Данас

TDDanoas

BRANISLAV KRSTIĆ: Kosovo pred

CiDiBzacijSkom raskrsnicom (5)

Na Kosovu Dmojučiti pavnopnavan ŽiUDI

Reaktuelizacijom predloga o preuređenju teritorija, odnosno stvaranjem dva entiteta, obezbedila bi se legitimna prava Srbije i etničkih Albanaca na Kosovu. Njihova najveća prednost Je u tome što bi se omogućio ravnopravan Život i albanskog ı slovenskog stanovništva. Preuređeno

Kosovo ostalo bi pokrajina i sna-

ge NATO ı Rusije, pod okriljem UN obezbeđivale bi mir u misiji koja im je poverena. Misija UN bi primenjivala Rezoluciju 1244 dosledno, a ne selektivno. Pokrajina bi bila „u okrilju Jugoslavije“ do nove rezolucije. Saveta bezbednosti i time bi teritorijalni integritet države ostao nepromenjen. Status Kosova bio bi očuvan, „uz puno uvažavanje Ugovora iz Rambujea“, do novog „okvirnog političkog ugovora“ iZmeđu strana. Izbeglice bi mogle da se vrate na Kosovo bez diskriminacije i pokrajina bi mogla da opstane kao multietnička teritorija. Time bi se izbegla podela Kosova na stanovništvo koje živi slobodno ı ono koje je primorano da Živi u enklavama. Mnogi se izjašnjavaju protiv podele Kosova, a na terenu Je DOdela izvršena - u neprihvatljivom vidu etničke segregacije.

Nova varijanta preuređenja teritorija obuhvatila bi geografske entitete. Varijanta bi trebalo da ispuni optimalno tri ključna kriterija: prvi, da entitet sa srpskim stanovništvom obezbedi da Srbija ostane suvereni baštinik najvrednijeg dela svoje kulturne baštine, drugi, da entitet s albanskim stanovništvom obuhvati najveći deo albanskog stanovništva u pokrajini (preko 85 odsto) 1 treći, da Je vlasništvo zemljišta neprikosnoveno pravo, „starije“ od broja stanovništva koje se doselilo u vreme demografske ekspanzije (u entitetu sa srpskim stanovništvom Srbi poseduju oko 60 odsto privatnog zemljišta, ne računajući crkveno)- Rezolucija 1244 nametnula je, a Srbija prihvatila, „suštinsku samoupravu“ na Kosovu. To nameće i dodatni kriterij: da entitet sa srpskim stanovništvom, da bi takođe obezbedio „suštinsku samoupravu“, može da obuhvati samo one teritorije na kojima bi to stanovništvo imalo većinu. To bi bila relativno homogena teritorija na severu ı severoistoku pokrajine, koju čine opštine sa većinskim srpskim i crnogorskim stanovništvom i koje sa opštinama sa mešovitim stanovništvom predstavlja značajnu subregiju. Optimalno bi bilo da oba entiteta čine kontinuiranu teritoriju. PodTazumeva se da nijedan entitet ne bi smeo da ostane bez gradova, Jer oni, pored ostalog, čuvaju staro urbano stanovništvo i obezbeduju stanovnicima obrazovanje, zdravstvo i javni Život bez diskriminacije. Bliže tumačenje Ove varijante izlazi, razume se, IZ okvira ovog teksta.

Predloženi pristup nije podela Kosova, nego nezaobilazan način da se obezbedi trajan mir i gradi muhltietničko Kosovo ·bez segreBacije, bez enklava. On pruža mogućnošt da Albanci, u „svom“ entitetu, uvaže prava Srba, kao

što bi ı Srbi uvažili prava Albanaca. Na Kosovu bi nastupilo razdoblje ravnoteže između Srba i Albanaca, prvi put bez dominacije. Otvorila bi se perspektiva da stanovnici Kosova, konačno, prekinu borbu za vlast na teritorijama u ime borbe za prava. Srbi, u entitetu u kome bi bili u većini, imali bi ista prava kao ı Albanci u entitetu u kome su oni u većini. Suočeni smo sa značajnom činjenicom. U severoistočnom entitetu Srbi i ostalo slovensko stanovništvo su Da suverenoj teritoriji države čiji su građani. Oni su posednici većeg dela zemljišta (preko 60 odsto), imaju većinu stanovništva (57,1 odsto po poslednjem priznatom popisu) ı suvereni su baštinici kulturnih spomenika ukupne svoje iStOnme. | JzJaVe „O (ne)podeli Kosova lišene su smisla, jer nemaJu osnov u ljudskim, etničkim, istorijskim, vlasničkim pravima, Još manje u međunarodnim konvencijama, ugovorima ili granicama. Na Kosovu se ništa ne deli, nego se utvrđuju prava.

