Данас

st npše pnpliema

kušavajući da nađe jeftinije stvari. Kad Snežana Još malo poraste neće se libiti da zavire u stare ormare ı pogledaju da li su njihovi roditelji za uspomenu sačuvali nešto iz vremena kad su Danijela i Željko bili deca.

- Imamo sreću što Snežana nije prohtevna i ne cmizdri baš svaki čas. Zadovoljna je, ali zna se šta dete mora da ima - priča Danijela.

Beogradske prodavnice ı švercerske tezge su neumoljive: "Džonsonov”" puder za bebe je 111 dinara, domaći 51. Oko 500 dinara dubak, a dubak na duvanje (mini bazen) 230 dinara na Bulevaru. Cucle su između 35 ı 70 dinara. Flašice 130 do 150 (a dete to ume da razbije). "Nestle" mleko u prahu (450 grama) je 190 dinara. Zvečke i ostale drangulije takođe nisu džabe, a to Je prilično potrošna roba Jer ne kaže se džabe "razbio ga ko dete zvečku”. Da detinjstvo vaše princeze ili princa ne bi bilo "Dosonogo detinjstvo” treba izdvojiti najmanje 500 dinara za obične cipelice ili 600 za sandale. Malo modernija obuća, na primer "Ribok" patikice sa fluorescentnim đonom imaju Cenu od koje otpadaju uši, a svako voli da mu dete "bude u fazonu". Cipelice obično okračaju za dve godine. Onaj lepi vitaminski sirup Je 60 dinara flašica. Njih više gotovo da nema na recept i uglavnom su UVOZNnI. Vitaminski preparati bi trebalo da dopune prirodu, a ona je na Kalenić pijaci pravi horor: kilo trešanja 40 dinara, malina 60, pomorandži 40, banana 40, limuna 40, bresaka 20. Kugla sladoleda Je 5 dinara, a šta dete zna šta je tranzicija. lole bolja dečja kolica sa suncobranom prelaze cenu od 200 maraka. Carapice su 45 dinara u najlošijim prodavnicima. Ako hoćete da obučete dete u safari kompletić za to zadovoljstvo treba vam više od 200 maraka. Obične majice su oko 200 dinara, a gaćice su retko ispod 40. Cene igračaka i slikovnica da ne pominjemo, naročito onih edukativnih za razvijanje logičkog razmišljanja i 0 skog osećaja marke "kiko" i "lego”. A, gde je keks Ol zma", čokoladne bananice od 5 dinara koje deca tamane, a gde su sutra roleri, lutkice, automobilčići? | Proliv i stomačne tegobe | kod dece uspešno leči lek "Hobif", što znači 106 dinara Za 20 tableta.

Ali, što kaže Željko "lakše probleme treba rešavati teŽim". U tom kontekstu proliv je, valjda, lakši problem. Naši sagovornici planiraju Još najmanje jedno dete. Za nas su pričali "onako drugarski” bez pominjanja prezimena jer Danijela kaže da je ı tu popustila Željkovoj užičkoj patrijahalnosti i nije zadržala devojačko prezime što Je inače Želela.

O inostranstvu Danijela i Željko pričaju samo u trenucima kad im se čini da nemaju rešenja. Ali, onda Snežana zaplače i problem še brzo reši.

Z. Panović

petak, 23. jun 2000.

"Mihailo Pupin" nnotiv "Mine" u Tonontii

U odluku o napuštanju zemlje i emigriranju u drugu sredinu ugrađeni su pre svega individualni razlozi. Iseljeničke priče su "svaka za sebe" i u njima je sadržano ili sagledavanje lične perspektive, ili potpuno smanjenje donjeg praga tolerancije ı trpljenja nevolja u svom gradu i u svojoj zemlji. Tu su i jednostavni Dorivi "trbuhom za kruhom", kada se izbor mesta življenja veoma sužava, a strahovi od rizika koji u sebi nosi balkansko bure baruta uvećavaju se ili ne nestaju.

Tngritigvi Svaka emigrantska priča Je različita, ali, taj proces, akumuhliran u decenijama koje su iza nas predstavlja pravi kolek-

tivni fenomen, obeležen trendovima, promenama, usponima i padovima. Ova poslednja decenija je penod famoznog "odliva mozgova”, odnosno egzodusa školovanih mladih ljudi. Taj trend će se po svemu sudeći intenzivirati i u narednom veku, ukoliko se nešto u Ovoj zemlji ne promeni.

Prvi posleratni talas odlaska iz (bivše) Jugoslavije činila je uglavnom ideološka emigracija posle 1945, koja je bežeći od rizika LM, na vlast nove elite potražila sigurnija mesta po belom svetu, mahom u zemljama "omraženog" kapitalizma. Rasuli su se najviše po severnoj Americi i formirali jezgro dijaspore. Danas su iza njih ostali samo određeni simboli, koji polako padaju

u zaborav. Naravno, tu su i njihova deca, generacije mahom adaptiranih Amerikanaca, Australijanaca, Kanađana, koji o svom poreklu znaju ponajviše IZ priča SVOjih roditelja s kojima razgovaraju na engleskom.

