Данас
e može se razumeti glad
1932-1933. bez da se stavi
u okvir novih odnosa između države SSSR i seljaštva, nastalih nasilnom kolektivizacijom sela. Država je morala da obezbedi stalne količine agrarnih proizvoda, zahvatajući sve više i više od „kolektivne“ žetve. Sto je regija bila bogatija, to joj se više oduzimalo. Država je uzela 30 odsto agrarne proizvodnje u Ukrajini, 38 odsto iz bogate kubanske doline i iz severnog Kavkaza, 33 odsto od žetve Kazahstana. Naredne godine, 1931, žetva je bila znatno slabija, međutim zahvatanja su bila veća: 41,5 odsto, 47 odsto i 39,5 odsto za već pomenuta područja u 1930. Ove plenidbe su poremetile količine, koje treba izneti na tržište, koristiti za sopstvenu potrošnju i prehranu stoke i za seme za narednu setvu. Za 1932. plan za deo poljoprivrednih proizvoda, koji je bio neophodan državi je bio veći za 32 odsto, što je učinilo da je sukob između seljaka, koji su želeli da sačuvaju za sebe deo žetve, i lokalne vlasti, koja je želela, po svaku cenu, da izvrši zacrtan plan, bio neizbežan.
Zakon klasa žita
Oduzimanje Žetve se vrlo sporo ispunjavalo 1932. Cim je počelo ubiranje letine kolhoznici su je skrivali, noću bi „krali“ jedan njen deo. Uspostavio se pravi „pasivni otpor“ zasnovan na prećutnom dogovoru između kolhoznika i brigadira, brigadira i knjigovođe, Knjigovođe i direktora kolhoza, zapravo seljaka koji je odnedavno unapređen za direktora od lokalnog partijskog sekretara. Da bi „uzeli“ planirane količine centralno rukovodstvo je
_ Masovne grobnice iz
moralo da pošalje nove „udarne Drigade“ sastavljene od komsomolaca i komunista iz gradova.
Rat džave i seliaka
ke represije. Svi zatvori su prepuni. U Balaševskom zatvoru ima pet puta više zatvorenika nego što je predviđeno; zato su 78 poslati u drugi zatvor, od tih 78, 48 imaju manje od deset godina. Sve se radi na juriš i prepad. Na prepad se oduzima i seme za narednu setvu...“
Represivni arsenal je ojačan novim zakonom donetim 7. 8. 1932, u vreme najžešćih sukoba seljaka i režima. Taj zakon je predviđao desetogodišnji boravak u logoru ili smrtnu kaznu za krađu ili utaju socijalističkog vlasništva. Taj zaKon je prozvan od naroda „zakon klasa žita:“ ili raži. Ovaj zlikovački zakon je omogućio da od avgusta 1932. do decembra 1933. bude osuđeno više od 125.000 osoba, od kojih 5.400 na smrt.
Uprkos ovim drakonskim merama žito nije stizalo državi. Sredinom oktobra 1932. plan, za najvažnija područja je bio ispunjen samo 15-20 odsto. Politički biro je 22. 10. 1932. odlučio da pošalje u Ukrajinu i Severni Kavkaz posebne komisije, prvoj je na čelu bio Vjačeslav Molotov, drugoj Lazar Kaganovič kako bi „ubrzali prikupljanje“. Komisija koju je predvodio Kaganovič, u kojoj je bio i Jagoda, u Rostovu na Donu je okupila sve partijske sekretare regije. Na tom sastanku je odlučeno da u distriktima u kojima je plan najlošije ispunjen, koji se zbog toga nalaze na „crnom spisku“, da se sva roba povuče iz prodavnica, da se prekine svaka trgovina, da se trenutno naplate svi krediti u toku, da se uvede posebno oporezivanje, da se pohapse po ubrzanom postupku i pod paskom GPU-a svi „saboteri“, „strani elementi“ i „kontrarevolucionari“. Takođe je odlučeno, u slučaju
i
da se „Sabotaže“ nastave, da se najveći broj stanovnika pošalje u logore. Kao posledica ovih
Država je morala da obezbedi stalne količine agrarnih proizvoda, zahvatajući sve više i više od „kolektivne“ žetve. Što je regija bila bogatija, to joj se više oduzimalo
Prava ratna klima je zavladala na selu. Citamo iz jednog izveštaja za Donju Volgu: „Hapšenja 1 pretrese sprovodi bilo ko: članovi seoskih sovjeta, članovi *udarnih brigada', emisari bilo koga, komsomolci. Javni tužilac distrikta kaže da je 15 odsto odraslog stanovništva bilo objekat ne-
mera u novembru 1932. prvom mesecu „borbe protiv sabotaža“ 5.000 komunista, koji su smatrani kriminalno popustljivi u odnosu na „sabotaže“ prilikom prikupljanja, i 15.000 kolhoznika je uhapšeno, u toj vrlo važnoj regiji u pogledu poljoprivredne proizvodnje.