Izneti predlog neće, verovatno, na srpskoj strani naići na više razumevanja nego pre rata. Politički je oportuno zahtevati celo Kosovo ı kad su Srbi u enklavama. Nema valjanog razloga da Srbi smatraju uspehom ako bi Albanci, s pravima koja su dobili, morali da prihvate da žive u Jugoslaviji zato što moraju i dok moraju. Albanski lideri smatraće da nemaju potrebe da se odreknu aspiracija ı tako će Diti u istoj klopci u kojoj su u Srbiji bili ı vlast i opozicija. Tako će se, posle devedeset godina, naći u ulozi Turaka od kojih su Srbi, vekovima, nastojali da oslobode Kosovo. Evropska unija, SAD i Rusija imaju podsticajne razloge da razmotre pristup „pomirenja prava“. Kosovo bi ostalo celovita pokrajina, ostvarena rekompozicija odnosa na Balkanu ne menja se, Misija UN bi se našla u ulozi nadzornika mira i garanta demokratskih institucija, a otvarao bi se put ka trajnom rešenju krize na Kosovu - koji se ne sagledava. Velike sile žele da imaju Srbe kao saveznike na Balkanu i u njihovom je interesu da što pre skinu balašt koji opterećuje demokratizaciju političkog života u Srbiji.

Reaktuelizacija pristupa o preuređenju teritorija podrazumeva da se Jugoslavija i Srbija aktivno uključe u „politički proces“ uspostavljanja suštinske autonomiJe na Kosovu, započet u RambuJeu. To zahteva da Srbija bude integrisana u Evropu, u ulozi u koJo) Je oduvek bila. Srbija i Jugoslavija nikad nisu bile političko ostrvo na Balkanu. Ako su, u izmenjenom svetu, SAD, Britanija ı Francuska, uz iznuđenu saglasnost Rusije, odlučili da Balkan, kao ı pre Drugog svetskog rata, bude interesna sfera zapadnih sila, tada Srbi imaju dovoljno razloga da ostanu njihovi saveznici u preuređenju Balkana, ne manje nego što im je saveznik Grčka. Potvrdili bi istorijsku istinu da su ostvarivali ratne pobede ne u ratovima koje su gubili, osim Prvog balkanskog, nego zahvaljujući izboru saveznika.

Kraj

ored opštih razloga da bi prio-

nuli na istorijski posao I zada-

tak očuvanja sećanja neki autori imaju ı lične razloge. Autori ove knjige nisu uvek bili pošteđeni oduševljenja za komunizam. Ponekad su oni bili angažovani, na svom skromnom nivou, u komunističkom sistemu, bilo u lenjinističko-staljinističkoj ortodoksiji, bilo u aneksno-disidentskim maoističkim ili trockističkim grupama. I pored toga su ostali na levici, Zapravo baš zato što su ostali na levici, morali su da razmisle o svom slepilu. To razmišljanje je krenulo putem spoznaje, omeđenog izborom njihovog proučavanja, njihovim naučnim radovima i njihovim javljanjem u publikacıjama. 1 ova knjiga je deo njihovog razmišljanja. I oni ga nastavljaju, bez odmora, jer su ubeđeni da ne smeju da prepuste, sve prisutnijoj, ekstremnoj desnici da saopšti istinu; u ime demokratskih vrednosti, a ne nacional-fašističkih ideja, moraju se analizirati i osuditi komunistički zločini.

(MHišlpinute anhiua

Ovaj posao podrazumeva komparativna izučavanja od Kine do SSSR, od Kube do Vljetnama. Ali mi zasad ne raspolažemo dokumentacijom homogenog kvaliteta. U nekom slučaju arhive su otvorene ili samo odškrinute, u drugom nisu. To nam nije izgledalo kao dovoljan razlog da odložimo posao;

—=

Leševi žrtava ČEKE ot

Tenon Ohavijen IlajnovitošĆii·

ti, kao onu gde Nemac ubija iz puške, sa kratkog rastojanja, ženu koja drži dete u rukama. Ništa slično, ne postoji za komunistički svet gde je teror bio obavijen najvećom tajnošću.

Neka se čitalac ne zadovolji sa nekoliko prikupljenih fotografija skupljenih u ovoJ knjizi. Neka se upozna, stranu po stranu, sa golgotom koju su prošli milioni ljudi. Neka učini neophodan napor imaginacije, da bi sebi predstavio tu svetsku tragediju, koja će uticati još i tokom budućih decenija. Najzad će on postaviti najznačajnije pitanje: zašto? Zašto su Lenjin, Trocki, Staljin i toliko drugih smatrali za potrebno da unište sve te koje su označili kao „neprijatelje“? Zašto su se smatrali ovlašćenim da prekrše nepisani zakon koji određuje život: ne ubij? Ova knjiga pokušava da odgovori na to pita-

