Данас

Đanas 26 subota - nedelia, 17 – 18. jun 2000.

Vasa Pavković

poslednjih nekoliko sezona svedoci smo neobičnog književnog fe| nomena - knjiga koje su a napisale glumice. Reč je o značajnim glumicama, po pravilu prvakinjama, ı reč Je o knjigama nestandardnih žanrovskih karakteristika.

Prvu takvu knjigu u nizu štampao je „Beogradski krug“ 1997. pod naslovom „Devetnaest društvenih igara“, a napisala ju je velika glumica Stanislava Pešić, koja, nažalost, sada više nije među živima. Iako su izašla dva izdanja knjige, čini mi se da se aktuelna književna kritika nije bavila njom. Ne znam koji su razlozi - ali ističem da Je Stanislava Pešić ovu knjigu načinila od pisama koje je u periodu 19931994. slala svojoj deci u Prag, obaveštavajući ih o ovdašnjim neprilikama i tragičnim zbitijima, ali i o svojoj borbi sa teškom bolešću. „Devetnaest društvenih igara“ se okončavaju Post skriptumom iz 1996. sumom jednog tragičnog životnog iskustva - OVde u Srbiji i Beogradu. Ubeđen sam da će se ova knjiga preštampavati u budućnosti i čitati sa možda još snažnijim čitalačkim doživljajem.

Drugo delo koje bih izdvojio je ostvarenje pančevačke glumice Dragane Popović koja radi u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici. Njena knjiga, koja se realizuje kao naročiti lirski dnevnik, neobičnog naslova „PIS - knjiga čekanja“, opisuje okolnosti glumičinog čekanja da se iz štampe pojavi njeno prethodno napisano delo „Bezličje lica“ posvećeno boravku Dragane Popović u Aljendeovom Cileu, baš u vreme kada je Pinoče izveo krvavi puč. Izrazito lično obojene obe knjige su jedna vrsta autopsiholoških razmatranja vlastitog života i smisla umetničkih i intimnih aktivnosti. „PIS - knjigu čekanja“ štampao je podgorički „Okioih“.

Ovom prilikom nećemo govo-

Rada Đuričin: „Tajna Crne ruke - dnevnik jedne glnmice“,

„Nova“, Beograd, 1999.

riti i o trećoj_knjizi čiji Je autor glumica - o „ŠSaci soli“ ćemo Mira Stupica, memoarskom delu koje, upravo trenutno s pravom privlači veliku pažnju naše kulturne Javnosti, već se zadržati na interesantnom projektu Rade Đuričin - „Tajna Crne ruke“ s podnaslovom „dnevnik jedne glumice“. Izdavač je Slobodan Mašić, a knjiga je izašla u ediciji „Nova“. Intencionalno „Tajna Crne ruke“ beše spektakl koji je na sceni „Sava centra“, sa izuzetno kvalitetnom glumačkom ekipom krajem 1983. postavio Ljubiša Ristić. Predstava Je odigrana više puta u ovom prostoru, a neki od njenih protagonista behu: Ljuba Tadić, Branislav Lečić, Drago Čuma, Tanja Bošković, Mirjana Karanović, Perica Martinović, Radko Polič, Inge Apelt... Oko „scenarija“ se sem Ristića bavio Puriša Đorđević, ali i mnogi glumci koji su u okviru široke, mutne zamisli Ljubiše Ristića trebalo da govore o biografijama svojih predaka (iz Apisovog doba). Nada Kokotović je radila koreografiju, a Davor Roko originalnu muziku... Knjiga Rade Đuričin je upravo ono što kazuje njen podnaslov, dnevnik koji Je tokom rada na predstavi, u periodu 6. novembar 1983. odnosno 31. decembar iste godine, sa saznanjem ostalih učesnika projekta, glumica vodila.