Druga generacija iseljenika je već tipično gastarbajterska. (talas izvoza radne snage naročito izražen 60-ih godina), kada su Nemačka, Francuska, švajcarska ı druge zemlje Zapadne Evrope, željne sveže radne snage, bile u trendu. Interkontinentalna priča ponovo je oživela posebno od 1990, kada je na ovim prostorima "aktiviran" rat, Desparica, besposlica. Trend "odliva mozgova” počeo je mnogo ranije, ali se o njemu priča "katastrofič-

Mladi naraštaji bez budućnosti: Deca

"Prvi put sam sa celom porodicom bila u Australiji prošle godine tokom bombardovanja. Tada smo samo spakovali ono najnužnije, doleteli ovde ı vratili se u Jugu početkom jula kada je potpisan "Veliki Mir". I tada sam bila protiv povratka, ali sam se priklonila Markovom mišljenju. Ja sam ocrtavala budućnost kao crnu, a on kao belu ı nikako nismo mogli da se dogovorimo”, priča Vera, tridesetšestogodišnja majka dvoje dece. Po profesiji je prevodilac, ali se u kriznim godinama opredelila za bolje plaćen posao. Ona suprug Marko i njihova deca školskog uzrasta su po svemu harmonična porodica, neodlučna Jedino oko pitanja odlaska iz Jugoslavije.

(Hilazak, agvpatak(,

dolazak

Protekla godina bila je za Veru godina dileme i rastrzanosti između odluke da li da se ona, deca ı suprug isele iz Jugoslavije ili ne. Tu dilemu nije samo nosila u glavi već se sa porodicom uputila preko okeana, a zatim, posle nekoliko meseci vratila u zemlju. Svoj motiv da nakon povratka po prestanku bombardovanja ipak spakuje kofere i ode obJašnjava Jednim jedinim razlogom: "Ja nisam bitna. Pre svega mi je važno u kakvoj će zemlji živeti moja deca. Ja želim da im pružim makar onoliko koliko sam ja kada sam rasla imala.”

Australija je Veru, kada je tamo bila prvi put, kako kaže, oduševila, opčinila svojom "opuštenošću, neposrednošću i neiskvarenošcu”, u odnosu na Jugoslaviju.

"Naravno, želela sam da opet odem tamo, a moju želju je podgrevala i sve neizvesniJa situacija kod nas. Osim toa u BOJI nisam imala

arijeru za kojom bih žalila. 1 tako, krajem Januara 2000. opet spakovah kofere i uputih se preko okeana „.......... and kangaroo played his digiredoo. Vera kaže da joj posebno prija to što je u ovoj zemlji opuštena, što Joj mozak nije, kako kaže "skupljen", jer "ne prebira dnevnu politiku po glavi”. Jednostavno Živi mirno. Ali, ima i nečeg čemu se vraća: "Otkako sam se priključila na internet i počela radovno da čitam štampu, Primetila sam da mi se vratila stara nervoza. Jutros sam uhvatila sebe kako razmišljam o događajima na Univerzitetu, odluci Ministarstva, studentima koji već dve godine nemaju DV nastavu... Na primedbu da može jednostavno da prestane sa ČItanjem vesti iz Juge kaže da "nije u tome stvar" i da bi to za nju predstavljalo vrhunac otuđenja, Što istinski ne Želi.

Povnatak Ipak, ne mogu i ne žele svi ljudi iz ove zemlje da odu. Neki

su bili "preko" ž su se vratili.

Aleksandar Marinković ima dvadeset devet godina. Studirao je ekonomiju i sada se bavi politikom. U Južnoj Afirici je živeo dve godine i potom se vratio u Beograd.

-Otišao sam u oktobru 1993, onda kada je ovde harala hiperinflacija. Studirao sam ekonomiju i bilo je stvarno iluzorno u zemlji koja ima inflaciju sa 15 ili 16 nula ostati ı studirati nešto što u tom trenutku nije imalo nikakvog smisla. Jedino nisam bio siguran da li ću da odem za stalno. Jednostavno sam uzeo pasoš, jer nisam mogao da izdržim psihološki pritisak. želeo sam da promenim atmosferu.”

Aleksandar je živeo u DUIbanu. To je treći grad po veličini u Južnoj Africi.

"Na planini Tejbimauntin iznad Kejptauna nalazi se ploča u obliku stola na kojoj su prikazani svi glavni gradovi širom sveta sa geografskom udaljenošću. Između ostalih pisalo je i "Beograd - više od osam hiljada kilometara". To mi se urezalo u pamćenje mada nisam imao stvarnu predstavu koliko je to daleko. Maltene to je kraj sveta."

