bi se zaključilo da opozicija gubi poverenje i podršku građana. Dovoljno je osluškivati ulične razgovore. Dok teško stečena inicijativa i obnovljena nada kao pesak cure kroz prste opozicije, građani obogaćuju svoj rečnik nezadovoljstva i prezira prema onima koji su se ponudili da nas vode. Pritom svoje nepoverenje ne iskazuju prema strankama već prema njihovim liderima. Poruka je samo jedna: „Vreme vam Je isteklo, pustite druge da pokažu šta znaju.“
Prošlo je vreme gledanja kroz prste opoziciji zbog višeg interesa jedinstva i saradnje, vreme autocenzure.
Prošlo je vreme Đinđića i Vuka. Prošlo je vreme neodlučnosti, sitnog kalkulantstva i kukavičluka. Pojava Otpora na javnoj i političkoj sceni pokazala je drugačije oblike borbe za prava koja nam pripadaju. Akcije koje demaskiraju prirodu režima i otkrivaju njegovu nasilničku, represivnu mašineriju postavile su pred lidere partija obavezu hrabrog, konkretnog delovanja. Partije na to nisu bile spremne ili nisu sposobne. Prošlo je i vreme opštih mesta i praznih obećanja. Ljudi vide da može i drugačije. Na primer, Grupa 17 Plus je procenila konkretne potrebe građana na osnovu kojih je napravila velike, infrastrukturne projekte koje uspešno sprovodi u praksi.
To partije nisu uradile ni u većini gradova u kojima drže vlast. Jedno od stalnih pitanja iz opozicije bilo je: „Otkud toliko nepoverenje građanina prema nama?“ Otud što smo videli kako se u mnogim osvojenim gradovima postupalo sa opštinskim medijima, otud što uprkos gromoglasnih najava o odbrani Studija B, beogradske „centrale“ nisu uspele ono_što je uspelo građanima u Kraljevu, Čačku, Nišu...
da su imena njenih budućih ministara do danas postala poznata u svakoj kući širom Srbije.
Posebno dramatičan pritisak na par-
tijske vrhove dolazi iz lokalnih opozici-
onih organizacija koje uveliko rade na zajedničkom nastupu na izborima. „Centrale“ uspevaju da privremeno zaustave ili uspore ove procese povezivanja ali na kraju će lokalni interesi sigurno pobediti. Ovo je izuzetno važan po-
NJU
DIJALOG.
Lai
'Ž-
i
_. :a
sima. Možda je trenutak da mu sepri-
· merom pokaže da je silazak sa vlasti.
normalan deo političkog života. Neka princip PROMENJIVOSTI započne od vrhova opozicije. Neka se opozicionilideri povuku sa svojih funkcija, presvih Vuk i Đinđić, jer njihova međusobna · netrpeljivosti nepoverenje najvišesme
taju dogovoru opozicije. Neka pruže.
šansu onima koji iskreno veruju u pro-
mene i spremni su i sposobni da nas do
Nisu potrebna posebno stručna istraživanja da bi se zaključilo da opozicija · gubi poverenje i podršku građana. Dovoljno je osluškivati ulične razgovore. Dok teško stečena inicijativa i obnovljena nada kao pesak cure kroz prste opozicije, građani obogaćuju svoj rečnik nezadovoljstia i prezira prema onima koji su se-.ponudili da nas vode. Pritom svoje nepoverenje ne iskazuju prema strankama već prema njihovim liderima. Poruka je samo jedna: „Vreme vam je isteklo, pustite druge da pokažu šta znaju“
Nedavni razlaz oko izlaska na izbore najbolja je ilustracija nedoslednosti koja može izazvati samo podsmeh i gore navedeno gubljenje poverenja. Princip „velikih“ je očigledno da se zalažu za suprotno od onog što su juče govorili. Priom dominira i deprimira potpuno odsustvo novih ideja 1 ozbiljnog strateškog promišljanja.
Koliko je javnost upoznata i Otpor i G 17 Plus, kao i mnogobrojne nevladine organizacije, su ponudili saradnju partijama, pokušali da započnu dogovore 0 zajedničkoj strategiji i njenom sprovođenju u praksi. To je doživljeno kao ulazak u obeleženu teritoriju i samo Zbog pritiska javnosti data je uopštena saglasnost da će „ako i kada, onda možda sigurno...“ Setite se samo ideje o prelaznoj vlasti stručnjaka koja je udavljena kao prvi mačići, umesto
Kolegama s Medicinskog fakulteta u Beogradu
Sra Il
pla Što
vas nema
četak decentralizacije političkog života koji u ovim okolnostima obeležava i prvu PROMENU kojoj težimo. Lokak ne organizacije su osvešćene vršenjem vlasti i traže visok stepen samostalnosti u odlučivanju unutar određenog programa. Problem je, naravno, što opšti programi ne postoje ili se ne sprovode. Osim toga pokazalo se da je svaki unutarpartijski obračun sa „neposlušnima“ završava na štetu partija a u korist „buntovnika“ koji dobijaju velike simpatije svoje sredine i visoko mesto na budućoj zajedničkoj listi.