Prateći taj uzbudljivi, dramatični dnevnik, čitalac, petnaest godina posle premijere (i noseći u svesti sve Ono Što se u međuvremenu zZbivalo i zbilo) prisustvuje nastanku jednog dramskog komada nejasnih žanrovskih odrednica i smisaonih konsekvenci; iznutra posmatra kako se „ex nihilo“ stvara, uz ogroman uložen novac, sa stotinu nepoznanica i uzgrednica, glamurozni mjuzikl koji je trebalo, po rečima jednog od tvoraca predstave, da se suprotstavi ovdašnjem nacionalizmu u ime kosmopolitskih, liberalnih ideja. Učesnica ovih čudnih i „čudesnih“ dešavanja, u razgovorima, na probama, u prepirkama i svađama, u ko-

IDnovmk Jedno predstatv

mentarima aktuelne društvene situacije, Rada Đuričin se trudi da bude nepristrasan, budan posmatrač, verujući da njeno beleženje atmosfere, replika, psovki, jednog dana može biti naročiti spomenar rada na „Tajni Crne ruke“, ali i jednog nejasnog vreme-

na. Knjiga, na optimalan način,

pokazuje da je bila u pravu. Iz prošlosti, koja nije toliko daleka koliko nam se u ovim mračnim danima čini - izranjaju portreti glumaca; čitalac prepoznaje njihove ljudske reakcije (sumnju, zanos, brigu, bes); likove ostalih učesnika i posebno samog Ristića koji iz maglovitih znanja i ideja o početku ovog veka, o Crnoj Tuci i Apisu, improvizacijama, uz pomoć iskrene i mnogostruke energije saradnika (i često uz pomoć štapa i kanapa) - sve učesnike, publiku, a na neki način i sve nas iz 1983. uvodi u 1984. Time se knjiga „Tajna Crne ruke“ uspelo poentira.

U stvari: sećam se, eto, davne premijere u „Sava centru“ - ova knjiga je obnovila taj spomen sećam se vlastite pometenosti pred haotičnim i šarolikim komešanjima na prostranoj sceni, dvoumica da li su šupljine u predstavi namerne ili slučajne, da li su neka „rešenja“ trenutne reakcije izvođača il! delovi jednog velikog, rediteljskog nadplana. I sećam se ogromnog belog bika, koji Je mirovao na sceni, kao mitski predznak pretećeg sveuništenja. Glamurozni haos ove postavke, čini se, beše samo uvertira tragičnog „bala pod maskama“ u kojem već desetak godina učestvuje ceo naš narod i naša zemlja - gde je jezik izgubio skoro svaki smisao, a sve teži izvitoperenju i ništenju mogućnosti bilo kakve smišljene aktivnosti.

Provokativnoj uzbudljivosti odlične knjige Rade Đuričin doprinose stil kojim je napisana i fotografije koje dokumentuju momente rada na „spektakularnom“ mjuziklu. „Tajna Crne Ruke“ se čita kao neobičan i zanimljiv roman. _

va puta Je tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godina Handke boraviIO U Srbiji. Samo nedelju dana od početka vazdušnog rata NATO jedan od najznačajnijih pisaca nemačke književnosti, AustriJanac, dolazi da ličnim uvidom ospori zapadne medije koji su zapenušili od prizivanja vojne intervencije zarad sprečavanja humanitarne katastrofe na Kosovu. Prema Handkeu, vojna intervencija Severnoatlantskog saveza je praćena propagandnim lažima: „masakar“, „genocid“, „koncentracioni logor“, „etničko čišćenje“, „masovna silovanja“..., a na drugoj strani Je na delu srpska propaganda istine: pre svega televizijski

spot „Volimo te, otadžbino naša“. Srbija u trenutku svoje vojne bespomoćnosti, veli Handke, oblači „svoju najlepšu narodnu nošnju“. U putopisu se pominje i raketiranje civila u vozu u GIdeličkoj klisuri, bombardovanja Batajnice, Pančeva, Surčina, Prištine..., ali i znameniti Handkeovi sagovornici: Boris Iljenko, direktor Republičkog zavoda za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju i Ljubiša Ristić, sa kojim i večera ı smatra ga „političarem - koji to, zapravo, nije“. Handke Je u Srbiji, u potrazi za „istinom“. Gadi mu se da sluša, gleda i čita zapadne medije, koji podstiču rat opisujući ga, mada mu se, doduše, pridrema od slušanja priča ljudi u Srbiji

