Данас
utorak, 13. jun 2000.
Jovica Trkulja
Zanimljivo je i poučno da su od Voždovog ustanka 1804. do naših dana dramatična sudbinska zbivanja u Srbiji ponajbolje uspeli da vide i sagledaju slepci i pesnici. Pokazalo se mnogo bolje i jasnije od domaćih i stranih eksperata s akademskim titulama. To se posebno odnosi na (ne)prilike viš' Srbije na nebu vedrome, koje su srpski pesnici kao „glas i oko“ nebeskog naroda, razume se, s izuzetnom pažnjom osmatrali.
Slepi pesnik Filip Višnjić, tumačeći različite prilike na nebu viši Srbije, bolje je video i jasnije opevao zbivanja u Srpskoj buni od slavnih i učenih savremenika. Crnjanski Je svoju sjajnu epopeju o srpskim seobama započeo zagledan u u nebo, u veliki plavi krug i zvezdu u njemu. Da ne pominjem one koji su tragali za Kantovskim saglasjem između zvezdanog neba nad nama i moralnog zakona u nama.
Međutim, moderni srpski pesnici zabavljeni svojim (ovo)zemaljskim nevoljama i ćeranjima, znatno ređe
Pogled na pomračenje političkog uma u Srbiji
0že, kako se ovie hpzo smrkava! |
nad Srbijom, koje Je potpuno prepušteno bezdušnim meteorolozima i astrolozima. Steta. Kako li bi tek Filip Višnjić opevao ono što se poslednjih godina dešavalo viš' Srbije po nebu vedrome: „kad se ćaše po zemlji Srbiji,/ po Srbiji zemlji da prevrne/ i da druga postane sudija“? Kako to da se niko od srpskih pesnika i političara, nakon prošlogodišnjeg vojevanja NATO-sveca i pomračenja Sunca nad Srbijom, nije jada dosetio: „Ala, kardaš, čudnijeh prilika!/ Ono, joldaš, po nas dobro nije“? Kako to da se niko od naših političkih vođa (koji su, inače u oblacima, daleko od ovozemaljskog. kala) nije, gledajući ove nebeske (ne)prilike, zapitao: što će s nama biti do pošljetka? Najzad, šta bi zaključio Danilo Kiš koji Je zagledan u nebo nad Srbijom galilejski uskliknuo: „Bože, kako se ovde brzo smrkava!“?
Nakon mnogobrojnih domaćih i (belo)svetskih sveca koji su vojevali i prilike različne metali po nebu viš' Srbije, pojavio se najmoćniji – NATO „Milosrdni anđeo“. I kada je on sručio tomahovke i bombe sa osiromašenim uranijumom na srpske gradove, građani Srbije su, izgleda, definitivno okrenuli glave od tog neba koje se zatvorilo, „ne prima im ni plača ni molitve“.
U takvoj situaciji prošlogodišnje
pomračenje Sunca posmatrali smo u zamračenim sobama preko RTSa. Naš dušebrižni režim se postarao da ne oslepimo, a kao što je poznato, gledanje RTS-a je proverena Isceliteljska terapija. Zajedno sa belim lukom ı komovicom to Je univerzalni lek za sve rane nebeskog naroda. Kao što se hlor ubacuje u gradski vodovod da bi građani imali zdrave i jake zube, tako se ı RTS pušta u elektronske medije da bi se održao ratnički tonus izabranog naroda, te putem industrije svesti vedrilo i oblačilo našim životima. Zahvaljujući tome u „srpskoj informatičkoj revoluciji“ mrak se širi brzinom svetlosti, tako da su naši ribaTri ljudskih duša sve moćniji ı uspešniji. Ostaje Još da se vidi kakvo Je vreme u glavama, kakva je tamo atmosfera, odakle vetar duva. Munje i gromovi obrušavaju se na druge, a do naših mišjih rupa dopire tek povetarac, kao dodir anđeoskih krila Milosrdnog režima. Za to nema potrebe da se gleda u nebo, Još manje za demokratijom, ili, bože sačuvaj, za izlazak iz skrovitih rupa u slobodan samosvojan Život.