Skoro deset godina gledamo simulaciju borbe za vlast između Miloševića i njegove opozicije. Već deset godina on daje autogolove ı pobeđuje. Već deset godina ga opozicija poziva da ode jer vodi po zemlju pogubnu politiku. Kao da je politika opozicije popločana uspe-
njih dovedu, uz saradnju i partnerstvo sa drugim partijama, pokretima i udruženjima građana.
Podsećam na veći vrapcima poznatu činjenicu da skoro 70 posto građana želi promene a samo 28-·posto podržava opoziciju. Poslednji je trenutak da
se pred građane izađe za jednom za- —
jedničkom listom, sa spiskom članova gradskih vlada, sa spiskom ministara buduće republičke vlade Srbije, sa minimalnim programom za prvih sto i trista dana ı da se kaže „Evo, ovo treba da podržite. Vršićemo nenasilni pritisak za vanredne izbore, i ako ih ne daJu pre vremena, čekaćemo, sa ovim listama ı programom koji nećemo izneveriti kao 1997.“
Ako to ne budu uradile opozicione partije, uradiće drugi, takozvani neopredeljeni, samoorganizovani građani...
Unatite [idiTi
Kao bivšeg profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu me je Živ sram obuzeo kada sam pre neki dan na internetu pročitao da je na protestnom skupu koji je studentski pokret Otpor or-
anizovao na Medicinskom akultetu, ispred Instituta za patologiju, učestvovalo jedva DVADESETAK studenata i NIJEDAN od hiljadu nastavnika tog fakulteta, a da profesore: koji su članovi Medicinskog odeljenja SANU i ne uzimam u obzir.
Zašto me je bila sramota? Jednostavno zato što smairam da svakom odgovornom građaninu Srbije danas mora biti jasno da prisustvovanje skupu koji organizuje OTPOR predstavlja patriotski čin javne podrške borbi za građanske slobode uopšte, a posebno borbi za slobodu informisanja, kao i podrške zahtevu Za raspisivanje izbora i na taj način otvaranju mogućnosti da se sruši sadašnja i konstituiše nova vlast. Što ·naravno predstavlja najloBičniji, najpametniji i jedini potez koji u ovom trenutku građani Srbije mogu i moraJu učiniti.
Neprisustvovanje ovom protestu, međutim, može se tumačiti, a tako ga i vlast tumači i prikazuje, samo kao kapitulacija i bezuslovno prihvatanje svega što se građanima Srbije i posebno narodu srpskom DESILO tokom proteklih deset godina
otkako su Milošević i njegovi na vlasti.
A DESILO SE:
- da je narodu srpskom u njegovoj državi razoreno gotovo sve što jednu ljudsku zajednicu čini civilizovanim i organizovanim društvom. Desetkovana mu je zemlja posle serije sramnih i besmislenih ratova. Srbija i srpski narod u dva veka svoje moderne istorije nikad nisu bili u takvom sveopštem propadanju i raspadanju kao što su to danas. Zahvaljujući Miloševiću danas je srpski narod temeljno istrebljen sa gotovo svih teritorija na kojima je istorijski živeo i delio sudbinu sa drugim narodima, a njegova matica Srbija stenje pod pritiskom goleme mase izbeglica.
-– U Srbiji, jedva nešto većoj od Beogradskog pašaluka, su se do maksimuma razvile najnegativnije crte prethodnog komunističkog poretka: voluntarizam, totalitarizam, odsustvo konkurencije, uništen je profesionalizam, a caruje primitivni 1 parazitski mentalitet nasleđen iz komunizma koji u stvari nikad u Srbiji nije ni prestajao da vlada. Zemlja je krajnje osiromašena, uništem su solidnost u radu i radna disciplina koje zahteva moderno društvo, a takođe i gotovo svi kriterijumi, kako stručni tako i moralni. U Srbiji danas praktično nema ozbiljne i tehnološki savremene proizvodnje.
- rastureni su ı uništeni ČIi-
tavi društveni slojevi, a Dosebno građanstvo, i sem malog broja onih uz i oko vlasti, i nešto više mafijaša koji vladaju podzemljem, ogromna većina ostalih građana Srbije su samo puka sirotnja. Uporedo s građanstvom rasturene su ı najvažnije društvene institucije. Uništeni su školstvo i nauka, zdravstvo i socijalno staranje, kao i institucije u kojima se obezbeđuje pravo građanina na neprikosnovenost svojine i druga lična prava. Nijedna društvena institucija - počev od SANU, policije J gradskog saobraćaja, pa do zdravstva i školstva - ne funkcioniše na način koji bi gradanima ulivao poverenje pošto su svi moralni kodeksi pogaženi.