Vreme

DAO 00. LI DUBINA AAN IR SO JM IO IJAN

Tokom proteklih deset godina, u kojima je u najgorem svellu izašla na videlo

većina decenijama zaboravljanih i sistematski nerešavanih istorijskih, političkih i inih pitanja bitnih za opstanak bivše jugoslovenske države, Latinka Perović d

nije ostala „moralno ravnodušan savremenik“, već jei

kao istoričar i kao iskusan

sulna na javnoj sceni. U

političar sve vreme bila pri- koji je nap" | 1972. knjizi koja je izašla u izda-

nju Helsinškog: odbora za

ljudska prava u Srbiji, sa-—

Drani su autorkini novinski ·

članci, recenzije i intervjui

koje je pisala u ovom perio-

u, reagujući na događaje,

javne ličnosti i publikacije, č

sve vreme čuvajući sednev- Žnost okrel: nog političkog angažmana ji srpskog n

k su u prethodnim slučajevima nedvosmisleno postojali istorijski utemeljeni ne__Bativni stereotipi o Srbima, iako nejednaoštro definisani i nejednake snage, što | e proizvod istorijskih sukoba srpske naciJe sa nemačkom nacijom u oba svetska rata, odnosno interesa Vatikana za razbijanjem Jugoslavije u kojoj nekatolički narodi dominiraju, dotle se za odnose Srba sa američkom i britanskom nacijom ne bi moglo Teći da su bili u istoriji neprijateljski. _ Paipak, civilizacijske predrasude prema Balkanu su bile veoma zastupljene i u ovim zemljama. Engleski Dutopisci su krajem XVIII veka smatrali da su Grci svadljivi, neljubazni, servilni, neznalice, sujeverni, lenji, pohlepni, podmitiljivi, skloni spletkarenju, prljavi, neZahvalni i lažljivi. Vudhaus je, govoreći o tzv. filheleniZmu Britanaca, zaključio: „Oni su voleli Grčku svojih snova: zemlju, jezik, starine, ali nei lude“ (Todorova, 1999: 167-168). Uopšte, za pristalice liberalne, socijaldemokratske i komunističke ideologije karakteristična Je težnja, usled okrenutosti utopijskoj budućnosti, da

Reč je najpre, stoji u uvodniku redakcije časopisa, o

vodom jugoslovenske krize“, a Slobodan

rar Oeaze

Zbilju na silu saobražavaju svojim vizijama poželjne stvarnosti. Marija Todorova je sasvim u pravu kada tvrdi da „nije dobrotvorni rad bio jedino korisno sredstvo ideološkog samoodržanja Engleza. Istok je nudio i mogućnost da se kompleksni problemi sa kojima se engleska kolonijalna metropola susretala u tom trenutku prevedu na jednostavniji jezik: irski problem pretvoren je u makedonski, moda brige za sirotinju pretvorena je u brigu za potlačene narode, feministički pokret usredsredio se na život u haremima, kajanje zbog Indije ili Burskog rata pretvorilo se početkom veka u osećaj krivice Zbog zverstava koja su počinili Turci“ (Todorova, 1999: 178). Sve je to predstavljalo podlogu Gledstonovog zalaganja za „moralniju spoljnu politiku“, tj. okretanje leđa dotadašnjim Otomanskim klijentima i podržavanje balkanskih hrišćana. Pa ipak, ubeđenje prosečnog Engleza bilo je „da su svi južni Sloveni inferiorni polu varvari“ u čemu je, naravno, posebno važnu ulogu igrala sklonost Rusije da stavi pod svoju kontrolu Bosfor i Dardanele čime bi britanski kolonijalni interesi bili ugroženi. Todorova navodi da „je i među zagri-