e Broj žrtava blizu sto miliona (Kina 65 miliona, SSSR – 20 miliona, Sevema Koreja i Kambodža – po 2 miliona, Avganistan – 1,5 milion, Istočna Evropa – milion)
e Knjiga koja je prodata u više od 800.000 primeraka (250.000 u Italiji, 200.000 u Francuskoj, 150.000 u Nemačkoj), koja je izazvala žestoke sporove bilo je i pretnji sudom, pa umalo i tuče na javnom mestu - ne otvara samo problem komunističkog totalitarizma već i svakog totalitarizma.
e Stefan Kurtoa, direktor u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja i jedan od autora knjige, ekskluzivno za Danas:
„Jugoslovenska kriza je komunistička kriza. Raspad započinje raspadom Saveza komunista Jugoslavije. Neki ljudi fo ne razumeju. A ne može se Živeti u kući sa lešom u ormanu. Leš smrdi. U neko doba treba otvoriti orman 1 izvaditi ga. Mrtvac se mora pokopati.“ Priredio i preveo Zoran M. Cvijić
U decembru započete su masovne deportacije, ne samo kulaka, nego celih sela, posebno kozačkih „Stanica“, već izloženih sličnom teroru i sličnim merama 1920. Zato administracija Gulaga beleži dolazak 71.236 novih logoraša, a 1933. 268.091. U Ukrajini, Molotovljeva komisija je primenila iste mere.
Masovne riienortacije
Da li su ove represivne mere mogle da donesu pobedu DrŽavi u ratu sa svojim seljaštvom? Ne, odgovorio je itali-
1937 - 1939. u kojima su pron (GS JtiC3)n- 5 U
Vinica (Ukrajina), jun 1943.
janski konzul u Novosibirsku, u svom izuzetno proniciljivom izveštaju poslatom Musolinijevoj vladi, u Rimu: „Sovjetski aparat, prenaoružan ı moćan, ne može da pobedi u jednoj ili više istovremenih borbi; neprijatelj je razbacan i aparat se troši u beskrajnoj seriji sitnih operacija: ovde polje nije oplevljeno, tamo je nekoliko kilometara pšenice sakriveno; ne računajući traktor koji ne radi, drugi namerno pokvaren, treći bez cilja skita okolo umesto da radi. Potom se uspostavi da je magacin obijen i pokraden i tako u nedogled...“
Zato vlasti, da bi pobedila „neprijatelja“ ostaje samo jedna mogućnost: izgladneti ga.
