Данас

Kad „putujuće pozorište: negde u zemlji OIR-a (Obnove, Razvoja 1 Refomi), nešto otvara, pa zatim neki režimski kapitalac(i) drži sesiju „sa privredno-političkim aktivom“ regiona, u prvim redovima sede direktori velikih i malih „korporacija“, banaka i zadruga. Nema skoro nijegnog da nije tamo. Sto znači, da skoro niko „drugi“ nije direktor. (Ovo „skoro“ Je dokaz visokih standarda demokratskog pluralizma u našoj „deželi“.

Mnogi bi izostali, ali se plaše „velikog brata“ koji sve vidi. | beleži. „Svi smo mi Boško Jugović“ - rekao bi narodni pesnik.

Dakle, zašto direktori sede u prvim redovima, i uveče, ili sutradan se gledaju na RTS-u, iako

IItJ0Vi tlinpktoni

dobro znaju (istina, o tome pričaju samo sa ženom, iza ponoći), da ovaj sistem ne sadrži u sebi parametre koji mu obezbeđuju dugoročni opstanak? 1] da ga čak ni naša opozicija ne može još dugo sačuvati. Jer će neminovo „heTrojski“ narod uskoro „progovoriti iz stomaka“. Zašto se „prave gluvi“, kad ministar policije „preti hapšenjem“ ekonomiji, zašto „hvale“ makroekonomske mere vlade{a) a u sebi se čude kako je uopšte moguće smisliti takve besmislice i gluposti - šega sa deviznim kursevima, zarmzavanje n1ivoa cena, veštačko i populističko depresiranje cena BUS-a (setite se - stojite u redovima za brašno, ulje i šećer i tako uštedite 5 DEM mesečno, a „velikodušna“ država vam Smamji primanja Za 50 DEM), administrativno određivanje, broja posrednika i visine marži, teatralna kampanja „izvoz

li Smut» Usled U IStOTJI meZa-

pamćene borbe protiv, NSP-a (Novog Svetskog Poretka) i posrnule Amerike i Zapadne Evrope.

Zašto su tako snishodljivi ı ne

[690

Ot: Jesc Yrozecyaj,

u Sipah „Vvelikih"

kažu istinu? Prvo svojim Zaposlenim, pa onda onima „iznad“. Oni (direktori) koji zaista znaju šta se radi, mogli bi najviše ubrzati ono do čega inače mora doći - potpuno ukidanje ovog propalog i samorazarajućeg sistema.

A oni ipak ćute. 1 Jedu „buduće godine“. Kao da, poput svoga vrhovnog vođe, nemaju nikakvu drugu alternativu. lako je oni(neki) imaju. Ili su je do skoro imali, pošto se ništa iz ovih „godina koje su pojeli skakavci“, ne može lako zaboraviti.

Cute i prave se gluvi, jer „moraju“.

Oni „veliki“ su odavno „članovi porodice“. A tu se zna koliko košta svako odmetništvo. „Srednji“ i „mali“ su takođe pod budnim okom sveprisutnog „velikog brata“.

Ipak je svima, strah, samo jedna strana medalje. Druga je moć i posebni status, koje sistem upumpava svojim poverenicima. Neznatna odgovornost - ogromna moć i privilegije.

Pa gde to može, osim kod Velikog Vođe.

„Paljba po opoziciji“, Danas, 15. juna

Koliko je vaš i naš list Danas neophodan izgradnji civilnog društva ı demokratizaciji Srbije izlišno Je govoriti. Dovoljno je što je list Danas, na primer na istoj strani u broju od 15. juna 2000. godine ustupio prostor dvema sasvim različitim opcijama.

Mada je na prvokativan naslov „Paljba po opoziciji“ dr Vladana D. Jovanovića iz Cačka, kao odgovor sasvim dovoljan tekst u rubrici „Lični stav“ na istoj strani, pod naslovom „Stranački lideri u fioci“ ne mogu da kao građanin i čitalac Danasa ne reagujem.