POO (OLOLU LM Najnoviji broj (1-2/1999.) časopisa „Srpska politička misao a iay(ui jue OSI a i a „oštrom kritičkom razmatranju sopstvenih (srpskih) steE Sp gluposti i ogrešenja u odnosu prema „drugima“. O tome govore rezultati istraživanja Draga||} na Popadića i Mikloša Biroa koji se bave „aktuelnim. autostereotipima i heterostereotipima Srba u Srbiji“,kao i

ac - OIČ Milosavljević „Slereotipija karakterističnih za krug srpskih intelektualaca s početka dvadesetog Veka . Njima nasuprot, Jovo Bakić „analizira antisrpske stereotipe koji su došli do izražaja u izveštavanju po-

= aa a- Naumović sagledava .mitove i pogrešna razmatranja raspada JugoslaS ZO O O Se OM U SrV KV i EUTVW DPM ini E PPI ai i

aan nezavisne šlampe i svetskih medija, iz ovog zanimljivog temata donosimo odlomak: „Fmički stereotipi o Srbima u Javnosti SAD i Britanije, autora Jova Bakića. Oprema teksta i skraćenje Si Eu

STEREOTIPI O SRBIMA U JAVNO

ženim liberalima i turkofobima preovladavalo mišljenje da su južni Sloveni nesposobni da se razvijaju uspešno ı samostalno, te da će se u taj razvoj Rusija neminovno umešati“ (Todorova, 1999: 178).

Atentat 1903. imao je velikoga udela u jačanju negativnih stereotipa o svim Balkancima, a posebno o Srbima. Njujork tajms je povodom toga događaja pisao da je bacanje kraljevskog bračnog para s prozora „rasna odlika svojstvena primitivnim Slovenima“: „Kao što će odvažni Britanac oboriti neprijatelja pesnicama, kao što će južnjak Francuz svog neprijatelja dotući znalačkim udarcem nogom, kao što Italijan koristi nož a Nemac spretnu kriglu za pivo, tako će Ceh i Srbin gurnuti svog neprijatelja kroz prozor.“ „Razlog

se mora tražiti u običajima predaka Rusa, Poljaka, Sr- ·

ba, Soraba, Hrvata, Venda, Lužičkih Srba i ostalih varijacija na tu temu. Oni su bili šumski ljudi koji su živeli u četvrtastim brvnarama...“ (Todorova, 1999: 207; Bakić-Hejden, 1998: 104). Odgovor na sve teškoće tumačenja ovoga događaja nađen je u davno nastalim, ali i nepromenljivim odlikama svih Slovena čije je nepoznavanje poražavajuće.

Paradigma sukoba civilizacija dominirala je pokušajima poimanja ovoga događaja i docnijih dešavanja na Balkanu. Tako je istoričar Robert V. Siton-Votson (Seton-Watson) smatrao da bi ujedinjenje Srba značio

stavljao smrtni udarac napretku i modernizaciji nač. tavom Balkanu“ (Todorova, 1999: 207). Iz ovoga nav” da čitljiv je prezriv kulturtraegeFski ton i stav da Si

ve nacionalističke težnje i nadanja, pa makar i u dobi”

cvetanja nacionalističkih ideologija. L Atentat Gavrila Principa bio je još važniji dogadč”

koji Je uzbudio svet i uslovio jačanje negativnih stert

„U Evropi“ pisao: „Nedopustiv je napad na ljud prirodu i na politiku što te bedne i nesrećne zemljič. na Balkanskom poluostrvu mogu među sobom da VW

mladih Amerikanaca poginulo je zbog jednog dogš. đaja 1914. u nekakvom blatnjavom, primitivnom sell ||:

Todorova primećuje da je simptomatično da je OVe pasus zadržan i u izdanju iz ratne 1940. godine, pa S” ı punim pravom izvodi Zaključak da je odatle do optU žbe južnih Slovena i za početak II svetskog rata sam ·