Данас

) | | | | | | i | |

Nikola Karaklojić

U ovim letnjim mesecima videćete često grupu dece kako se u ba-

zenima igra „šuge“. TO J

e ona igra u kojoj jedan igrač treba da uhva-

ti drugog, ali pri tome treba da pazi da mu se neko ne privuče s leđa. Kada se to događa između dve ekipe, onda će igrač iz istog tima upozoravati druga povikom „Pazi leđa!“ U šahu bi to izgledalo ova-

ko: neko planira žrtvu lovca na h7, ali pri tome gleda na daminu stranu. Neoprezni šahista će pratiti pogled SVOgS protivnika i odjednom – biće iznenađen neočekivanom Žrtvom. Evo i jednog primera iz daleke prošlosti. Kažu da se dogodila u partiji između Dešapela i Laburdonea u Parizu 1821. godine.

Beli vuče i dobija.

Naizgled - propala pozicija! Crni preti da izvuče novu damu i beli bi

već mogao da preda. Al. WWWWWWwi uuu

„Pazi leđa“! Nastaje preo-

kret: 1.Dh8“!! Kh8 2.Kf7 i odjednom se pokazuje da će beli dati mat lovcem, jedinom preostalom figurom. Crni nema odbrane, ali... Tf8

2.Kf8 odlaže mat samo za jedan potez.

Zaista neobična pozicija koja služi za uveseljavanje čitalaca. Ne verujem da je ovakva partija igrana, jer je položaj crnih figura zaista neverovatan. Biće pre da je to konstrukcija O šahovskog

urednika koji je želeo da zabavi svoju publiku. Jer ko proveri šta se događalo u Parizu 1821. g

i mogao da

odine?! Mnogo je konkret-

nija pozicija koja potiče iz

XVIII veka jer tada je u Modeni živeo šahista Erkole del Rio (1720-1800) slavni teoretičar koji je napisao i knjigu o razvoju šaha u Italiji, ali se niJe potpisao svojim imenom već uzeO pseudonim „Anonimus iz Modene“. Bilo je to 1750. godine 1 evo jedne zanimljive pozicije 1z te knjige: Mat u četiri poteza. Lepa ilustracija za našu temu „Pazi leđa!“ 1.DC4 Ka5 2.DC5!! dc5 3. Sc4 Kb5 4.Tb6 mat! Ka-

snije, Erkole del Rio izdao je još jednu knjigu (1763) pod nazivom „O Šahu (Sopra il giuoco degli scacchi) Tu je osim završnice, analizirao i neka otvaranja, kao na primer, škotsku, ali i varijantu sa a6

u španskoj partiji. Zaista

neobična knjiga za ono vreme. U završnicama Je obično forsirao taktičke kombinacije sa žrtvom dame i matom na kraju, što je ı danas zanimljivo videti.

Iz te zbirke objavljujemo i dva primera koji i danas mogu da zadovolje ljubitelje matnih kombinacija.

Žrtva dame: „Pazi leđa“! 1. Dg8!! Kg8 (inače

| pg 29% upušemi

mat) 2. Se7 Kh8 3. Sf7 Tf 76

7 eg NOT G 5; UIG; Hat, Simpatična mala kombinacija, koja se na neki način ponavlja i u sledećem primeru. Samo sada – „iza leđa“ dolazi top.

Beli vuče i dobija.

Mini drama u četiri čina. U prvom sledi okrivljeni šah, u drugom Žr-· tva dame, u trećem neodbranjivi mat konjem i u četvrtom mat topom.

Baš Je taj Erkole del Rio bio neka šaljivdžija!

Viiilovnjaki iz falipile SBOHOJBIVIDJ

osle večnosti napuštam pP zubarsku_stolicu. Junsko J3 je veče. Setam ulicama s drvoredima punim mračnih šaputavih stabala, u mom susedstvu u Beogradu. Ulice su slabo osvetljene, ali po njima Još ima ljudi; zbijaju se jedni uz druge kao ljubavnici. Pada mi na pamet da je to najsrećniji trenutak u mom životu“.