Tije. Panpatoksi OMinohna

Ruska carska vlada je, kao i ostale učesnice Prvog svetskog ra-

· ta, procenjivala da će rat biti kra-

tak. Zatvaranje moreuza i ekonomska blokada Rusije je brutalno pokazala zavisnost imperije od stranih isporučilaca. Gubitak zapadnih provincija, zauzetih od armija Nemačke i Austrougarske od 1915. lišio je Rusiju proizvoda poljske industrije, najrazvijenije u ruskoj imperiji. Od kraja 1915. vlast je izgubila kontrolu nad situ-

kopani u Ulici Sadovaja br. 5 gde je bio

_jedan od centara „instrumenta boljševičkog terora“: Kijev 1919

mi ipak znamo dovoljno da bi započeli posao, bez pretenzija da on bude potpun. Ovo je pionirski posao kojim mi želimo da otvorimo veliko radilište otkrića ı promišljanja. Posao se mora započeti zadrŽavajući se na najjasnijim, najnesumnjivijim i najtežim dogadajima. Naš rad ima malo slika, a puno reči. Ovde dodirujemo osetljivu tačku prikrivanja komunističkih zločina: u našem društvu toliko podređenom medijima, gde slika - fotografska ili televizijska - predstavlja skoro jedini dokaz za javno mnenje, mi raspolažemo retkim fotografijama Gulaga ili kineskih koncentracionih logora, nijednom o istrebljenju kulaka ili gladi. Pobednici u Nirnbergu su mogli da snime hiljade leševa u logorima, takođe su nađene fotografije koje su snimili sami džela-

acijom. Zbog pasivnosti režima organizovali su se komiteti ı udruženja koji su preuzimali svakodnevne poslove države: brigu o ranjenicima, snabdevanje gradova i vojske. U toku 1916. izgledalo je

utorak, 13. jun 2000.

e Broj žrtava blizu sto miliona (Kina 65 miliona, SSSR – 20 miliona, Sevema Koreja i Kambodža – po 2 miliona, Avganistan — 1,5 milion, Istočna Evropa — milion)

e Knjiga koja je prodata u više od 800.000 primeraka (250.000 u Ttaliji, 200.000 u Francuskoj, 150.000 u Nemačkoj), koja Je izazvala žestoke sporove – bilo Je i pretnji sudom, pa umalo i tuče na Javnom mestu — ne otvara samo problem komunističkog totalitarizma veĆ i svakog totalitarizma.

e Stefan Kurtoa, direktor u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja i jedan od autora knjige, ekskluzivno za Danas:

„Jugoslovenska kriza Je komunistička kriza. Raspad započinje raspadom Saveza komunista Jugoslavije. Neki ljudi to ne razumeju. A ne može se Živeti u kući sa Ješom u ormanu. Leš smrdi. U neko doba treba oMoriti orman i Izvadcifi ga. Mrivac se mora pokopati.“

Preveo 1 priredio Zoran M. Cvijić

skog garnizona, pokazao je ne samo slabost carizma i raspad vOJske, koju generalštab nije smeo da pozove da uguši pobunu i narodne proteste već 1 političku nepripremljenost duboko podeljene opozicije. Ni u jednom trenutku ta spontana pobuna, započeta na ulicama i završena u kabinetima, nije bila organizovana i vođena od opozicije. U februarskoj revoluciji 1917. nijedan od lidera boljševika nije učestvovao Jer su sv! bili u egzilu. Potom se tri privremene vlade smenjuju od 2. marta do 25. oktobra 1917.

Većina nezadovoljnika Je bila daleko od Boljševičke partije, koJa Je imala, prema različitim podacima, krajem oktobra 1917. između sto ı dve stotine hiljada članova. Ali, u vreme kada Je državna vlast nestajala, dobro organizovano jezgro, odlučno da dela, moglo je da preuzme vlast, neproporcionalnu svojoj snazi. 1 to Je uradila Boljševička partija. Od svog osnivanja 1903. ova partija Je bila izdvojena od socijaldemokratskih partija, kako ruskih tako ı evropskih, svojim korenitim raskidom sa postojećim režimom i svojom partijskom oranizacijom čvrsto struktuiranom, disciplinovanom, sastavljenom od profesionalnih revolucionara. Ona je bila sušta suprotnost drugim partijama ili pokretima, široko otvorenih za simpatizere različitih htenja, kao što su bili menjševici ili evropske socijaldemokratske stranke.

Zašto su Lenjin, Trocki, Staljin i toliko drugih smatrali za potrebno da unište sve te koje su označili kao „neprijatelje“? Zašto su se smatrali ovlašćenim da prekrše nepisani zakon koji određuje život: ne ubij

kao da vlast nestaje. Duma, jedina izabrana institucija, ma koliko da je bila reprezentativna, sastajala se tek nekoliko nedelja tokom godine. Vlada i ministri su smenjivali jedni druge, svi podjednako nesposobni ı nepopularni.

Pad carskog režima, posle petodnevnih protesta radnika i pobune nekoliko hiljada vojnika petograd-

_ Lenjin je u pismu Aleksandru Sliapinkovu, 17.10.1914. pisao: „Suština našeg upornog i sistemskog rada je transformacija sadašnjeg rata u građanski rat. Mi moramo da sačekamo da sazru prilike za to, ali moramo ı da ih prisilimo da sistematski sazru... mi moramo da radimo u tom pravcu” (Sir. 58). Nastavlja se