Данас
subota – nedelja, 24-25. jun 2000.
31
AKADEMIK RADOMIR RELJIĆ o MILENIJUMSRKIM SLIKAMA 1! BOJAMA
Min, no Si puta na ilan
F-: |_ :ž
otovo četiri decenije umetničkog rada ( slikara Radomira Reljića mogu se, naj-
globalnije, podeliti na one pre i posle lanjskog bombardovanja. Posle toga, kaže naš sagovornik, akademik Reljić, više ništa ne može biti isto. Strah koji je tih dana osećao, ostao jei dalje u njemu, zauvek, obnovljen ı povezan sa sličnim iz detinjstva: nemačko bombardovanje, 1941. nije upamtio, ali jeste savezničko, 1944. „Za razliku od ovog OM tada su bombardovanja počinjala izjutra, tako da bismo doručkovali u podrumu. Kada su bombardovali noću, onda smo išli u bežaniju, u obližnji voćnjak.“
Tokom poslednjeg rata, dolazio je svakodnevno u svoj atelje u potkrovlju SANU, više ritualno, radi podsećanja na ono što Je nekada radio, jer je mislio da više nikada neće moći da uzme kičicu u ruke. Provodio Je po par sati u njemu, slušajući ranu renesansnu I baroknu muziku, kao terapiju. Jedna od tih kompozicija, njemu na}]draža, iz elizabetan-
Mislim da su se, kako bi rekao Haksli, vrata percepcije proširila. Io je delovalo kao pejotl, droga koja se spravlja od kaktusa. Prođe bombardovanje, ali, vi ruste mirni, očekujete nouo i novo, imate naviku, navukli
su vas na strah
skog doba, nosi simboličan naziv „Dobro doŠla, crna noOĆI -
– Posle bih u stanu crtao male formate, ali ne svako veče. Ukupno sam nacrtao pet crteža. 1 svaki od njih, uz potpis i oznaku godine nastanka, sadrži jedno malo „b“, koje ga odvaJa od ostalih crteža iz istog ciklusa. To „b“ sadrži moj strah i sva moja stanja. Ali, trag bome ostao je u meni. Mislim da su se, kako bi rekao Haksli, vrata percepcije proširila. To je delovalo kao pejotl, droga koja se spravlja od kaktusa. Prođe IDU ali vi niste mirni, očekujete novo i novo, imate naviku, navukli su vas na strah.
Dataisti sti suve inicinali
Crteži koje pominjete, kao i slike nastale na osnovu njih, na kojima svih ovih meseci radite, nose vidnu oznaku „pax“,to jest mir, UZ Io, na njima dominiraju likovi vojnika, oružje i erotika. Čudan spoj?
lo ide jedno s drugim, U smislu oslobađanja od svih moralnih stega, kao što ratnici ne vode računa o Životima, tako i porno-zvezde vode računa o svom poslu u takvim vremenima. Nego, pitao bih vas nešto: kako se osećate u mirnodopskom ateljeu?
Sta Je mirnodopski atelje, šta je uopšte ratni atelje?
– Eto, odgovorili ste mi, baš tako, na moje pitanje. A postojao je i tzv. ratni atelje, nažalost. Ali, te stvari i ne vredi komentarisati. Devalvacija reči Je ogromna 1 bilo šta da kažem o tom okruženju, društvenom, neće imati značaja, samo će se meni vratiti kao bumerang. Ovi koji su se razbrbljali, takozvani angažovani intelektualci, koji bi želeli da budu narodni tribuni, to je za mene samo egzibicija egomanijaka. Ima i stvaralaca koji imaju konjske nerve, ič ih se ne tiče šta je oko njih. Samo da oni svoj ego ispolje, pa makar se ı planeta raspala oko njih. izlaganjem, izložbama se maskira dimenzija nesreće oko nas. Međutim, sad je ova zemlja postala tako mala, da mi se čini da jedna ista 0 ljudi i izlaže ı ide na koncerte, i priređuje koncerte i piše kritike...
Moja deviza je, posle |D ćutati, slikati i ne izlagati, dok ne prođu ova, neregularna vremena. Nadam se da će se neŠIO promeniti do novembra 2001. kada bih obeležio četrdesetogodišnjicu svog rada, moja Odiseju 2001, izlaganjem novih crleža u
Grafičkom kolektivu, gde sam ı počeo. Jer su izložbe, danas i ovde, ipak mimikrija za neko, kao normalno stanje. Dok se ne postigne mir, apsolutni mir. Ja se za takav mir zalažem. „Istorijski“ događaji su nas umorili.
Sta je put do mira?
– To je, pisati svakog dana, na svojoj tabli u kući, sto puta reč „mir“. Kao kazna u školi, kad đak neku reč pogrešno napiše, pa mu Učitelj naredi da je ponovo napiše sto puta!
Veliku sliku koju upravo radite nazvali ste Milenijumskom. Kako doživljavate umetnost i svet na kraju veka, milenijuma?