Ovako se Beograda seća pesnik koji nije ni Srbin ni Amerikanac, a piše veličanstvenu poeziju i kao i mnogi veliki pesnici (Brodski, Cvetajeva, Paz), piše i glasovite eseje. Zivi je dokaz tačnosti postulata Sv. Tome Akvinskog „da nema ničeg u intelektu a da prethodno nije bilo u čulima“. Njegovo uživanje u životu je rableovsko, njegova depresivnost slovenska, a stihovi nalik na „minijaturna unutrašnja pozorišta Dikinsonove“, na noćne more iZ detinjstva posle kojih majka neće ući u sobu, na mirise gustih i mračnih slovenačkih šuma koje su oko njega i majke tuberkulozno disale, dok su, noću, ilegalno, sa teškim koferima u rukama napuštali Jugoslaviju. Reč je, naravno, o pesniku Carlsu Simiću, koga je ovdašnja Javnost bolje upoznala u trenutku kada je postao lauerat KOV-ove ugledne evropske nagrade za poeziju. Njegov Život je nalik na živote svakoga od nas, znači mešavina tragedije i komedije, ali je Carli odlučio da u komičnom uživa a da ono tragično preradi u poetsko.

Rođen je 1938. godine u beogradskoj građanskoj porodici i u Beogradu Je proveo detinjstvo i dane okupacije. „Stvarnost, taj stari poetski plakat koji se ljušti“,i uto doba ga je ranjavala. Bio je dete (a svakom srpskom detetu je izgleda dosuđeno da doživi bar po jedan rat), sa porodicom je išao povremeno u selo, da se sklone od bombardovanja. Iz tih dana nosi sećanja na čudne zvuke iz susedne njive (kasnije je saznao da su to nekoga klali), na boju snega u Sumadiji, u zoru ljubičastu do ludila, na tihi, preteći beogradski suton. (Da li je čudno što čitavog života pati od nesanice, začudno Je, Zapravo, to – kako bilo ko od nas uopšte ikada zaspi). „Pod rojem aviona u visokom letu jeli smo lubenice, dok su bombe padale na Beograd. Gledali smo kako se u daljini diže dim“. Lubenica Je lagano postajala gorka. U toku okupacije zapamtio je i božan-

subota – nedelja, 17–18. jun 00 2.5

C+ž:1779 čars Simić, Briljantni stihovi i usud zvani topografija

ski ukus bureka sa mesom. I)O. brosava Cvetkovića koji ga je pravio najbolje na svetu, jer glad je, kao i uvek, najbolji začin svakom jelu, a glad je tada bila stvarnost i zauvek ostala naš latentni strah.

„U prvim danima posle oslobođenja Beograda,bio sam na starom groblju sa nekoliko drugara koji su se tu vrzmali. Iznenada, spazismo 1 dva nemačka vojnika, opružena po zemlji. Prišli smo da ih boilje vidimo. Nisu imali oružje. Cizme su nestale, ali, pored jednog od njih bila je kapa. Ne znam šta su drugi dobili, aja sam otišao po kapu. Prilazim na prstima da ne bih probudio mrtvace. Skrenuo sam pogled. Nisam uopšte video njegovo lice, mada ponekad mislim da jesam. Posle mi se porodica izrugivala zbog kape koju sam nosio, a koja je bila puna vašiju. Nikad nisu saznali istinu.“

Carlsova porodica emigrira. Prvo otac. Zatim i on beži sa majkom iz zemlje koja je „stručnjak Za Dpro-

Grnački nosnel

„Jednog prolećnog Jutra, tek što je svanulo, vozeći kola kroz zapadnu Vuirdžiniju, slušam Tadio. Neko pušta stare izgrebane ploče sa crnačkim gospelom. StaTuca se gubi i ponovo uklučuje na krivinama: kola jure praznim drumom, a Ja se pitam ko bira ove ploče tako nepogrešivo, tako misteriozno, baš u tom neobičnom času. Emocija koja me obuzima prevazilazi uobičajeni UŽItak, iznenada shvatam: oni zalsta veruju u svaku reč koju Zgovore. Baš svaku. Pevaju tako predivno, i tako divlje, zato Što ZbU lja veruju da Je Gospod u njihovo] blizini baš na tom mestu 1 u tom trenutku“. _

Iz eseja „Neznani Carls“

izvodnju siročadi“, (kako je to blistavo Rusiju okarakterisala A. Ahmatova). Pedesetih godina nalazi se u Parizu. U školi pada iz svih predmeta, osim iz istorije umetnosti, iz koje ima prelaznu ocenu. Zaljubljen je u glumicu Džin Tirni i gleda po dva-tri njena filma dnevno. Seta sa njom ruku pod ruku i sudara se sa stubovima. No, Pariz nije grad

