Данас

26

subota – nedelja, 24-25. jun 2000.

Opa

Vesko Ivanović Zzarıšte

Ali pošast tamne senke prekriti sliku.

Osvajač obala korakom teškim lepotu divlju LZBaZL

sebični čovek

SILŠaO Sd

uma.

Pred jezom sparušenom opustošenih pejzaža, dižu se krila više,

UIŠe.

Nestaje zraka,

hemija zloćudna

žrtve nove

LŠIe.

Kratkouvidi ljudi, tupi rade sebi o glavi, zalud se priroda brant.

Sve brže i šire rastaču Se obale, kopna i vode

u otpad i

zgarište.

(Iz zbirke „Obale“)

| ~

Saladin Eurdžović Bad dream

Prilikom rutinske kontrole, na auto - putu, otkrili su drogu, oružje, lažna dokumenta, kod mene poprilično alkoholisanog...

Policajci su se bockali sterilisanim iglama!

1] šta, nakon svega, reći ženi-sudiji, koja neodoljivo podsjećaše

na moju profesoricu Mikroskopije iz bjelopoljske gimnazije?

SJedio sam u klupi, ona za katedrom. Iste Oči, mladež do nosa. glas

– Ustani da odgovaraš!

__NISOII Spremni] (Iz zbirke „Imigrant's Song“)

Tajna Srupa „Hlanau - 2000%

Ispod ruku proturamo zabranjenu literaturu!

Brošure i postere sa ćelavim starcima štampamo u milione primjeraka i dijelimo besplatno.

Ova država nam ne pridaje

neki veliki značaj, pa su nam telefoni Još uvijek neozvučeni.

Naš simbol Je tupa sablja

a znak raspoznavanja šamaranje sa obje ruke.

Mi smo anacionalni momci, bez straha, ne pristajemo na pregovore,

čistih obraza i bijelih čarapa,

izašli smo iz nekonvencionalne mladosti ı lažirane istorije,

kao nepismeni prvoborci, koji su

za vrijeme Velikog božićnog posta, krenuli u Jogurt-revoluciju.

Ordenje dodjeljujemo preko interneta!

Ne brini 20. nas Soko

(kada, iole, posrnemo, moralno, fizički ili nekako drugačije, iz tame, u crnim mercedesima, dođu budale

ı Sve, Opet, sponzorišu!)

(Iz zbirke „Imigrant's Song“)

Đorđević

Igumanove palate nalazila se svetleća reklama „Ivornice boja i lakova Zagreb“. Bila je to stilizovana figura molera sa kapom od novina koji je četku držao u ruci i ukočeno poput katatoničara kretao se levo-desno, levo-desno, kao da farba zid. U detinjstvu, stojeći na autobuskoj stanici nasred Terazija, Vladan je mnogo puta zurio iz mraka u ovu pokretnu figuru. Kao i svako znatiželjno dete i njega su privlačile žive fluorescentne boje i nagli . pokreti na ovoj svetlećoj reklami. Dosađujući se, buljio Je u pokretnu figuru, brojao koliko puta moler ide levo a koliko puta desno, i tako je prekraćivao vreme.