- Srbija je izopštena iz međunarodne zajednice, izolovana je od civilizovanog sveta ı blokirana, petrificirana iznutra u svom propadanju. Njen ljudski potencijal, kritična masa koja je tokom poslednjih pedeset godina, uz sva ograničenja prethodnog
| Otvorio Je butik tamo. · - Kako bolan? - Kalauzom.
| Vratio se Mujo iz Nemačke, a familija se skupila oko | Tuega pa sve zapitkuje, te kako je, te kako je bilo u | Nemačkoj itd... Tek će ti neko:
| - A gde Je Haso? Zajedno ste otišli!
| - Aaa, Haso? E, Haso je moro ostati u Nemačkoj.
· poretka, ipak bila stvarana,
danas se rasula po belom svetu. Sto nije ni čudo, jer kakva može biti vera u budućnost nekog mladog čoveka ili žene danas u Srbiji kad će, kako tvrde optimisti, Srbija tek za dvadeset godina biti tamo gde je bila 1989. godine. 1] to pod pretpostavkom da se u toku tih dvadeset-trideset. godina učini ogroman, gotovo nemoguć napor, a da se pritom ne na-
pravi nijedan neracionalan ·
potez niti uđe u nekakvu novu avanturu.
Pomiriti se sa svim ovim DESAVANJIMA PRIREĐENIM NARODU SRPSKOM od strane Miloševića i nj 1 vih, i ne činiti ništa u prilog rušenja vlasti koja im Je kumovala mobĐu samo nerazumni ljudi nesvesni svog duga prema budućnosti sopstvenog naroda. A oni razumni čiji broj, hvala bogu, iz dana u dan raste mora da podržavaju mladiće i devojke iz OTPORA.
Dr Miroslav Simić Milton Keynes, Velika Britanija
s ši
Nisam nostalgičar, ali sad se vidi koliko nam fali Goli otok. Predlagao sam da se poravnamo, da se odreknemo deviznih rezervi, zlatnih poluga i druge imovine, 'samo da nama ostane otok. Hrvatima sve, a Srbima - Goli. Nama takvo mesto i priliči. Njegovo ime
Oli atol
njima labavo. On+su spremni na sve. To zlo sad treba tamaniti, ne čekati da se razvije, da sazri. Pomislite samo da su i vaši šefovi nekad bili deca, pa eto šta je ispalo.
Sto nemaju oružje to Je otežavajuća okolnost. Gde vam je oružje, pobacali, dabome. Notorni zlikovci, a pesnica, nju ne mogu da bace. Pesnicu ćemo da im istetoviramo na nosu, ne moraju
Raduje me što drugovi generali imaju razumevarija i što su problem sagledali 'u celini. Generalska pamet nije mala, Samo Je ljubav prema vojsci veća od nje, mislim pameti. Neće gendža dozuoliti da mu se falanga infUtrira u redove
govori da je reč o srpskoj teritoriji, ma gde se ona nalazila. Nije bilo razumevanja.
Sad bi sve kapacitete popunili. Bilo bi krcato. Mi namignemo, policija hapsi. Noću sve potrpamo u kamione, pa na Goli. A ne ovako, mi namignemo, policija hapsi, a neka budala pušta. Ko je takvoj budali dao ovlašćenja? Ponekad poverujem opoziciji da nam je sudbina u rukama ludaka. Stotinu falangista je pušteno, samo zato što nemamo gde s njima, što smo nespremni. To psihološki deluje na narod, još će.ispasti da nisu krivi. Da ih privodimo iz obesti. Kao nisu naoružani, nema dokaza. Pa podmetnite dokaze drugovi, uključite malo vašu pamet. Ili vam je pamet na nivou morala. Deca su to, ne možeš s
štampati majice. Da se zna, pa nek stisnu opet. -
Raduje me što drugovi generali imaju razumevanja i što su problem sagledali u celini. Generalska pamet nije mala, Samo je ljubav prema vojsci veća od nje, mislim pameti. Neće gendža dozvo-
liti da mu se falanga infiltrira u re- ,
dove. Preduzete su ı opsežne mere. Svi mlađi od 50 godina brisani su iz evidencije. Upisujemo samo godišta pre osme ofanzive. Proveren kadar, spremni da umru, ı Za vođu, a može i onako. Prošlo je vreme mladih, sad će dede u uniformu. Prvo penzija, onda maskirno, pa ženidba. Ako baba dozvoli, ako ne dozvoli - onda otpor babi. Pa sve iz početka: penzija, maskirno, pa ženidba. 1, otpor babi .