Данас

Danas

subota -– nedelja, 17 – 18. jun 2000.

nadni Zapisi 0.

ala po Jugoslaviji za vreme rata, marta i aprila '1999.“ Frankfurt na Majni, 2000.

iirijatelj- ploziju rakete ili bombe, ali : je opisao razarajuće posleano za dice vazdušnih udara. Sraao Srbiji mežljivo priznaje da je vOj3og kon- nicima u kamionu poklonio iOblike u štrucu cigareta. olovanja Sve je to lepo i krasno, ali =e, koja kakva je to Srbija oslikana u nne, za- Handkeovom ratnom Dputoorotesto- pisu? U njoj nema zabranje| „tirani- _ nih srpskih medija, nema na lake na- ulici ubijenog vlasnika nea Zbog zavisnih glasila, nema Tazjasti opi- govora sa u antirežimskim 1 prema demonstraćijama prebijesie veče- nih, nema pitanja zašto je do rata na Kosovu moralo oadke je doći. Handkeova Srbija je Ba. Ovo- imaginarna predstava jed'| jednog nog Evropljanina koji medijmnog ne- sku satanizaciju Srbije is'| jednog pravlja tako što jednu iskri|ijeuci- vljenu stvarnost koriguje | Hand- drugom iskrivljenom stvariorviput nošću. Nije li onda blizak Ooslavni zaključak da Handkeu do dapolaga- nekakve izuzetno tačne sliinim sta- _ke Srbije nije ni stalo? Nije li -„ Hand- onda, pitamo se dalje, Srbija mnu eks- kao dugogodišnja tema

ava u Srbiji, Beograd 2000.

___Čena u delu Stojana Novako-

- vića, „koja je uvek težila su-

ić očavanju sa nedeljivom isl

__nom o nama samima“, tradiciji – često zaobiđenoj - koji

kulturu i obrazovanje stavlja

na prvo mesto, tradiciji koja

je Srbima bila i ostala jedina

_ rezerva ukoliko žele da idu

ukorak sa drugim

i- skim narodima.

(Si) 7

udarnih svetskih vesti dobrodošla prilika za Handkeovo skretanje pažnje na sebe samoga šokantno smelim protivustavljanjem jedne svoje Srbije. Prašina koju Handke podiže knjigama o Srbiji se, u suštini i nažalost, više diže zbog Handkea, a manje zbog Srbije. U njegovim tekstovima slika o njoj i dalje ostaje iskrivljena.

U Srbiji Handkeove najnovije stranice o Srbiji, objavljene kao knjiga pre mesec dana, ne pobuđuju za sada pažnju državnih medija kao nekada kada su ih odmah po izlasku slavili kao krsnu slavu. Verovatno i zbog rečenice koju Handkeu na putu za Srbiju upućuje njegov zemljak, koji svoju ženu Srpkinju vodi u Austriju: „Pozdravite u Beogradu Vašeg prijatelja Miloševića od moje žene koja mu zahvaljuje, Jer Ju je proterao iz domovine“.

Dušan Glišović

a: AA RAM

0081 pogoni ı Join

Sajmon Blekburn: „Oksfordski filozofski rečnik“, Svetovi, Novi Sad 1999.

eđu knjigama prevedenim u

poslednje vreme na naš jezik

izdvaja se „Oksfordski filozo[-

ski rečnik“ iz pera Sajmona

Blekburna, jednog, od savremenih engleskih filozofa, objavljen u stručnoj redakciji dr Milana Brdara ı u izdanju renomirane izdavačke kuće „Svetovi“ na čijem čelu se već godinama nalazi Jovan Zivlak. Izdavački poduhvat koji svakako treba pozdraviti i čitaocima preporučiti. U Blekburnovom „Rečniku“ naći ćemo ne samo definicije mnogih relevantnih filozofskih pojmova nego i brojne portrete mislilaca sa raznih strana sveta, počevši od dalekih antičkih vremena pa sve do vremena u kome još uvek jesmo. Međutim, onaj ko ovaj filozofski rečnik bude uzeo u ruke, mora imati na umu i izvesne nedostatke pomenute publikacije na koje ćemo ovde samo u naj-

. kraćim potezima ukazati. Neke pojmove

autor o kome je reč nije kako valja odredio. Tako u odrednici posvećenoj Adornu, Blekburn navodi raspravu OVOg VOdećeg filozofa frankfurtske škole „Autoritarna ličnost“, pa kaže da je u Ovoj raspravi opisan „kruti konformistički tip ličnosti koja se pokorava višim autoritetu i iživljava se na svojim podređenima“. Međutim, konformistički i autoritarni duševni sklop bitno se razlikuju. Obrazac ponašanja konformističkog tipa nije krut. Konformist se pokorava onom 1Znad sebe onoliko koliko to traži vladajući politički i socijalni kanon, a prema podređenima se ne iživljava i prihvata takav neki oblik ponašanja samo onoliko koliko to pomenuti kanon zahteva.

