Данас

ošišani mladić kakvi se mogu videti u kafićima oko Knez Mihalilove ulice. Ta stvorenja, koja su danas po_ stala deo društvene elite, Vladan Je nazivao Kiklopima. A ova plećata spodoba zaobljenih bicepsa nosi naočari za sunce i obučena Je u odelo od listera i bez imalo gracioznosti češe se desnom rukom između nogu. Tačnije, češe muški nakit koji za svakog istinskog Srbina predstavlja nešto najvrednije. Ta ruka sigurno sa istom predanošću hvata karte za igranje, dršku pištolja, svežnjeve novčanica ili čašu napunjenu viskijem. Na isti način stiska golu dojku žene, a palcem i kažiprstom naizmenično trlja nozdrve pDosle ušmrkavanja kokaina. Potom mladić nešto dovikuje starcu u sivom mantilu koji stoji na autobuskoj stanici. A šaka na čijim, pretpostavimo, manikiranim prstima sigurno ima zlatnog prstenja, među koJima je neizbežni prsten pečatnjak, stiska se u pesnicu i snažno udara starca posred lica. Istovremeno, taj kratko podšišani mladić drži u drugoj ruci nešto malo i Crno. Pištolje Možda mobilni telefon? Starac se krvavog nosa 1 kao poluprazna vreća krompira stropoštava mimo ostaje da leži i zapomaže. Nabildovani dejom odelu vraća se u auto i odlazi. _ nina prvi pogled beznačajan i besmislen dogasaema neposredne veze sa Vladanovim ŽivOm, on zna da ovde svako nasilje ima nekakve 'wovom prošlošću, sadašnjošću i budućnošću 'Slošću, sadašnjošću i budućnošću njegovog a. Ponekad mu se kao kakvom detetu čini da da zažmuri i zahvaljujući magiji žmurenja 'esvet i pobegne od grozota takozvane stvarno5"leda glavnu reč vode spodobe poput one ma18] i Ovakav svet će nastaviti da postoji i pored ižmurenja. Beograd neće nestati niti se pretvoini vrt uživanja. Ubice će ubijati, pljačkaši će mučitelji će mučiti. I svako će manje-više Sieuspešno, UŽivajući ili pateći, raditi svoj po<> košava povremeno duvati, čisteći grad od rmih isparenja i dima. Ratovi i rušenja smenjiom gradu gotovo pravilnim ritmom sa perioO.0g mira. mmmak iz neobjavljenog romana „Ruševina“)

ji, oduvek bila

· razvojem mate!

subota – nedelja, 24-25. jun 2000. 27

_ političkih stavova? Doba ulaska u treći milenijum, čiji smo ne samo svedoci, već i akteTi, dovodi nas u bilansno raspoloženje sopstvene savesti, gde nam iskustvo govori da je bolje osloniti se na lične uspomene i po_ smatranje događaja, ukoliko nismo skloni zaboravu i prevriljivosti, nego se potpuno · prepustiti mašti istoričara. Naravno, kada je rečc o događajima koji ne pripadaju dalekoj prošlosti. ____

Da li pobednici pišu istoriju ?

Literatura i istorija se međusobno dopunjuju, mada, po Šakedovom mišljenju, književno delo često bolje predstavlja određeni vremenski period od istorijske dokumentacije. Verodostojnost literature, po njemu, Zavisi, ipak, od prostora i vremena u kome se ona stvara. Cak i kada tema nije istorijska, pisac nastoji da radnju situira u određeni prostor i vreme. Međutim, bitna jeiči-

' ašla sam u poštanskom sandučetu N novi broj časopisa „Moderna he| brejska literatura“, proleće/leto 2000. Prelistavam ga i već se na prvoj stranici zadržavam. Uvodnik je napisao Geršon Saked, eminentni izraelski profesor knji-_ Ževnosti, kritičar i najbolji poznavalac domaće literature. Odmah, kao i obično, tražim – ko bi kod nas, u Beogradu, mogao takav značaj u svetu knjiga da ima? Da li su to možda, Nikola Milošević ili Vladeta Jerotić? Nekada su to bili Jovan Skerlić, Bogdan Popović, Isidora Sekulić. Ne znam zašto mi je toliko bitno, od vremenske prognoze koliko je jutros stepeni u Beogradu bilo, a

. Ofkriće Herakliona

nih akcija i događaja koji sami po sebi, mogu ali i ne moraju biti interesanini. Međutim, oni moraju, pre i iznad svega, da prikaŽu istinu jednog vremena sa istorijskom podlogom i verodostojnim opisom života u tom periodu.“ Moše Šamir je cenjeni izraelski prozaista, esejista i kritičar.

