Данас
LL JA EC {e2I
Vesko Ivanović Zgarište
Saladin Burdžović Bad dream
LOLILJL JL U... 2.101 1052
Milan Đorđević
Ana Šomlo Otkriće Herakliona
eeee6.e.e....
Predrag Čudić
986BS. e.
Tajna grupa „Hanau-2000“
Sgseoge0e6eeBGBSBG|SeOBSBZE BS E O G 6 &
Beogradska razglednica
KggoggoogecoggoOgeBSgogBGgg8BgBBgOgBıggBBOo08 989088 8 OS #8 6 e
oegggsSsgggggBggoBBBB8B80O060006gecečćee a] a
Spisak manjina (Nacionalno pitanje II)
subota — nedelja, 24-25. Jun 2000.
svetu Je danas već nap|sano mnogo knjiga o Jugoslaviji, ı sve više se piše - o slučaju Srbije. Odbranjeno Je već desetak doktorskih disertacija. Rečju, stvorena je čitava jedna biblioteka. Sto se o tome ovde malo zna, ne znači da to i ne postoji, ı da drugi sve to ne uzimaju kao važan izvor Za svoju strategiju na Balkanu, i posebno prema nama.
Pomenuto mnoštvo knjiga nije slučajno. U Evropi, koja je u jednom veku preživela dva svetska rata, na kraju tog istog veka dogodili su se varvarski ratovi, došlo je do eksplozije etničkog nacionalizma, raspala se Jedna država, koja je sa svim svojim razlikama bila bliska projektu
Uređuje: Filip David
„SRPSKI SLUČAJ “ KAO PREDMET INTERESOVANJA ISTRAŽIVAČA RU TVENIH PROCESA
· Dalije ovde
uopšte bilo politike
U istoriji svukog naroda mogući su trenuci provale iracionalnosti mnoštva,
kad je ono opasno jednoglasno, i to ne samo zato što je manipulisano. Tada pojedinac ne može da utiče, ali može da misli
Evrope u budućnosti, jedan istorijski narod, srpski narod, istrošio je energiju i dospeo u stanje obamr]osti. U veku, koji jei vek neviđene naučne ı tehnološke revolucije, sve je to zabeleženo, snimljeno, dokumentovano – kao nikada ranije. Postali smo, tako, naučni izazov za vojne stratege, tehnologe, istoričare i sociologe, ali i za psihologe i antropologe. I u nas izlazi mnogo knjiga. One su izraz raznih pretenzija, ali ı samooslobađanja. Kao posledica duboke frustracije zbog nestanka države i propadanja društva, preovlađuju emocije. Strani autori su u prednosti. Mi smo Još daleko od analize: šta se zapravo dogodilo, i da li je to što
Dva veka moderne Srbij
se dogodilo bilo i neizbežno? Ako je politika predviđanje, da li je ovde uopšte bilo politike?
Ne treba se zavaravati: ideja zaokruženja srpske nacionalne države u granicama srednjovekovne države ima veoma dubok koren u narodnom predanju, ali i u svesti. U ovim ratovima, upravo se ova ideja IscTpla. A alternativa, uvek slabija, još više je potisnuta: u porazu je uvek
Nazadnjaštvo nije isto Što i patrijarhalnost, pa ni zaostalost. To je svesna težnja da se zaustavi svako kretanje. Ta težnja je dotakla sve: jezik, veru, nauku, kulturu, moral... promena nazadne vlasti. Potrebna je promena nslova, a pre svega, kako bi Rusi rekli, mišljenja, koji nazadnu vlast čine mogućom
Zato i nije dovoljna
teško priznati da je postojala i druga mogućnost.
U očaju, čine se pokušaji da se sadašnje stanje racionalizuje. Još uvek funkcioniše teorija o zaveri protiv MO za sve se okrivljuju samo drugi, poziva se na fiktivnu a ne samo realnu prošlost. Pri tome se
svesno računa sa svekolikom Zapuštenošću naroda: socijalnom, kulturnom i moralnom.
Svuda Je ı uvek bolno suočavanje sa istinom. Ono je i naporno: zahteva znanje ne samo o sebi nego i o drugima. Ali bez toga, nema pročišćavanja i sazrevanja. Odnosno, nema alternative.
Odakle poći? Na to pitanje ne postoji jedan odgovor. Istoričar ima čvrsto uporište: ovdašnju liberalnu, građansku, socijaldemokratsku, antifašističku tradiciju – istoriju moderne. Sve je to, dakako, krhko u seljačkom narodu, koji je mnogo ratovao.