Pogrešno je odredio Blekburn i pojam večitog vraćanja Kada je o stoičarima ı Ničeu reč. Autor ovog rečnika podrazumeva pod ovim pojmom isključivo Večito vraćanje cikličnog toka događaja, ali ne ı uvek isto vraćanje uvek istih osoba od krvi ı mesa kao što će to biti sa Sokratom i Platonom kako je to mislio Zenon Stoičar, ili sa sestrom i majkom Fridriha Ničea kako to ovaj filozof sa indignacijom kaže u svom poslednjem delu.

Kritički se moraju sagledati i odrednice pod naslovom Paranormalno, Parapsihologija i Prekognicija. Za paranormaline fenomene Blekburn kaže da se predpostavlja da potiču od moći duha da prevaziđe ono normalno, a za parapsihologiju da je samo pokušaj naučnog proučavanja fenomena o kome je reč. Za prekogniciju beleži Blekburn da „neki filozofi smatraju da takva moć postoji“. Pi-

scu Ovog filozofskog. rečnika očito nije poznato da su već uveliko obavljena mnoga parapsiholiška istraživanja po najvišim naučnim standardima, a da je postojanje prekognicije već uveliko ı eksperimentalno dokazano.

I na izvesne portrete nekih filozofa, onako kakoih je Blekburn sačinio, mogu se stavljati ozbiljni prigovori. Takav je recimo slučaj sa prikazom Paskalove filozofije. Blekburn tvrdi da je Paskal znao da njegova takozvana opklada ne može nikog opredeliti za to da veruje, ali je „očigledno mislio da je vera zarazna“. NIje, međutim, tačno ni jedno ni drugo. „Opkladu“ je Paskal koristio kao argument pomoću koga bi takozvane libertene pridobio za svoju stvar a da Je zaista mislio da taj argument nije efikasan ne bi ga dakako ni pominjao. Vera je pak, za ovog mislioca bila plod otkrovenja putem milosti božje i kao takva nikako nije mogla biti nekakva duhovna „zaraza“.

Nije Blekburn dobro predstavio ni Ničeovo učenje o nadčoveku kao i ono što je ovaj filozof zvao voljom za moć. Pod uticajem humanističke reinterpretacije Ničeovog pogleda na svet Blekburn tvrdi da nadčovek nije „plava zver potonjeg fašizma, već ljudsko biće koje je ovladalo svojim strastima“. Istina, za Fridriha Ničea koji je o Nemcima što je vreme više odmicalo imao sve gore mišljenje, nadčovek je bio daleko od nacističke verzije rasizma. Međutim, jednako tako daleko bio je ovaj filozofi od humanistički shvaćene rase nadljudi koja nadilazi druga, niža ljudska bića sposobnošću ovladavanja sopstvenim strastima. U protivnom, na srcu bi mu daleko pre ležalo učenje stoičara i hrišćanskih podvižnika, nego jedan strastima najgore vrste tako i toliko podložni Cezare Bordžija.

Bliži je, dakako, istini Blekburn kada na jednom drugom mestu kaže da volja za moć ne mora isključivo značiti.dominaciju nad drugim ljudima. Ali ako onda nadčovek - taj vrhunski izraz volje za moć - za Blekburna može isključivo biti ljudsko biće koje je ovladalo strastima?

Marksovu doktrinu pedstavio je Sajmon Blekburn na dva oprečna i podjenako pogrešna načina. U odrednici pod naslovom Karl Marks Blekburn kaže da je pojam otuđenja središnji pojam marksizma, ali istovremeno s tim kaže i to da je „konačni spomenik“ Marksovog, učenja „Kapital“, upućujući pri tom čitaoca na odrednicu „Baza i nadgradnja“ u kojoj se poziva na predgovor za „Prilog kritici političke ekonomije“ u kome je stanovište

- | NIKOLA MILOSEVIC

ranih radova konačno i neopozivo napušteno. A jedini zajednički imenitelj u ove dve optike Marksove - one rane ı one pozne - pre svega je psihološke prirode njegova Želja da se iskuje podesno teorijsko oruđe za „uništavanje“ kapitalizma ključni glagol iz poglavlja o istorijskoj tendenciji kapitalističke akumulacije koji upućuje na ono što je Karen Hornaj zvala arogantnim osvetoljubljem.