1 sada ponovo gleda Beograd i zna da je tamo levo spo-

[| daljini, naš junak nazire konture grada. Na krovu

· menik Pobedniku, delo dobro znanog majstora Ivana

Meštrovića. Zadnjica skulpture Pobednika okrenuta je starom delu grada a njegov polni organ, koji nimalo ne liči na dugačke mesnate palamare kod prirodno nadarenih glumaca u porno filmovima, ipak je prkosno upravljen prema severu odakle iz Svarcvalda vijuga Dunav i odakle su, kako vatreni rodoljubi kažu, dolazile horde zavojevača i sličnih zlonamernih tuđinaca. Da, nije čudno što spomenik OI nisu postavili na Terazijama. Naši dragi preci bunili su se da Pobednika ne _ može da predstavlja figura nagog čoveka, već | samo skulptura ratnika sa šajkačomi u opanci- |. ma. Vladanu je poznato da cudoredni i u svakom pogledu čestiti Beograđani nisu bili prista- | lice kvarenja morala građana i naše besporoč- ne omladine pa su spomenik umesto na Tera- Zijama smestili iznad ušća Save u Dunav. otada mišićavi stolpnik, naslonjen na macekanju, gleda u daljinu i prema onom što se u Srbiji de- | vetnaestog veka nazivalo Jevropom. E Isto tako, Vladan zna da je sveti Sinod srpske | pravoslavne crkve dvadesetih godina slavnog dvadesetog veka hteo iz crkve da izbaci pesnika Rastka Petrovića zato što je napisao stihove o Hristu kome muški znak visi do kolena. Svete ljude naljutilo je pesnikovo bezbožništvo. A kad je deo njihove pastve dve decenije kasnije baš svojski prionuo da kasapi tela, odseca muške znakove i stavlja ih u usta ili kopa oči i

gla u ovaj grad iz šuma i gora naše zemlje ponosne. Preko puta te masivne zgrade bio je prostor nekadašnje ludnice Guberevac. Ove dve ustanove za brigu o narodu, naravno, bliske su po mnogo čemu, pa su i zaslužile da budu jedna kraj druge. Gospoda glavoderi i ljudi u plavim uniformama, koji udarcima pendreka na bolno opipljiv način potvrđuju da ovde država postoji, oduvek su skladno sarađivali kako bi ostvarili isti uzvišeni cilj. | Vladanova leđa dobro su osetila pedagoške i brižne udarce pendrekom tokom demonstracija 1997. godine na Trgu Republike.

Oseća li sažaljenje dok gleda grad u kome se rodio, grad koji su zvali Fećirbair, Dar-ul-džihad ili Grihiše Vajzenburg? Možda zamišlja pepeo na Kosančićevom vencu gde Je bila stara Narodna biblioteka? O toj ruševini i zgarištu pričao mu je otac koji je nekoliko dana posle nemačkog bombardovanja uzeo odande šaku pepela. Taj prostor i zgarište, koje je tu nastalo, pušili su se danima aprila 1941. godine. A oko-

Beograd neće nestati niti se pretvoriti · u raskošni vrt uživanja.

Ubice će ubijati, pljačkaši će pljačkati, mučitelji će mučiti.

I svako će manje-više uspešno

ili neuspešno, uživajući ili pateći, raditi svoj posao. Samo će košava povremeno duvati, čisteći grad od smoga, otrovnih isparenja i dima. Ratovi ı rušenja smenjivaće se

u ovom građu gotovo pravilnim ritmom sa periodima prividnog mira

preseca grkljane muškarcima, ženama ı deci i to u ime na- ·

roda ili ideje o slobodi tog naroda, sveti ljudi nisu ništa mogli da učine. Ali ta dželatska aktivnost nije bilo nikakva posebna specijalnost ljudi sa ovog prostora i iz ovog podneblja. Ubilački nagoni hiljadama i hiljadama godina go-

._ spodare dvonošcima sa svih meridijana, iz svih civilizaciJa i kultura. Samo što danas možete bez velikog truda, na

sterilan način i za kratko vreme ubiti milion ljudi jednim pritiskom na dugme i lansiranjem kakvog projektila. Vladan posmatra toranj Saborne crkve, njegov zeleno patinirani krov i okolne kuće. Kuće su poput dečijih kocki za igranje naslagane na padini koja se spušta prema Savamali do obale Save. Tamo je i Zerek, a i onaj deo grada „Unutar Sanca“ sa Starom čaršijom gde su se rodili Vladanov čukundeda ali i njegova deca i unuci. Dok gleda prema centru Beograda, zamišlja padinu koja počinje na senovitom Dorćolu a završava se kod Jalije, na obali Dunava. A nešto bliže mestu sa koga gleda, otkriva razrušenu zgradurinu policije što su je zidali nemački zarobljenici i domaći narodni neprijatelji. Nisu baš svi tada voleli slobo-