_ Sve su te ideje trpele poraze, a njiho-
vi nosioci bili su često tragični ljudi. Ali je upravo ta tradicija bila opasna za sve nazadnjake: zato je i potiski-
„vana. Sme Li se pristati na to da ona
bude i uništena?
Pripadnici starijih generacija su rezignirani: prošlost im je uzeta, a budućnost im ne pripada po prirodi stvari. Otpor mladih ljudi je biološki, i u tom smislu programski. Ali, i oni moraju računati sa procesima. Promena nije samo čin, i za nju treba već danas raditi: na razne načine, u Taznim pravcima ı svim sredstvima osim onih koja štete samom cilju: miru, razvoju i slobodi. Šta su drugo radili TOD: Česi, Mađari? Sami Rusi –
77 A
0
i pod carskim apsolutizmom ı pod boljševičkim totalitarizmom? Njihove su ideje u književnosti, nauci, religiji – bile dokazni materijal za vanredne Zakone i političke procese, ali i veliki moralni kapital u borbi za slobodu. Tako se sačuvala nada, koja je kao ponornica podnia, činilo se, večne tvrđave despotizma i totalitarizma.
U istoriji svakog: naroda mogući su trenuci provale iracionalnosti mnoštva, kad je ono opasno jednoglasno, i to ne samo zato što Je manipulisano. Tada pojedinac ne može da utiče, ali može da misli.
Jeste, ovde postoji zavera. Ali, zaveTra ćutanja o odgovornosti, o zločinima, o realnom svetu, u kome se jedino može Živeti. Protiv ove zavere može se svako boriti savlađujući strahitako šireći Još uvek malo polje lične slo-
bode. Prema novim ljudima u javnom Životu, čija racionalna i humanistička misao narušava baš tu zaveru ćutanja, koja rastače nacinalistički monolit i Tazbija izolaciju, koja uništava kriterije i eliminiše mogućnost svakog upoređivanja, netrpeljivi su totalitarci: oni u ODOZICIJI ID.RO kao ı oni na vlasti.
Misleći ruski ljudi danas pišu da Je u Rusiji najvažnije promeniti mišljenje. To Je najteže, ı pitanje Je da li je uopšte moguće. Ali oni to pokušavaju imajući u vidu celokupno svoje istorijsko iskustvo. Mi se ne pridružujemo tom neizvesnom, ali i oslobađajućem naporu, zato što u njemu prepoznajemo one vrednosti koje su ruski narod uvek činile ı evropskim narodima.
Iščezla razlika između levog i desnog, učinila je ovde upadljivim nazadno. Kriterij je nepogrešiv. Sve što je dovelo u pitanje rezultate dvovekovne moderne istorije srpskog naroda i zamračilo mu perspektive stoji nasuprot naprednom. Nazadnjaštvo nije isto što ı patrijarhalnost, pa ni Zaostalost. To Je svesna težnja da se zaustavi svako kretanje. Ta težnja je dotakla sve: jezik, veru, nauku, kulturu, moral... Zato i nije dovoljna promena nazadne vlasti. Potrebna Je promena uslova, a pre svega, kako bi Rusi rekli, mišljenja, koji nazadnu
Istoričar ima čvrsto uporište: ovdašnju liberalnu, građansku, socijaldemokratsku, antifašističku tradiciju – istoriju moderne. Suve Je to, dakako, krhko u seljačkom narodu, koji je mnogo ratovao. Sue su te ideje trpele poraze, a njihovi nostocti bili su često tragični ljudi. Ali je upravo ta tradicija bila opasna za sve nazadnjake: zato Je i potiskivana
vlast čine mogućom. Kako? O tome, možda najviše, odlučuje sama vlast.
Jedan učen Srbin u 19. veku zapadnoevropski doktor pravnih nauka, profesor na Velikoj školi, prevodilac Torkvata Tasa ı Dantea na srpski jezik – Dragiša Stanojević, pisao je, da su, ako su već neizbežne, bolje tvrde nego meke diktature. Tu su i njihova ograničenja.
Ako režim računa da Je uslov njegovog opstanka novo stezanje, on sam poziva na otpor. Nedavno Je jedan mladi čovek napisao: represija Je ono što nas hrani. Sumnjam da Je to negde pročitao. On je samo formuhlisao zakon koji će važiti ı za naše okolnosti: pritisak izaziva Otpor.
(Reč na promociji knjige „Ljudi, događaji ı knjige“, Paviljon Veljković, 17. jun 2000)