Nađe se u ovom Rečniku i peneka činjenička netačnost. Tako na strani 65. čitamo da je Credo quia absurdum est Tertulijanovo načelo. a na strani 429. da je to Tertulijanova „izreka“. Međutim, takva neka formulacija ne postoji u Tertulijanovim spisima premda odgovara duhu hrišćanske faze u njegovom naučavanju. Navodna ta njegova izreka zapravo je samo sažetak jednog mesta iz jednog njegovog spisa, sažetak koji je neko drugi sačinio i od koga je posle postala svojevrsna krilatica.

Neka bude rečeno i to da ovaj rečnik ima i jednu veliku prazninu. Od ruskih religijskih mislilaca navodi Blekburn samo Berđajeva i to sasvim svedeno i slobodno se može reći sasvim nekompetentno. O takvim ruskim filozofima kao što su bili Sergej Bulgakov, Vladimir Solovjov, Lav Šestov ili pak Rozanov Mereškovski, Loski, Frank, nema ni pomena. Međutim, zauzvrat se u Blekburnovom Rečniku mogu naći odrednice posvećene Bakunjinu i Kropotkinu, kao i odrednica posvećena vođi Oktobarske revolucije.

Na kraju jedna sugestija za eventualno drugo izdanje ove knjige. U drugom izdanju trebalo bi ispraviti izvestan broj grešaka u transkripciji pojedinih imena. Tako Beme nije Jakov već Jakob, a Bell nije Beil, već Bejl - da za ovu priliku ukažemo samo na ove dve omaške.

AMA SAI) ı VELIKE BRITANIJE

ri nacizam, na primer, može reći da potiče sa Bal- | zalažu da se Jugoslavija pretvori u konfederaciju neza(JU prihvatilištima Beča, plodnom tlu za etničku | uu blisku južnoslovenskom svetu, Hitler je nauTr mrzi onako zarazno“ {Todorova, 1999: 208; Babjijden, 1998: 104). 'ceološke predrasude o komunizmu, široko rasriranjene u javnostima ovih zemalja, sigurno su rı * na javljanje negativnih etničkih stereotipa prebima u onom momentu kada su naslednici ko)Outičkih partija pobeđeni na izborima u svim de| na bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Srbije i Crne | Lu kojima su, naprotiv, postojali jaki otpori vrha “blašnjeg Saveza komunista, a tadašnje i sadašnje prlističke paratije Srbije uspostavljanju višestra· Sg sistema, što se ogledalo u stalnom zalaganju TPbspartijski pluralizam“. V|)Najveće svetske novinske agencije, AP, UPI i #5, su pri uvođenju svoje javnosti u problem balTih sukoba donosile vesti o tome da se „Srbija koi pravljaju komunisti, nalazi u višemesečnom rom sporu sa vladama Slovenije i Hrvatske koje se ) f» desno od centra i teže nezavisnosti“, da se „i „ska i Slovenija, u kojima su partije desno od cen'oracile komuniste s vlasti u proleće prošle godine, x 1 za to da se federacija pretvori u labavije udruJ2iSuverenih država“, da se „Slovenija i Hrvatska

visnih država kako bi se izbegla dominacija Srbije, najveće republike u kojoj vladaju komunisti“, o „federaciji koja leži na srcu komunistima ı Srbiji“ i „hrvatskom nekomunističkom predsedniku“, da se „Slovenija i Hrvatska, najbogatije i najviše pozapadnjačene oblasti“, a protivi im se „marksistička Srbija“; dakako, izveštavale su i o JNA „u kojoj dominiraju Srbi i prokomunistički elementi“, a koja je „upozorila da će primeniti silu da bi očuvala federaciju zasnovanu na socijalizmu“, itd. Sve je ovo, iako dobrim delom istinito, pripremalo teren za tumačenje sukoba na bazi ideoloških stereotipa, iako je ovaj u prvom redu bio etnički, a ne ideološki. Ipak, zapadna javnost je morala na neki način sebi razjasniti ono što se dešava na Balkanu.