Nastovlja se
O O a OL LOM UN BTO BL JE CNN NE NA WT HN WT NW NI ia a a s a e e a ae aaa ataae
S 9 SN BBB i m. u w'W WW.a_ u Wimum
Mali pnobiemi iiorju ila nauljenjem Irnota Veći
Zeljko (31) i Danijela (29) su u braku od jeseni 1997. godine. Danijela je rođena Beograđanka, Zeljko je Užičanin ili, kako sam za sebe voli da kaže, "momak iz provincije”. Upoznali su se u zimu 1993. godine na jednoj "dosadnoj žurci” u Studenjaku. Harala je hiperinflacija, a sa deset maraka u džepu moglo se živeti, naročito siromašan student iz unutrašnjosti. Danijela je u Studenjak "nabasala slučajno". Anemičnu Žžurku je, bez ikakvog specijalnog povoda, pravio Željkov drug u sobi tada prestižnog, renoviranog, četvrtog bloka najvećeg akademskog naselja na Balkanu. Danijela je studirala engleski, a Željko mašinstvo. Veza je u početku bila simpatično ubijanje vremena ı azil od svakodnevnog divljanja kursa nemačke marke i prateće depresije. Danijeli, navikloj na gradska mesta, atmosfera u Studenjaku delovala je egzotično. Željko je, s druge strane, želeo da pobegne od "domskih devojaka” za koje je uvek "morao da drastično snizi kriterijum tolerancije”. UDrzo su saznali da su se mimoilazili na mnogim koncertima, u bioskopima i drugde po gradu. Bez ikakvih ambicija veza je taljigala, spontano i neprimetno prerastajući u ljubav.
Zeljko je diplomirao u februaru 1997, a kad se posle "kvalitetne pijanke" mamuran probudio i stao pred ogledalo u svojoj studentskoj sobi shvatio je "da se ništa suštinski nije dogodilo”. Cimer, koji je psihologiju diplomirao godinu dana ranije i u Studenjaku se švercovao, saosećajno ga Je Dogledao i rekao: "E, moj cimeru, da smo sve ove godine utovarali O ili prodavali cigarete na paklo sada ne bi znali šta ćemo sa parama". Pred Zeljkom su bile iri opcije: povratak u Užice (život sa rodteljima u stanu i pripravnički posao u propalom samoupravnom gigantu), pokušaj zaposlenja ı avantura u Beogradu (paprena kirija ili kupovina mesta u domu na crno), ili ulazak "isfrustriranog Balkanca” u neizvesnu Droceduru za iseljenje u Kanadu ili neku drugu obećanu destinaciju, "kao da tamo samo na ovakve čekaju". Danijela ga je asocirala na četvrtu opciju od koje je do tada bežao i potiskivao je verujući da je on "iznad malograđanskih gluposti kao što je brak".
Zakletva pnpii ZajiDnt
Danijela se još mrcvarila na fakultetu ulazeći u rizičnu Zonu Večitog apsolventa. Prvih petnaest dana simulirali su ležernost, a onda kad je Zeljku stigla ponuda za rad u velikoj državnoj firmi, Danijela je shvatila da mora pomoći dečku u presecanju dileme. Željko je postao pripravnik, a Danijela se "zavetovala pred posterom Frenka Zape" da će do jeseni da "zbriše faks". Mizerna pripravnička plata Željku je pokrivala samo kiriju dok je "za pivo i ostalo” zarađivao kucajući diplomske i magi-
starske radove kolegama: "jedna strana jedna marka”. Tog leta Željko je shvatio "da se mali problemi rešavaju pravljenjem velikih." Pozvao Je devojku na piće i rekao joj "ne ide više da se vucaramo ko kornjače”. Venčali su se početkom novembra, a umesto "parade pijanstva i kiča” napravili su samo kurtoazan ručak za roditelje i kumove i skromnu Žurku za prijatelje. Sto bi rekli njegovi zemljaci "Zeljko se udao” i prešao da živi kod Danijele u dvosobnom stanu na Novom Beogradu. "Društvo” su im pravili Danijelini roditelji i siJamska maca Leontina. ” Ali, sad sam bar pare od kirije mogao da potrošim sa Ženom." Danijela je "u spidu" diplomirala u decembru, a njen diplomski, Novu godinu ı zakasneli "medeni mesec” spojili su na Zlatiboru. Na pomisao rada u školi Danijelin otac, bivši profesor istorije, samo bi procedio: "Spremaju mu osvetu-šalju ga u prosvetu”. Sankcije su u međuvremenu dobro ruinirale Zeljkovu firmu i njegova ionako mizerna plata sad je već postala ponižavajuća za akademskog. građanina. Posle kraćih konsultacija ponovili su oprobanu Željkovu taktiku da se "manji problemi rešavaju većim”. Danijela se porodila na "Dan republike” 29. novembra 1998, a kum Je predložio da se devojčica zove Snežana da bi na njenim rođendanima mogao muzici da naruči do mile vo-
lje da mu svira folk evergrin ~
"Sneg Je opet, Snežana".