Uprkos preventivnim lekovima, posledice pomračenja Sunca u Srbiji su, ipak, ostale. Doduše, nismo oslepeli, ali patimo od kokošjeg slepila. Cim se pojavi senka vlasti, silu-
eta Vožda nas potpuno zaslepi i mi vođeni kokošjom pameću bauljamo Domanovićevim putem od Stradije do slepog Vođe, i natrag.
=
lek saopštenja političkih (port)parola. Ipak, i bez izlaska iz mišjih rupa, belodano nam je Jasno da su nam aveti zla, nasilja i prevara premrežile
Uprkos preventivrum lekovima, posledice pomračenja Sunca u Srbiji su, ipak, ostale. Doduše, nismo oslepeli, ali patimo od kokošjeg slepila. Cim se pojavi senka vlasti, silueta Vožda nas potpuno zaslepi ı mi vođeru kokošjom pameću bauljamo Domanouvićevim putem
od Stradije do slepog Vođe, i natrag
Ovogodišnje pomračenje političkog uma u Srbiji (uvođenje vanrednog/rTatnog stanja, batinanje mladosti ı satiranje budućnosti Srbije) posmatramo iz mišijih rupa gde nas Je Milosrdni režim saterao, kao poslednjem pribežištu od razularenih „fašističkih falangi“ i „totalitarističkih jurišnika“. I dok mi budemo uživali u idiličnom miru ı toplinu svoje mišje rupe naš Milosrdni režim će se hrabro i odlučno obračunati sa falangama NATO „Milosrdnog anđela“ i jurišnicima Novog svetskog poretka, do naše konačne (po)bede.
U tim skrovitim rupama, kao u čuvenoj Platonovoj alegoriji o pećini, mi ćemo gledati tek senke svetlosti i života na Zidu RTS-očaja ı gutati kao
nebo, da mračna noć nad nama caruje i da zlo dobra doneti neće.
Ono što su nekada znali samo srpski pesnici koji „poput jasike trepere i kada drugo drveće miruje“ sada oseća kožom svaki građanin Srbije. Bože, kako se ovde brzo smrkava! Ovaj negdašnji lirski treptaj pesnikove ranjene duše, postao je danas surova i neumoljiva presuda istorije. Nažalost, to Je presuda, pre i iznad svega, onima koji u OVOJ Zemlji izgubljenoj među svetovima „rade i znoj svoj otiru i muku muče isvoj hleb Jedu“, a koje su obesni politički moćnici, „kao ogolele puževe bacili u trnjak i koji ma kuda da krenu uvek udare u trn“. (I. Andrić).
upiru pogled ka živopisnom nebu
Na prvi pogled | nijelako odgovori-|} tinina drugo pita__| nje. Teško Je razu_| meti kako to da se zajednica univerzitetskih nastavnika ı saradnika nije jednodušno ı odlučno suprotstavila ovom „anticivilizacijskom“ zakonu, zakonu koji ukida autonomiju univerziteta, dakle slobodu mišljenja, naučnog istraživanja 1 obrazovanja – Jer se time ukida smisao njihovog poziva. U suštinskom značenju nezamisliv je univerzitetski profesor bez intelektualnog integriteta, a njega nema ako nema autonomije i slobode od bilo kog oblika političke moći i hrabrosti da se ta autonomija i sloboda brani.
Ali nisu ni profesori mimo sveta. Procesi destrukcije društvene zajednice uticali su ı na univerzitet. Univerzitetski nastavnici kao 1 svi ostali, najvećim delom su se mirili sa društvenim tokovima, prihvatali nove realnosti i povlačili se u „mišje rupe“ u „borbe“ za svoj opstanak. U strahu da ne izgube ono malo plata, karijeru „koja obećava“ ı poneke privilegije stranih gostovanja, ekspertskih putovanja i usavršavanja, ćutanjem ili blagim prigovaranjem odgovarali su na sve dosadašnje oblike napada na temeljne vrednosti građanskog društva i ugrožavanja naše zajedničke budućnosti. Građanski protest 96/97. bio je samo euforičan iskorak iZ stvarnosti. I tada je bio aktivan manji deo univerzitetske zajednice ı to nošen talasom plime koju su izazvali studenti. Posle „razočarenja“ zbog neuspeha protesta usledilo je još du-
blje povlačenje, tako da ni skandal sa Zakonom tu nije mogao ništa da izmeni.
