Данас

20

subota - nedelja, 24 - 25. jun 2000.

Vojin Dimitrijević, profesor međunarodnog prava

Kod nas je jedan poraz pretvoren u pobedu i kogod tvrdi da je to poraz mora da se ućutka. To je skionost autoritarnih režima, čak i iz starogrčkih drama vidimo da su ubijani glasnici koji su donosili vesti o porazu

- Bez poznavanja svih relevantnih činjenica, mogu da kažem samo da atentat na Vuka Draškovića, kogod da ga je izvršio, svedoči o tome da je nasilje kod nas postalo uobičajena pojava. Cak se ni pristalice Vuka Draškovića ne osećaju iznenađenim. Da se tako nešto desilo. 1991. recimo, bar bi članovi SPO izašli na jedan bučni protest. Sada se ugrožavanje života ljudi koji se bave politikom, ili su blizu politici, smatra najnormalnijom stvari i veliki broj ljudi pretpostavlja da konci zločina vode do vlasti - kaže za Danas Vojin Dimitrijević, profesor međunarodnog prava. Iz vrha crnogorske vlasti je došla konstatacija da je reč o „izvozu terorizma“. Nešto ranije visoki funkcioner JUL nazvao je predsednika SPO „srpski Hašim Tači“. S druge strane, Drašković za atentat optužuje Državnu bezbednost i predsednika Miloševića. Da li drŽava Srbija zaista ima ovaj „proizvod u izobilju, 1 za izvoz? -

- Ne mora da bude tačno da je zločin u vezi s vlašću, ali je politički relevantno, jer u politici Je važno šta ljudi misle da je tačno. Istina je, dakle, ono što većina ljudi misli da je istina. Ovde su ljudi uvereni da, ukoliko ova vlast to ne čini, da je u stanju da čini, te da ima isuviše nerasvetljenih ubistava da bi se pretpostavljalo da se ona dešavaju bez znanja i blagoslova bar nekog iz neke grane vlasti.

Terorizam često bazira na imitatorstvu, jedno vreme su svi otimali avione. I pošto je, očigledno, kod nas političko nasilje ušlo u modu, onda će i razni ljudi smatrati da je prilika da izvrše neko političko ubistvo, da se proslave, nekom osvete, ili naprave neki gest.

Pokret Otpor režimska propaganda optužila je za ubistvo Boška Peroševića. Neposredno posle tog zločina najavljeno je donošenje zakona o borbi protiv terorizma. Da li se može očekivati da to bude „lex Otpor“, s obzirom da u obra_zZloženju Saveznog ministarstva pravde o odbijanju registracije stoji da njegovi pripadnici. „pozivaju građane na kršenje ustavnog poretka“?

- Prema onome što je uradio, Otpor je poslednja organizacija koja se može nazvati terorističkom, kako po izraženim namerama, tako i po postupcima. Tj su postupci Javni, nenasilni i puni ironije, sarkazma i duhovitosti. ] to je ono što ovu vlast najviše nervira, A pošto ljudi iz vla-

sti ne umeju drukčije, oni će to što su izloženi podsmehu, a njihovi „veličanstveni uspesi ı pobede“ probušeni kao luftbaloni - nazvati terorizmom.

- Skandalozno je da se samo pripadanjem Otporu opravdavaju privođenje, dugi informativni IaZgOVOTI, jeT se, po rečima tih islednika, polazi od

cije i finansijskim globama? Kako da se zaštite?

- Mislim da su policijske posete nevladinim organizacijama prilikom kojih se policajci i inspektori interesuju za sve | svašta, deo mreže koja se baca na taj sektor, jer se, očigledno Otpor ı ove organizacije ne mogu kontrolisati kao stranke. Strate-

činjenice da je Otpor teroristička organizacija. lako su terorizam i fašizam rastegljivi pojmovi, za Otpor se nikako ne mogu vezati. Ministar koji je pisao čuveno pismo Karli del Ponte pripisuje Otporu nešto što su drugi rekli, samo. prisustvo na Ravnoj Gori i tuđe pretnje sa Trga Republike. Očigledno se čini sve'da se Otpor kao organizacija koja se opaža kao opasna uništi.

Na spisku „viđenih“ žrtava su, sudeći po najavama iz vrha vlasti, i nerežimski mediji i nevladine organizacije. Kakve se mere mogu očekivati, budući da su ovi delovi društva već izloženi udarima režimske propagande, kontrolama poli-

gija prema strankama koja se sastoji od delimičnog potkupljivanja, zastrašivanja, podrivanja se isplatila, ali se ne može 1Isplatiti u slučaju Otpora i većine nevladinih organizacija. Ovo je pokušaj da se i taj sektor kontroliše.