Kad zakmeči paliaš Ban
Zeljkova "problemska strategija” ponovo je dala rezultate Jer "kad zakmeči nema oću-neću već pare moraš da rodiš ako treba”. Beba je skupa investicija. I u vreme "porodiljskog" Danijela je počela intenzivno da daje privatne časove engleskog. Podoji Snežanu, uspava Je ili je "uvali" babi i dedi dok joj ne prođu klijenti. Pošto sa Snežanom mora da provodi "po celi bogovetni dan" još ne može da razgrana posao. Dvočas Je deset maraka. Mesečno na časovima zaradi više od 200 maraka, a Snežanino kmečanje i davanje "uzbune" roditeljima u gluvo doba noći samo je podseća na pare koje se zaraditi. Zeljko je presekao. Uzeo neplaćeno u firmi i krenuo sa kumovim prijateljem, snalažljivim privatnikom, u biznis. "Važno je da
ne Kršimo zakon, a pravimo triviljalnosti koje ljudima uvek trebaju: eksere, garnišne, stalke za hemijske olovke pogodne za poklone. Moj gazda ima neophodne mašine, a novopečenim lovatorima takve stvari ne bodu oči. Njih interesuje samo velika lova. Moj gazda kaže: Kad vidiš da se radi o benzinu, cigaretama, kafi - okreći giaVu i beži od takvog posla jer lako može da ode glava". Mesečno kod gazde zara- dim oko četiristo maraka
mada radim kao crnac. Za ove usloveto je superlova,a
Još sam i u struci. Ja mogu danas i da ne ručam, aliSne- žana mora da ima mleko” ispoveda se Željko.
Danijelina majka, penzionerka, "prekvalifikovala" se u bebisiterke. Deda asistira i ponavlja loše naučenedokje – Danijela bila mala a on ski tao po kafanama. Željkovi iz Užica svakog meseca pošalju namirnice ili koju stotinu dinara "da se nađe”. "Nemamo kompleksa što Živimo sa mojim roditeljima iako znamo da to nije normalno u ovim godinama. Ali ne plaćamo kiriju ı ima ko da nam čuva dete, a meni je zgodno zbog časova da mi je sve pri ruci”, kaže Danijela.
- Morali smo da presečemo jer što stalno ponavlja moj otac: Kad bi danas čovek čekao idealne uslove da se oženi nikad se ne bi ni oženio. Prvo sine porodica i deca, pa sve ostalo. To ti je baza - ponavlja Zeljko reči svog oca.
Koliko košta beba? DaniJela samo koluta očima i citira cifre:
- "Pamipers" pelene, zavisno od pakovanja (od 16 do 22 komada) koštaju između 200 i 240 dinara, a jedan paket traje oko četiri dana. Dete koristi pelene do svoje dve i po godine. Pakovanje vlažnih maramica od 150 komada je 110 do 120 dinara. Kutija dobrog stranog mleka u prahu je deset maraka, a ona traje tri dana dok se domaće mleko može naći za sto dinara. Mleko je adaptirano za bebe ı odlična }e zamena kada majka iz nekog razloga ne može da doJi. "Pavlovićeva mast” je između 70 i 80 dinara, a sokići "Juvitana" oko deset dinara - priča ı uzdiše Danijela. Snežana mijg pnpohtevina
Ona kaže da su kupili polovan krevetac, dok im je kolica poklonila ZŽeljkova tetka. S mužem se često muva po buvljaku i Bulevaru po-
UVEK POSTOJI
NAČIN DA VAS ČUJU