– Ja sam došao do zaključka da se iscrpljuje neoavangarda, postmoderna, sve više, kao na kraju devetnaestog veka, s pojavom akademizma. To je normirani estetizam, bez individualnosti. Mislim da će u sledećem veku umetnik morati da se suoči sam sa sobom, da se osloni na svoju individualnost. Jer, ne može sto puta da se ponovi dadaističko eksperimentisanje. Dada Je bila, završila se, ona je definisana ı obrađena. I zamislite sad, kad neko nema pojma, ili se pravi lud, kao da ne postoji dadaizam, pa ponovi to. Dadaisti su čak i video na neki način inicirali, video-tejp, imali su svoje filmove. Oni
su sve inicirali i razradili. I nema smisla krasti.
od njih. Plava Žuidnja za siphorom
U kom smislu se umetnost obezličava?
-– Možda je, umesto obezličavanja, bolja reč dosada, jer se sve ponavlja, sve izložbe su iste. Hoću da kažem da su se vrednosti izjednačile. Nema iskakanja, ni individualnih pokušaja. Ako se umetnik osloni samo na tehnologiju, to nije unetnost nego informatika. Borhes je, na primer, rekao, „Kakva ružna reč, koja zamenjuje reč kultura – informatika!“ Danas Je pomama za informatikom. Ali, ako se upotrebi u umetnosti, ovako sirovo, onda se ne dobija nikakav rezultat. Čovek mora da se osloni na svoje obrazovanje, pre
svega. Jer ta informatika, kod nas bar, zane-.
maruje obrazovanje. Mislim na ono što proklamuje Evropska unija, permanentno obrazovanje, do kraja života. Kao u romanu „Crna mena“ Margaret Jursenar. Kada glavni lik koji ima dvadesetak godina, s radošću kaže: „Divno, čeka me još četrdeset godina učenja!“ Otprilike je odredio koliko će još živeti. Uostalom, slikari su veliki čitači, bibliofili. Takvi su, bar, bili slikari sa kojima sam se i ja družio.
das Pomiri __
Imam potrebu da to kažem: ne može sve
ako se da počinje od toga i da se na tome ZavrŠi.
Govorite o autodestrukciji, koliko je to opšta nacionalna crta? Evo, na kraju veka, milenijuma svi oko nas su pošli u drugom pravcu - integracije, povezivanja sa Evro-
· pom, svetom, a mi suprotno? Kako da se to
nama dešava?
– Evo, uzmimo simbol noći. Svaki simbol ima dva aspekta. A prvi aspekt noći su tmine koje vriju. Drugi aspekt noći je priprema dana
Delo u nastajanju: Milenijumska· slika Radomira Reljića
Na O bilo mi je teško kada sam pročilao jedan razgovor gospođice dramskog koja je predložila da se i akademici pošalju u Hag, a nije navela imena. Ne nijedan narod koji bi tako navalio
na svoju Akademiju. Bilo bi to, na primer, smešno u drugim zemljama, da
čak | ~ pričaju o
i dolazak svetlosti života. To jeste simbolički, ali može da se primeni i na događaje koji nas spopadaju.
Postoje li, pored simbola i boje vremena?
– Svaka boja ima simbolično značenje. Mislim da sada preovlađuje nebesko plava boja. Ljudi vole nebesko plavu boju. Stari Egipćani su zvali plavu boju – boja istine.
Mislite, Srbi kao nebeski narod vole nebesko... -– Ne, plava boja je simbol beskonačnog prostora, vedrine, Mja nema prepreke, ograničenja, drakonskih. Plavo je simbol slobode, žudnje za slobodom. Evo primera koliko je ta boja deo ljudske svesti. Za vreme Franka, u Opa policija je izmislila torturu koja se zasniva na DO. Na primer, zatvorenika ostave u mraku, samici, nekoliko dana, možda i mesec dana, a onda ga uvedu u veliku sobu. Međutim, ni ta soba nema prozora, ali je jedan zid obojen tako što je do pola kao O a veći deo površine, obojen je nebeskom plavom bojom. 1 zatvorenik se zaleće u plavetnilo, misleći da će na slobodu izaći i tako se ubija sam, glavom udara o zid. Eto, koliko je ta želja za slobodnim prostorom, bez stega Jaka. A što se tiče mehanizama mučenja, dovoljan je ovaj feljton „Crna knjiga komunizma“, u vašem listu. Tu je u stvari sve opisano. Voleli su neki ovde da drže Lenjinove portrete po stanovima. Moj pri jatelj, Leonid Šejka je naslikao jedan mali triptih, podelio je sliku na raj, čidtlište | ı pakao, i na krilu gde je pakao, do e mali portret Lenjina u a Mi smo Još Md; IraZgovarali o tome, negde šezdeset pete. Tada su već dopirale vesti o karakteru takvih režima 1 do nas.
Meni je vrlo teško da o tim mojim prijateljima govorim, jer su vrlo rano otišli sa ovog sveta, ali su presudan uticaj na mene, u for miranju umetničkog stava, imali Šejka i i KIS. Uz njihovu pomoć sam formirao svoju U koja je vrlo važna. Često se smatra da j umetniku dozvoljeno da prekoračuje 0 ne vrednosti. ŠLO.GRA u jednom delu, pravom OpUs, uvek se u DOI sloju oseti 1 etika samog umetnika. Možda je to moja patetična iluzija, ali ja tako mislim. Mi smo se trudili da ne isprljamo svoju umetnost. Danas
z nije važno da nova slika bude veći uspeh od _ JS prethodne, već da se kaže da je to umetničko < delo.
Vesna Roganović
ALEKSANDAR DIMITRIJEVIĆ