(...)Etnički stereotipi prema Srbima nisu postojali na početku južnoslovenskog sukobljavanja u javnostima dve zemlje. Postojali su samo civilizacijski stereotipi prema Balkanu i Slovenima, te ideološki stereotipi prema komunistima. Vodstvo Srbije je uživalo komunistički image na Zapadu, pa Je time prema njemu bila usmerena sva negativnost osećanja i mnjenja zapadne štampe - ono se opaŽalo na stereotipan način naučen u hladnom ratu. Kako je, međutim, sukob prerastao u vojni, tako je pisanje štampe ovih zemalja postajalo i po Srbe kao naciju sve nega-

tivnije, čemu je posebno doprinosila sprega srbijanskog vođstva s komandnim kadrom JNA, a krajinskih Srba sa jedinicima JNA na terenu. Izborna podrška srbijanskog izbornog tela Socijalističkoj partiji Srbije uslov!javala je postepeno širenje komunističkog stereotipa i na Srbe, a rušenje Vukovara, te opsada Dubrovnika i Sarajeva, su definitivno Srbe označile kao varvare i glavne negativce u sukobu. Ovi simboli južnoslovenskog rata postali su, uz manipulacije koje su se odnosile na masakre u redu za hleb u Ulici Vase Miskina i na pijaci Markale, te izveštaje o konclogorima, svojevrsno vrelo nastajanja negativnih etničkih stereotipa o Srbima. Oni su omogućili i agenciji Rudder Finn, koju su hrvatsko, muslimansko i šiptarsko vođstvo angažovale u svrhu vođenja propagandnog rata, da uspešno obavi svoj posao (Bakić, 1997; Bakić 1998; Merlino, 1995). Oni su omogućili da Vašington post objavi 20. IX 1992. tekst „Srbija: laži i rat“ gde se kaže kako su „Srbi (su) soj za sebe - ona strana koja laže i vodi rat“. Sedam dana docnije jedan članak je u istom listu bio naslovljen rečima „Sudbina civila u Sarajevu u rukama Srba“, što podrazumeva da Srbi, verovatno usled sopstvene ratobornosti, ne mogu uopšte spadati u Civile. Jednostavno, Srbi su se doživljavali na obezličen način: svi su ratnici. U Los Anđeles tajmsu (decembar 1992, nije naveden tačan datum) pojavio se članak nepoznatog autora „Opasnost od sveevropskog rata“: „Kad je moćnik Slobodan Milošević, komunista preobraćen u fašistu, ponovo izabran za predsednika Srbije, konsolidujući svoju vlast, SAD su se za još jedan korak približile svom najjezovitijem ratu, posle vijetnamskog: ratu sa Srbijom na Balkanu. (...) Kao i Hitler pre njega, Slobodan Milošević misli da su demokratije suviše dekadentne da bi mu se suprotstavile (...) Moramo ga uveriti da greši, mirnim

putem, ako možemo, ili ratom, ako moramo.“ U javnostima Velike Britanije i SAD su posao stvaranja i širenja negativnih stereotipa o Srbima preuzeli na sebe ugledni političari, npr. Regan Tačer, Ešdaun, kolumnisti, među kojima se naročito isticao Entoni Luis, ali i celokupne redakcije u okviru redakcijskih komentara i uvodnika. Budući da se na drugom mestu čitalac o tome može podrobno obavestiti (Bakić, 1998), ovde se navodi samo još jedan primer takvog pisanja.

Konzervativni Viliam Sefajer, nekadašnji pripadnik Niksonove administracije, je 22. maja u internešenel Harold tribjunu pisao: „Srbe je počeo da bije glas da su svirepi. Njih sada predstavlja - a ne tlači - njihov sopstveni diktator Slobodan Milošević.“ Dakle, svirepost je osobina Srba, pa im priliči da imaju „diktatora“ na čelu političke zajednice. U istom tekstu se kaže da bi se Srbi za razliku od Iračana „večno bonili“, čime se Srbima pridaje i ratnički duh. Kad se tome doda i stalno asociranje Srba, odnosno njihovog vođe, s ideologijama komunizma i nacizma, onda se dobija jasna slika o sadržaju stereotipa o Srbima u britanskoj i posebno u američkoj javnosti. Ono što zabrinjava Jeste | vidljiva težnja da se prema Srbima primene mere kolektivne odmazde, što se ove godine uistinu i zbilo.

Pitanje koje se nameće jeste: da li su stereotipi o SIbima, posebno u svetlu bombardovanja SRJ od strane NATO, postali i društveni stereotipi, tj. da li su postali široko rasprostranjeni i duboko ukorenjeni u javnostima ovih zemalja? Na to pitanje ne može se još uvek| dati pouzdan odgovor. Jedno je, međutim, sigurno: stereotipi prema Balkanu su nanovo oživeli, a među Balkancima Srbi imaju zasigurno najviše izgleda da im se značajke stereotipa o celom Balkanu pnšiju kao relativno trajne nacionalne odlike.

Jovo Bakić

era aa

ra ara re CNL aaaa— zar = OC