Na tom "kraju sveta", jugu Afrike, kažu procene, _da živi oko 30 hiljada Srba, a 20 hiljada ih je došlo u periodu od početka 90-ih. O nostal-

· giji na tom dalekom jugu

Aleksandar kaže: "To je apsolutno individualna stvar. Ne treba bežati od

nim" jezikom u poslednjoj

(Reda pa lako to nij PR POD ili nei ili esnafska organizacija nije izračunala, sa razmerama egzodusa mladih ljudi iz Srbije licitira se godinama. Procene se uglavnom kreću izmedu umeremih 100. ı maksimalističkih 500 hiljada ljudi, koji su u ovoj deceniji napustili zemlju i za koje je tipično da su ovde ZavIšili škole ı "opremili” se za profesije cenjene u stabilnim i bogatim zemljama.

U Torontu, pričaju iseljenici, svake subote mali fudbal igraju Sa "Mihaila Pupina” i "Vin-

. U međuvremenu se formi10 i tim Flektrotehničkog fakulletaiz 0 „jer na listi deficiva zemlje "jaVOrOVog lista" više nisu Bt već upravo ti mladi inženjeri, softveraši, kompjuteraši, elita čuvenog ETF-a. Lakše od svojih vršnjaka ikolega iz drugih esnafa pronalaze adekvatan posao daleko od luzerskog pranja sudova, rada na crno, i još dalje od tragičnih sudbina pijanskog gluvarenja po stranim metropolama ı kopanja po uspomenama i fantazijama O iznenadnom uspehu koji nadokanđuje propuštene godine. Bniljanini su nnionitet

Na listi prioriteta tipičnih seljeničkih zemalja su, dakle, inženjeri, kompjuterski specijalisti, fizioterapeuti, medicinske sestre...Poželjno Je da dobro govore engleski. Iza njih stoji školovanje. Zato je gubi-

činjenice da Je suština u tome kako se ko snađe. U periodu kada sam ja bio tamo većina ljudi koje sam upoznao bila je u nekim tehničkim strukama. Bili su to mašinski i elektro inženjeri i oni su se relativno dobro snalazili. Definitivno su počeli novi život sa kolikim-tolikim uklapanjem i navikavanjem na to društvo. S druge strane, znam ı one koji se nisu snašli i vratili su se.”

Od povratka sa juga Afrike Aleksandra "drži" nada. Spada u grupu ljudi koje često ZOvemo umereni optimisti, jer on veruje u bolje, ali istovremeno ne želi iluzije.

tak koji i nastaje "odlivom mozgova" ogroman iz dva razloga. Tiču se i prošlosti i budućnosti - merljive činjenice da je njihovo školovanje skupo i nemerljivog doprinosa koji bi kao vrhunski profesionalci ostvarili u ovom društvu.

o Jednom istraživanju u predratnoj Jugoslaviji troškovi školovanja Jednog inženjera državu su koštali oko 50.000 dolara, dok Je "cena" magistriranja bila ODO viša. U jednoj od anketa posvećenih "odlivu mozgova” kao najčešći razlog zbog kojeg su otišli, naši stručnjaci, uveliko uspešni u inostranstvu naveli su - stan, a potom i ostale nevolje koje bi, da imaju "mesto pod suncem” lakše podneli. Poređenjem cene njihovog školovanja ı njihovog razloga odlaska dolazimo do znaka jednakosti i to Je apsurd koji će nas i ubuduće, ako se nešto ne promeni pratiti.

Konačno, i oni koji primaju imigrante iz mahom siromašnih i nestabilnih zemalja "nisu blesavi.” Oni znaju šta rade. "Mi želimo najviše briljantne mlade ljude iz vaše zemlje ı takvi nam se u poslednje vreme najviše Drijavljuju i dolaze. Srećni smo zbog toga”, rekao Je tim po-

vodom 'diplomata iz prekomorske zemlje u kojoj su nov1 Život svojevremeno DIvo gradili zatvorenici 1 iZgrednici, a danas, kako ih on zove - briljantni mladi ljudi iz Jugoslavije.

"Imam nadu da će biti bolje

- čovek bukvalno ne može da živi bez nade. Ono što mene zabrinjava je da te nade ne budu ispunjene i zbog toga mislim da ne treba biti nerealni optimista. Znači, Ja imam nadu da se u ovoj. zemlji stvari mogu promeniti i krenuti nabolje, jer sam imao priliku da vidim neke zemlje u kojima su se promene već dogodile. S tim što nemam nikakve iluzije da će se to desiti preko noći. Nadam se da možemo doći do toga da nam svakog sledećeg dana život bude bar malo boli." S. Cosić Z. Panović

STOLOVI ZA KOMPJUTERE

sa Dugim Toplim Popustom!

Tecatlipoka • izvrstan kancelarijsk STO

“ Ž di E NS ad ~ 4 4 S 0 + 4 S —_ 4 4 ~ ~ ~ “~ ~ ~ ~

& KANCELARIJSKI NAMEŠTAJ

tel. O1 186 355, tel/fax 186 267

STO poSTO STO! Beograd, Tadeusa Košćuška 72

mob. 063 250 700, 705 950 www.Yveacomp.co.yu