Razumem potpuno strah gospodina Jovanovića, strah od prave alternative. Gospodin Jovanović odlično zna šta je i ko je alternativa ovom i ovakvom režimu. Pa Još ı ako se ličnostima poput g. Koraća i njemu sličnih ustupi zasluženi i odgovarajući prostor u javnim glasilima, ode njegova „velika“ stranka u drugi plan. Smešni su argumenti na koje se gospodin Jovanović poziva - kao što su iz-

borni rezultati 1992. godine i slično. Računa li tu gospodin doktor da je biračko telo u Srbiji venčano uz svoje lidere i njihove „velike“ stranke i da još ON od sindroma „kokošijeg pamćenja“. Imaju li građani Srbije konačno i posle svega pravo na otrežnjenje i logičko rasuđivanje. Podsetiću g. Jovanovića da je njegova stranka (SPO) postala velika tako što ju Je apsolutni šampion svih manipulacija u Srbiji, Još od Stare Pazove, pa do pre izvesnog vremena, upravo u medijima planski forsirao, kako bi marginalizovao alternativu. Zar deset godina simuliranja opozicionog delovanja nije bilo i

~ LZAMN

Španci }

wi

aže da igraju u Hagu meč profiv

previše za sluđivanje srpskog biračkog tela, kao što i piše u nadnaslovu vašeg teksta. Ako je SPO zaista toliko Jak i veliki kao što to tvrdite, čemu onda toliki strah od ustupanja prostora malim političkim strankama i njihovim liderima kao što su dr Zarko Korać, Nenad Canak, Goran Svilanović...

Da taj strah slučajno ne proističe od njihove doslednosti i činjenice da je na srpskoj političkoj sceni ostalo suviše malo ličnosti poput Zarka Koraća, koji je sve ove godine sramote 1 nesreće, koje su potresale Srbiju, ostao dosledan, nekompromitovan i bez mrlje.

M. Rondić Prijepolje

Jugoslavije - pobrkali Miloševice.

Rašo Vukićević, Kanada

uforak, 20. jun 2000.

O L. ra z Danas

falepalne kuligp

U petak uveče Savezno murustarstvo inostranih poslova saopštava da Je glavnu tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte obični „činovnik NATO adminustracije“ i da zbog toga „nema dozvolu nadležnih organa SRJ, muti vizu za posetu bilo kojem delu njene suverene teritorije“. U nedelju uveče iz Haga stiže vest da će gospođa Del Ponte, na poziv crnogorske vlade, ove nedelje boraviti u Crnoj Gori. U isto} vesti, kaže se da su crnogorske vlasti obećale glavnom tužiocu svu pomoć u pripremu optužnica protiv lica odgovornih za ratne Zločine. Ova epizoda sa zvaničrukom Haškog suda Još jednom pokaziıije svu apsurdnost u funkcionisanju organa savezne države čija sv Jedna članica faktički osamostalila. Crna Gora, sasvim izvesno, neta nameru da se povinuje diktatima Beograda koji su suprotni njerum državnim interesima. Beogradski režim, pak, ostaje nepopravljiv u svojim namerima da drugim nameće rešanja na koja oni ne pristaju ı istovremeno pribegava stvaranju institucionalnih kulisa koje treba da stvore privid da nešto čega faktički nema kobajagi postoji. Teško je zamisliti šta može biti bilo koja savezna država, ako ne zajednica koju su stvorile i prihvatile njene članice. Dedinjska ekipa Je uspela da smusli, teorijski i logički, dosad nepoznat model savezne države. Garnitura koja ima faktičku političku moć može, po potrebi, da se oglasi jednom kao republička, drugi put kao savezna vlast. Odluke obeju vlasti važe samo u jednoj federalnoj jedinici (Srbij)), dok ona druga (Crna Gora) ima suoju i vlast i teritoriju: Neko neupućen mogao bi postaviti zdravorazursko pitanje zašto Beograd suve to radi. U pitanju Je isti sindrom koji Miloševićev režim ispoljava svih ovih dramatičnih godina. To Je isto orilo nerazurneuvanje globalnih procesa i tvrdoglavo nastojanje da se sa pozicUa UaTljuve nadmoći drugima nametne svoj inferiorni politički koncept kakvo Je iskazivano u procesu krvave razgradnje nekadašnje Jugoslavije. Zajednička država između Srbije i Crne Gore je moguća saTrio ako relevantne političke snage iz obe republike postignu iskren dogovor o izgledu te države. Ako tog dogovora nema, nema ni Zajedničke države. Budući da nije sposoban ru sa kim da se o nečemu dogovori, Miloševićev režim pribegava neuverijivim simulacijama. Tako sada pokušava da u Beogradu instalira saveznu državu koju Podgorica ne priznaje, pokušavajući da ubedi sebe i druge da prazno klaparanje federalne državne mašinerije može da zamenu stvarno državno zajedništuo Srbije ı Crne Gore kojeg u životu nema. Iskustva proteklih godina sunovrata i propadanja, međutim, kaZuju da svako odlaganje suočavanja sa realnošću samo uvećava pro-