„ za siromašne emigrante, autsajdere, gubitnike. On ih jede za doručak. Zato se Čarls sa porodicom seli u obećanu zemlju, Ameriku. Živi prvo u Cikagu, a za_ tim u Njujorku: „I stari Rimljani su to znali, Ne valja P. imati sina pesnika. Zato sam preduzeo mere. Napustio sam roditeljski dom u osamnaestoj. Sledećih par godina živeo - sam u suterenu, baš pored kotlarnice za parno grejanje koja se pušila i brektala kao da će svakog časa eksplodirati. Ma kakvo vreme bilo, držao sam prozor otvoren da bih mogao istog časa da izletim na trotoar, Citave zime pisao

sam loše pesme i slikao loša platna, sve vreme sedeći u tom podzemnom budžaku u teškom kaputu sa rukavicama“. Zarađuje prodajući kravate, ispravlja čitulje ı oglase u novinama, vanredno se školuje, neprestano čita, sluša božanstveni crni, raskošni, autentični bluz, („u životu sve je laž, osim muzike“, reče Sajoran), na ulici, sa radija, u noćnim klubovima koji su plovili nekuda za zvukom klavira, a u kojima je bilo toliko dima da se činilo kao da gore. Gorelo je njegovo srce. lako „svet po prirodi stvari, teži da nagradi konformizam“, Carls Simić je odlučio da krene drugačijim putem. Dok Je pisao adrese na nalepnicama i živeo u sobi u hotelu koja Je gledala na zid, spoznao je „da se aroma života ne osvaja pametnim proračunima“. A njegova se poezija, baš kao i svaka vrhunska, odlikuje posebnim tonalitetom (svaki veliki pesnik unese nov tonalitet u poeziju) i specifičnim aromatom. Nad raskupusanim beležnicama sećao se” svojih predaka (sa majčine strane bilo Je mnogo popova, čak ı jedan vladika, koji su njemu izgledali kao zbirka „zločinačkih faca“), a spas Je nalazio i u svom uvek vitalnom smislu za humor, „Jer, ako humor ikad izađe iz upotrebe, ljudi će ostati bez duše“. Strast za čitanjem oduvek ga je pratila. „Citam. Citam da bih zaspao ili da bih se probudio. Čitam dok radim razne poslove, krijući knjigu među papirima na stolu ili u poluotvorenoj fioci. Čitam sve i svašta, od Platona do Mikija Spilejnija. Mislim da ću ı u svom kovčegu, jednog dana, držati knjigu uz sebe. Najprikladnija bi bila Tibetanska knjiga mrtvih, ali bih više voleo priručnik o seksu ili pesme Fmili Dikinson“.

Između „griže savesti, tog najomiljenijeg kućnog bioskopa“ i večitog nedostatka para, Simić se i dalje bavio poezijom „začaran jedne noći na visokom brežuljku“, kao Gijom Akvitanski, postavljajući se-

bi uvek jednu zagonetku, kao Beket u „Bezimenima“: „Gde sam ? To je moje prvo jaje

Sa prvim objavljenim knjigama, slava Je Čarlsu Simiću lagano počela da dolazi. Pulicerovu nagradu dobio je 1990, za zbirku pesama „Svet se ne završava“, a prvi je SIbin koji je postao član američke Akademije umetnosti, (Drugi Srbin američki akademik, MUJO Pupin, bio je član jedne druge akademije, za nauku).

Ne možemo ni pretpostaviti šta bi se sa Čarlsom Simićem dogodilo da je ostao na ovim prostorima. Sedeo bi u nekom birou ili čamio u nekoj ispostavi, ili pisao kolumne o svemu onome što nas tako nepre-

*stano i sistematski satire, Ili nešto

sasvim drugo. Jedno je sigurno: sva svoja iskustva, emocionalna, tragikomična, gastronomska, metafizIčka, pantagruelovska, seksualna, Simić je transformisao u svoje Driljantne stihove. Ali i dalje često noću sanja isti san: stražar na granici čizmom gazi njegov pasoš, Usud zvani topografija nikada neće prestati da deluje, Sanja Domazet