lo su se vukle spaljene i ugljenisane knjige na koje su padali sneg i kiša. Crni folijanti knjiga ličili su na objekte sli- Lija

kara Anzelma Kifera ili na spepeljene školske sveske koje Iš|

Je Vladan posle završene osnovne škole danima spaljivao u bašti pod krošnjom oraha. Iz tih ugljenisanih knjiga verovatno se nekada moglo koješta naučiti, mislio Je Vladan. Nekada su to bili izvori saznanja koji su ljudima možda potrebni ali za većinu nas, oni su suvišni. I dalje slepo nastavljamo da glavinjamo kroz mrak, spotičemo se ı onako usput, pipajući oko sebe u potpunoj pomrčini, učimo kako treba živeti. Omamljen vinom, Vladanov stric je imao običaj da kaže: „Svako od nas uči celog života ı na kraju umre lud Pa ı op koji a državama, što će reći, oni koji odlučuju koga treba poslati sa ovoga sveta ili oterati u drugu zemlju, a koga o državnom trošku ı bez mnogo sudskih procedura strpati u kakvu bajbokanu, najčešće preziru knjige ili su obožavaoci samo Jedne knjige i to često knjige koju su sami napisali.

Vladanov pogled zaustavlja se na obližnjoj autobuskoj stanici. Nekih pedesetak metara od njega staje bleštavo cr-

du koja je zajedno sa borbenim i krepkim gorštacima sti- _ ni automobil sa zatamnjenim staklima. Iz auta izlazi kratko

spisak nacionalnih manjina mogao stati na dve kucane strane. Jer, svaka nacija je, zapravo, samo beskrajan spisak, nikad potpun, nacionalnih manjina.

Recimo, prosvetni radnici, to je nacionalna manjina koja je od svog postanka u latentnom štrajku za ostvarenje svog. manjinskih prava. Kako oni-nižeg ranga tako i one sa zvanjem univerzitetskih profesora, smatraju sebe nekom vrstom nepriznatih martira. Toj našoj nacionalnoj manjini štrajk je isto što i Mazurima mazurka, a Tirolcima polka, samo što su ritmovi te igre neuhvatljivi. Prosvetni radnici se oblače u svoje nošnje ko šta stigne i ko šta nađe, a hrane se veoma skromno, monaški. Njihovo shvatanje i računanje vremena je sasvim specifično i to je ono što je za njihovu manjinu najkarakterističnije, njihov sat traje četrdesetpet minuta ili pola sata (kad su u štrajku), a njihova godina devet meseci. Njihovo shvatanje sveta zavisi od predmeta koji predaju, ali istoričari su tu u najbednijem položaju jer, hteli ne hteli, oni uvek predaju istoriju pobednika.

Carinici, nekad trošarinci ili đWumrugdžije, su jedna od najlepših nacionalnih manjina. Nije se lako dokopati njihovog kola, obično su to kola koja zavise od kolovođe, a kolo-

B ilo bi to luk i voda kada bi naše nacionalno pitanje i

Ko bi sve pobrojao naše manjini pa mesari, pa maseri,|

vođa dobro pazi koga prima u kolo i ko ume dobro da i|na određenu svirku. Oni se oblače u zeleno i u prvi maB's= mnogi brkaju sa nacionalnom manjinom šumara. l, oni” zapravo, slični, dok se šumari u svojim zelenim unilori ma probijaju kroz naše srbijašume, dotle carinici bez teši 5; ; ća savladavaju šume đumruk-propisa. Ali, štiteći svoja E | njinska prava oni lepu korist obezbeđuju svojim plem skim poglavicama a 1 sami se mnogo ne žale na hudu binu. Zato ta plemenita manjina zrači dostojanstvom 1 015) | mizmom. . : | Nasuprot njih stoje šverceri. Te dve manjine se ne pod! se. Ono što je zajedničko čitavoj švercerskoj nacional E manjini i svim švercerima sveta Jeste alergija koju carint! uniforma izaziva kod njih. Sverceri su opremljeni, kak6 rekao etnograf, nošnjom koja podrazumeva pojas, bubi.