blem i donosi nove nevolJe.

Bosanac kana

Niko u ovoj zemlji (osim prezimenjaka mu) nije dobio toliko aplauza i zvižduka, kao Savo Milošević. I dok je prvi bez problema poraze prekrštavao u pobede, fudbaleru nisu tek tako verovali na reč. Ostalo mu Je da dobrim igrama ućutka navijače, koji su ga DOslednjih godina dočekivali kao himnu - zviždanjem. Njemu priznaju samo golove i pamte ono što piše na semaforu, a kad se naljuti zbog Zvižduka sledeći put plaća duplo. Kažu da mu Z7VI. žde Zvezdini navijači, sa tribina mu nisu Zaborav!li kad im Je uzvratio pokKaZujući na „OmUu S[Va . Posle gola postignutog protiv Norvežana, na braZilski način, navijači su zaboravili prošlost, jesu li zakopali „ratne sekire“ - videćemo.

Savo Milošević je rođen u Janji kod Bijeljine 2. septembra 1973. Nedavno je ostao bez majke, otac, brat Andrija i sestra Cveta ı dalje žive u selu Johovac. Fudbal mu je „sve na svetu“ od detinjstva. Sa 14 godina se preporučio golom Zvonku Milojeviću, kad Je omladinska reprezentacija Jugoslavije gostovala u Janji. Partizan ga je otkupio za pet hiljada maraka, posle je debelo „oplodio“ uloženo ı prodao ga Aston Vili za 3,5 miliona funti. Na Ostrvu Savo nije bio na svom nivOU. Preselio se u špansku Saragosu i ponovo počeo da trese ImreZe. Bosanac je postao cenjen kao Brazilac, sad ga traže Italijani, španski klubovi licitiraju sumama od sedam-osam cifara.

Nekadašnji dečak iz provincije u Beogradu je završio srednju građevinsku školu. Nameravao Je da studira, ali je shvatio da je isplativije „graditi igru“ nego mostove. U kontaktu sa novinarima je otvoren, ne izbegava odgovor na bilo koje pitanje. Ne krije da mu je želja da obori rekord Stjepana Bobeka u broju golova za reprezentaciju (37). Savo je stigao do broja 23. Stranački Je neopredeljen. Niko ga ne pita je li u srodstvu „s onim drugim“. Ume da priča i o nefudbalskim temama: „Treba da dignemo glavu ı pogledamo napred. Imamo dva puta, Jedan vodi u spas, drugi u ambis. Ne treba da imenujem ko vodi u ovaj drugi.“ Oženjen je manekenkom Vesnom Bovan. Imaju sina i ćerku. Ratko Popović