Za razumevanje čitave situacije značajan je i presedan sa Zakonom o univerzitetu iz 1992.
T{ r—“——rr TT Tr e
jem kakav je Danas. Za skora bolja vremena,
Čestitka za „hou no mukama"
_ Već duže vreme redovno pratim vaš list. Žao mi je što vas nema na kioscima u Tutinu. U poslednje vreme Živim u Novom Pazaru pa sam u prilici da redovno pijem jutarnju kafu družeći se upravo sa vama. Imam utisak da iza lista stoji grupa ozbiljnih ljudi, dobrih stručnjaka, pravih profesionalaca. Zbog toga me raduju vaši uspesi i saosećam sa. vama u vašim nedaćama. Drago mi je što o svemu pišete s merom.
Ovim pismom Želim da vam čestitam 3. rođendan i da vam izrazim podršku u „hodu po mukama“, kako bi se mogla nazvati ova vremena. Moram naglasiti da bih voleo sarađivati sa jednim takvim medi
Dve godine kasnije ili kako nam se „dogodio Zakon o univerzitetu? (2)
Pnofesoni ıı mišjoj PIBI
godine. Tada je učinjen prvi korak u ograničavanju autonomije univerziteta. Te godine, u jeku borbe „za rešavanje sudbinskih pitanja srpskog naroda“, reakcije gotovo da nije bilo. Sem
· časnih izuzetaka, univerzitetska zajednica nije
ni reagovala na uzurpaciju ključnih organa upravljanja na univerzitetima i fakultetima. Sve prisutnija negativna selekcija nastavnika i na univerzitetima predstavlja još jednu „kockicu“ u čitavom „mozaiku“. Opšte propadanje društva uticalo je i na pad knterijuma za izbor. Kriterijumi struke, nauke i znanja sve više su
telektualna elita u pozitivnom smislu te reči. Odavno je postala deo radništva koje „prodaje svoju radnu snagu“.
Nevolja je što se očekivalo da će univerzitetska zajednica pružiti otpor režimskim napadima na univerzitetsku autonomiju upravo po modelima karakterističnim za pobune intelektualne elite u razvijenim zapadnoevropskim zemljama. U brojnim, kriznim situacijama u kojima su bile ugrožene neke od temeljnih vrednosti evropske demokratske tradicije, intelektualci, kao izuzetni pojedinci, imali su sna-
Univerzitetski nastavnici kao i svi ostali, najvećim delom su se mirili sa društvenim tokovima, prihvatali nove realnosti i povlačili se u „mišje rupe“ u „borbe“ za svoj opstanak tako da ni skandal sa Zakonom tu nije mogao ništa da izmeri
se gubili pred nekim drugim kriterijumima nacionalne i političke podobnosti ı pred opštom devalvacijom vrednosti izazvane najdubljom materijalnom i duhovnom bedom.
Bilo Je nerealno očekivati da takav nastavni kadar rezolutno ustane u odbranu akademskih tradicija.
Posle ovih konstatacija možda je izlišno govoriti o demistifikaciji ijuzije o radicionalnom intelektualnom profilu univerzitetskih profesora. intelektualac u tradicionalnom evropskom značenju te reči je bio javna ličnost koja je pored izuzetnog, obrazovanja i kreativnog angažmana imala izuzetan stepen intelektualnog i moralnog integriteta. On se ogledao u življenju iistupanju u skadu sa prihvaćenim intelektualnim ı moralnim vrednostima. Kao pojedinac bio je spreman na svaki čin koji je bio potreban da se prihvaćene vrednosti odbrane. Toga više nema. Univerzitetska inteligencija više nije in-
Sadiković,
Cel
Redovan sam čitalac vašeg lista, a posle gušenja Radija B292, ometanja radio Indeksa i Pančeva, vaš list mi je uz „arapski telefon“ i jedino sredstvo informisanja. Feljton „Crna knjiga komunizma“ mi se posebno dopada kao i prateći intervju sa jednim od autora knjige.