Kod nas Je jedan poraz pretvoren u pobedu i kogod tvrdi da je to poraz mora da. se ućutka. To je sklonost autoritarnih režima, čak | iz starogrčkih drama vidimo da su se glasnici koji su donosili vesti o porazu ubijali.

Sve Je ovo deo jednog sna, da se postigne apsolutno mirna država, sa apsolutnom vlašću, a u toj državi, naravno, nema mesta za nezavisne medije, ni za Jednu stranku sem vladajuće.

Ovaj san mora da propadne,vreme i okruženje su drugačiji ali, on se ostvaruJe, vlast čini sve da ga ostvari. Jedini način da se branimo od toga je da se veliki broj ljudi nenasilno odupre, da ne pristaje da radi nešto protiv savesti, prava i važećeg saveznog Ustava. Krše se prava koja su njime zagarantovana, recimo primenom Zakona o informisanju. Prema tome, niko ne treba da se buni zbog svojih predstava o pravu, nego zbog nečega što je zapisano kao pravo.

Ovakvi režimi se suočavaju sa odupiranjem, neposlušnošću velikog broja ljudi i prema njima ne mogu da se primene mere koje mogu prema pojedincima. Kod nas je, nažalost, to izostalo. Nesporno je da nema solidarnosti među pojedinim segmentima društva. Kada su na udaru

·Jedni novinari, drugi ćute, kada je na uda-

TU Širi krug novinara, ćute profesorT!.

Tako da smo u velikoj meri zaslužili ovo što nam se događa. Ta vrsta robe koja se zove demokratija i ljudska prava nije na velikoj ceni, kao ni angažovanje za dobro drugih. Naravno, to je uskogrudo gledanje, jer braneći druge čovek brani sebe.

Da li će zakon o borbi protiv terorizma biti donet u Saveznoj skupštini i ko bi ga primenjivao u Crnoj Gori? Može li se očekivati dalja politizacija Vojske Jugoslavije? - Niko ne zna gde će se doneti, pretpostavljam da je njihova teškoća u tome što je terorizam krivično delo propisano saveznim zakonom, pa bi trebalo ı zakon da bude savezni. To bi bila prilika da se provocira Crna Gora, Jer se na njenoj teritoriji taj zakon ne bi primenjivao i onda bi moglo da se angažuje ono što je ostalo od saveznih O a po sistemu eliminaciJe, to Je Vojska.

Vojska Jugoslavije je, sem nekih čistki na nacionalnoj osnovi, ostala ono što je bila JNA, sa celom terminologijom i ideologijom. Vrh Vojske jasno stavlja do znanja da je u službi odbrane režima. Tvrdeći da brani ustavni poredak, brani vlast i jednu fiktivnu stvar koje u Ustavu nema vrhovnog komandanta. .

Visoki oficiri se izričito izjašnjavaju za vladajuću partiju, ponavljajući njene gestove, i često napadaju opozicione, i to na naivulgarniji način, kao agente inostran-

stva. To je opredeljenje koje je u Vojsci postojalo, samo Je sada ojačalo.

Najavljeno je da će se po tom zakonu formirati i posebni sudovi, po svemu sudeći sa „patriotski opredeljenim sudijama“. Među „terorističkim aktima“ naći će se, kako najavljuje republički viceministar policije Zoran Balinovac, i „blokada saobraćaja, ako to ugrožava bezbednost građana.“ Ima li sličnih primera u inostranstvu, budući da se vlast . poziva na iskustva drugih država?

- Praksa svih međunarodnih organa za ljudska prava je da nikakve vanredne i specijalne sudove ne priznaju, čak ni vojne kada sude civilima. Taj nagon za f{Ormiranjem posebnih sudova je znak nipodaštavanja prava. Imamo primere iZ nacionalne istorije. Ovde se vreme kralja Aleksandra Karađorđevića nekritički veliča, a tada je bio uveden Zakon o zaštiti:države, sudili su sudovi za zaštitu države, a bile su predviđene mere poput konfinacije, interniranja, kućnog pritvora ı slično.

Posebni sudovi su postojali u latinoameričkim diktaturama, a Velika Britanija je imala posebni sud za Severnu Irsku. To nije bio preki sud, već su ga sačinjavale ugledne sudije, ali su bile preduzete mere koje su olakšavale procese i ubrzavale ih.

Nagoveštava se i sužavanje prava okrivljenog u toku krivičnog poštupka?

- To je bilo propisano u Nemačkoj, zbog sumnje da su advokati u dosjuhu sa okrivljenima i da prenose poštu. Izolacija je bila veća nego obično. Kod nas se-sve najgore može skupiti u jedan zakom, ili se potraži zakon iz prošlosti, kako je učinjeno prilikom izrade Zakona o informisa-