Objavio je pedesetak knjiga i dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada. Prevodđen je na engleski, holandski, španski portugalski, italijanski i druge jezike. Bavio se ı novinarstvom 1 bio član Kneseta. On ima veoma stroge kriterijume za istorijski roman.

Ali, ako bi se analizirala svaka od njegovih definicija, odmah bi se mogla postaviti i pitanja: Da li pisac ostaje kao individua, dosledan svom političkom stavu iz mladosti? Jesu li ga ličnosti vodećih istorijskih događaja razočarali? Najzad, da li on sam, kao

koliko u Tel Avivu, pa do književne procene – ko je merodavan da predstavi pravo stanje Stvari? Jedini zajednički sadržatelj u oba prostora sam ja sama i ne znam da li su ta poređenja bilo kome, sem meni, bitna,

_ Ali, ova se razmišljanja ne zaustavljaju · na vremenu i knjizi, ona su uronila i u Ša--

Postoji li istoričar koji će o mom vremenu napisati istinu? Da li bih sama umela da je sročim, samo iz slika koje sam videla i doživela? Može li vreme i istina imati različita obličja, ili postoji objektivna istina?

kedovu temu: Literatura i istorija. Koliko su i da li pisci, ovde i tamo, objektivni posmatrači istorijskih zbivanja i da li oni to, uopŠte, ı mogu biti? Nije reč samo o događajima čiji smo svedoci, već i O istoriji i ličnostima

njenica – doba u kome se jedno književno delo stvara. Istorijski dogadaji iz rata Izrae_ la za nezavisnost, zabeleženi pedesetih go_ dina 20. veka i nastalih pola veka kasnije, :vakako neće biti identićno predstavljeni. Ali, za književnost nije bitna komponenta Samo autorovo viđenje stvari. Istu istorijsku činjenicu i njen faktički ili literarni opis svaka generacija čitalaca prihvatiće na druganačin. Dakle, vremenom se menjaju

i pisaca i čitalačke publike.

rije Sokolova, iz kojih sam učila u gimn

a revolucija koja je sazrevala na Osnovu nezadovoljstva narodnih masa · prvo u robovlasničkom sistemu, pa onda sa

dobara, pc!

istorijskim epohai tobarske revolucije,

rešeno, UZ |

g esejiste i da razmišljam da Li bi Vladi-

imao isti slav prema istorijskim događajima

ličnostima kao i tada kada ih je stvarao, a

reda mnom se pojavljuje tekst Moše Šami-

)snO „O bliskom ı udaljenom“, sa istom terodnih masa. „mom u ovom časopisu, alisa drugačijim drug Staljin, kodnas Ss iesporazuma uloj pre svega, da razume, što znači i da objasni

Sti ib da je narodna vlast naj- određeni segment ljudskog života. Ukoliko zad, u naše vreme, pobedila. ___L, gde smo sada, u trenutnim previranji, pokušajima narodnog neprijatelja i noVOg svelskog porefka, da nam ponovo nam narodnu vlast i može li se imati | masu koja pije uvek

staje da bude samo segment, već poprima i · značenje simbola. Drugim rečima: u ma-

· predstavlja opšte, a slučaj OE pravilo. U | | ek trenutku kada delo prestaje da bude podre-

a poverenje koje smo u nju ima- đeno (pojedinostima, realnosti, materijalu li, ka Darodnu vlast, za koju sesadais- koji obrađuje) i postaje slobodno, tako da postavlja da je bila nenarodna? Koju i ka- za njega više ne postoji PRE stvaranja, ono kvu nacionalnu i opštu istoriju deca danas se pretapa u pretpostavku. Rukopis tada viičeu S alije profesorima jasno čemu še egzistira kao proces pisanja nego kao /aju? Mogu li se zaboraviti lek- njegov rezultat. Sloboda stvaranja se nikaistorije i osloniti na literaturu koja, da ne može postići bez podređenosti onome , sveobuhvatnije tretira istorijske do- što | brani i čime napaja njene korene. Istood udžbenika i zvaničnih trenutnih rijski

_ Taman počinjem da usvajam mišljenje”

Dedijer i, da ovih dana piše svoja dela,

tavom od Šakedovog. On kaže da „Istorij- su kulise sada srušene. —

_ ski roman, kao i bilo koji drugi, pokušava, _ je takvo delo uspešno okončano, ono pre-

lom je prikazano mnogo, pojedinačno

roman, treba da predstavlja niz poseb-

čitalac, čitalac sopstvenog dela, neće imati drugačiji odnos prema događajima koje je, recimo, opisao pre pedesetak godina, na početku svoje književne karijere? |, najzad, pišu li pobednici istoriju kola će, nakon njih, biti demaniovana?