Želim da kažem da nije potrebno ići do Francuske da bi se čudili što se Staljin i Mao koriste u reklamne svrhe, kako to piše u desetom nastavku (2. juna), jer u Beogradu, na zemunskom keju, šetači mogu da „uživaju“ u ogromnom portretu Mao Cedunga, čoveka odgovornog za smrt miliona ljudi, na kineskom restoranu odmah ispod kafane „Venecija“. Zaista, kako bi reagovali da neko, poput tog kineskog restorana, postavi sliku Hitlera ili Gebelsa - kako se pitaju autori „Crne knjige komunizma“.
ge da se suprotstave civilizacijski neprihvatijivim odlukama vlasti i da spreče, sami ili uz pomoć javnosti, njihovo sprovođenje u delo. Nažalost, intelektualne elite koja bi predstavljala kritičnu masu da kao određena društvena snaga utiče na promene nema više u čitavom našem društvu, a kamoli na univerzitetima. Zato razni manifesti, deklaracije, peticije ı saopštenja manjež broja univerzitetskih profesora nisu mogla imati značajnijeg društvenog efekta.
Ovo nas dovodi do još Jednog, možda najvažnijeg razloga što nije došlo do rezolutnog opšteg otpora donošenju novog Zakona o univerzitetu: to je odsutnost bilo kog oblika ozbiljnijeg organizovanja profesora univerziteta s namerom da se na najefikasniji i najsigurniji način bore za svoje profesionalne interese. Postojalo je samo jedno udruženje univerzitetskih profesora, koje je bilo na marginama univerZiteta, okupljalo uglavnom penzionisane profe-
(OJI: jay
ui ii Ppelelamne sunhe
Igor Obradović, Beograd
sore ] svodilo svoju delatnost na neka predavanja, i državni sindikat, koji je postojao „po sili zakona“, sa jedinom funkcijom da „ne talasa“ skuplja, članarinu i povremeno organizuje IZlete po zemlji i inostranstvu. Ziveći u iluziji da predstavlja intelektualnu elitu i da njoj nisu potrebne ozbiljne strukovne ı sindikalne organizacije, univerzitetska zajednica, za razliku od drugih sfera rada, bila je nemoćna ı slaba da brani i svoje najvitalnije profesionalne interese, a da ne govorimo o temeljnim društvenim vrednostima. Svaka njena borba, s obzirom da predstavlja radnu snagu koju najvećim delom čine neorganizovani anonimni pojedinci u borbi za vlastiti opstanak, bila je osuđena na neuspeh.
Suočeni'sa takvom ocenom stanja univerZiteta prirodno je da na kraju postavimo sebi pitanje: Šta da se radi? Kako da se bori?
U vreme protesta 19906/97. moglo se odgovoriti sa izvesnim optimizmom. Da je čitava univerzitetska zajednica tada ozbiljnije shvatila vlastitu situaciju i ona bi se, poput nekih drugih oblasti rada, ozbiljnije strukovno i sindikalno organizovala, pa bi se u titi organizacijama „crpila hrabrost“ za odlučno suprot stavljanje režimu u njegovom pokušaju da nametne Zakon o univerzitetu ı za borbu u odbrani svojih profesionalnih interesa i institucionalnih interesa univerziteta. Bojim se da je sada, međutim, već kasno, da su bili zakasneli i zaludni svi pokušaji koji su sledili DOsle donošenja Zakona. Kada Je Jednom prihvaćen i kada je počeo da se primenjuje više nije bilo nade. Sada smo samo žrtve ili nemi posmatrači procesa koji se odvijaju mimo vOlje univerziteta i koji će se dalje usmeravati ı razrešavati mimo njega.
_ (Autor je otpušeni projesor Beogradskog uruverziteta)
Odlučio Sloba da prošeta Beogradom da Uidi.
kako mu živi narod. Razgleda prodavruce ı na
kraju stane pred izlog jedne, pa udari u plač.
Naiđe policajac i, šokian prizorom, upua:
– Gospodine Predsedniče, zašto plačeteš
– Gledam cene u izlogu, kmz plač će Sloba.
-Pa kako naši penzioneri uopšte žive? Kako
mogu sebi išta da priušte sa orum Jadrurm pen
zuama? Pa to Je strašno!
Uto naiđe jedan penzioner i ugleda Slobu
kako plače, te potresen upita policajca:
– Je li, zašto Predsednik plače?
Policajac na to izvadi pendrek i stane da ga
mlati po glavi:
– Zbog tebe, pizda li ti materina, zbog tebe!!! (Prilog dr Andrije Šreka iz Novog Sada)