Vraćam se, opet, našem podneblju i ju-

_ goslovenskim književnim okvirima. Koliko

promenjenih stavova, mišljenja, u životu i istoriji! Postoje filmski zapisi, televizijski snimci od Vardara do Triglava, radnici, Sradani i seljaci sa suzama u očima, u spontanim povorkama Žalosti za odrom predsednika Tita. Da li je sve bilo montaža? Kako će

_ Je predstaviti istoričari i pisci u trećem mile-

nijumu? Skice za „Bravarovo doba“, kako

· neki nazivaju naše vreme, već postoje. Za _ njih je i naša zemlja i ljubavi u njoj stvarane

1 deca iz njih rađana, samo scena na kojoj

Postoji li istoričar koji će omom vremenu napisati istinu? Da li bih sama umela da je sročim, samo iz slika koje sam videla i doživela? Može li vreme i istina imati različita

· obličja, ili postoji objektivna istina?

Volela bih da pročitam istorijski roman o dobu u kome sada živimo i suočim se sa istinom u njemu, ukoliko ta reč u. zbilji DOStOJI. |____

I baš ovih dana Šakedova pretpostavka da književno delo može da bude verodostojniji svedok istorije od istorijskih dokumenata, dokazuje nam senzacionalno otkriće egipatskih arheologa da je grad Heraklion, nama poznat samo iz grčkih tragedija, otkriven nedaleko od Aleksandrije

u dubinama Sredozemnog mora, nakon

2.500 godina.

aTfljir1a (Nacionalno pitanje ID

nari, pljeskavičari, piceraši, hamburgerdžije, kokičari, i svi drugi brzohramitelji i njihovi brzohranjenici, pa telohranitelji, cDgeri, pa bodibilderi... I svi oni, drugi, koji teže samo jedno – da njihova manjina stekne zauvek većinska prava

> čuvaju svoja obrtna sredstva i svoja skladišta za robu, "like torbe, krmače, sa kojima kad su pune izvode ono poJmto kolo makedonskog porekla zvano teškoto. Oni sa ca21ćima igraju žmurke | onu poznatu igru: toplo, hladno, Didno, hladno, vruće. Njihov život je život u simbiozi. No, 0 Što Je poznato mnoge biljne i životinjske vrste u prirodi mi mogu bez simbioze.

3 enzioneri su posebna nacionalna manjina kojoj vlast Janja posebnu pažnju, jedno od njihovih osnovnih praSlje da čekaju u redovima. Oni su (aka manjina koja svoo5ocijalne potrebe najbolje izražava tako što u neprekidpm muvanju po gradu stvaraju redove. Čim primeti jedan s*1zioner dva penzionera – to su već tri penzionera u redu, lan se sličnom raduje. Tek kasnije, kad srećan utvrdi svon mesto u redu, pita šta se čeka. Vreme oni računaju po

i }

principu: pre penzije i posle penzije. Otac nacije brine o njima tako što im usporava vreme i tako produžava krhki penZionerski život. Jer, bez obzira što Je sada jun oni još uvek troše martovsku penziju. Oni su manjina koja se većinski oseća samo u javnom prevozu gde zauzimaju uvek vidna sedeća mesta. Oni su željni svega, osim promena.

U simbiozi s njima žive preprodavci stanova, agenti nekretnina. Oni penzionerima nude sreću trećeg doba tako što će ih smestiti, kad su snage na izmaku, u pristojan azil. Agenti nekretninama su posebna opasna manjina koje se treba kloniti ukoliko je to moguće, jer su to veliki lovci. Naoružani su mobilnim telefonima, vise im kao pucaljke za pojasom, oni znaju stotine marifetluka da vas uvuku u svoJe kolo zvano: izuzetno povoljna prilika koja se dešava jednom u sto godina.

Ulični prodavci svega i svačega su jedna relativno mlada nacionalna manjina koja Je genetskim inženjeringom nastala od ljudi najrazličitijih profila: profesora, inženjera, pravnika, metalaca i svih onih koj su ostali bez posla budući da smo nacija u tranziciji. To je nacionalna manjina takoreći novokomponovana, ali manjina veoma žilava koja se ume boriti i koja ume ostvarivati svoja manjinska prava. A to pravo je, takozvano, ugrađivanje. Ugrađivanje u opšti napredak nacije? Ne, nego ugrađivanje u cenu proizvoda koji stave na tezgu.

I ko bi sve pobrojao naše manjine: pekari, pljeskavičari, piceraši, hamburgerdžije, kokičari, i svi drugi brzohranitelji i njihovi brzohranjenici, pa telohranitelji, pa mesari, pa maseri, pa džogeri, pa bodibilderi... I svi oni, drugi, koji teže samo jedno – da njihova manjina stekne zauvek većinska prava. Predrag Cudić