Данас

TĐaanas

Piše: Nikola Karaklajić

Prilikom organizovanja konkursa za komponovanje šahovskih problema organizatori strogo vode računa da im ne promakne kakva ideja koja je ranije viđena, jer onda originalnost gubi utakmicu pošto je reč o plagijatu. Naravno, neko može da dođe na neku ideju ne znajući da je ona viđena već ranije. Plagijat može biti nenameran, ali isto tako ista ideja se može predstaviti uz pomoć različitih figura. Zato je potrebno da sudija nekog problemskog takmičenja bude iskusna ličnost kojoj su dostupne kartoteke svih komponovanih problema (što je sada u eri kompjutera prilično jednostavno).

E, ali za razliku od problemskih takmičenja u turnirskom šahu niko ne vodi računa da li je neki mat originalan ili nije. Šta iše, igrač često pripremi unapred poteze koji vode dobitku nadajuću se da njegov protivnik to ne zna. Čest je slučaj kod početnika da mu bolje pripremljeni partner žrtvuje lovca na f7 i tako dobije partiju. Naročito je lep tzv. „Legalov mat“ u kome se Žrtvuje dama: 1.e4 e5 2.Sf3 d6 3.Lc4 h6 4.Sc3 Lg4? 5.Se5! Ld1 6.LI7 Ke7 7.5d5 mat. Ovakav mat u različitim kombinacijama izveden je stotinama puta kako belim tako i crnim figurama. Pri tome niko ne kaže da Je napravio plagijat i da je za ovakvo matiranje zaslužen pariski grof Legal iz prošlog veka. Naprotiv, uslov Je da svaki početnik nauči kako da se brani od ovakvih matova jeste da se upozna sa raznim idejama kako da prati polje 17 - najslabiju tačku u svojoj poziciji. Kada to nauči onda više nema bojazni da će izgubiti u minijaturi.

Postoji izreka koja kaže? kad prvi put izgubiš, to je zbog neznanja, ako izgubiš i drugi put onda si - zaboravan, ali ako izgubiš i treći put na isti način, onda si - glup!

Kao ilustraciju navešćemo primere u kojima beli izvodi vanrednu kombinaciju: žrtvuje damu na d8, a onda otkrivenim duplim šahom potera crnog kralja u matnu mrežu.

Najčuvenija partija koja ilustruje ovu ideju svakako je partija između dva čuvena velemajstora Retija i Tartakovera. Kada se u nekom kvizu postavi pitanje „Koji je to čuveni velemajstor doDio efektan mat u deset poteza?, onda se obično misli na partiju između Retija i Tartakovera koja je odigrana u Beču 1910. godine i koja Je tekla ovako:

1.e4 c6 2.d4 d5 3.Sc3 de4 4.Se4 Sf6 5.Dd3 e5 6.de5 Da5 7Z.Ld2 De5 8.0-0-0- Se4? 9. Dc8!! Kd8 10.Lg5 i sad na Ke8 sledi mat Td3, a Tartakover je izabrao 10... Kc7 11.Ld8 mat. Naravno, ova partija je obišla ceo šahovski svet, ušla u sve udžbenike, ali je malo ko spomenuo da je ovakva kombinacija viđena još u XIX veku u partiji između Mačuskog i Koliša.

1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.d4 ed4 4.Sd4 Dh4?! 5.Sc3 Lb4 6.Dd3 Sf6 Z8C0 do a.Laž Lc3 9 1.63 Se4 10.Dd41! DeZ || 0 0.0 Dg5 12.f4 Df4 13.Ld2 Dg4

Mat u tri poteza.

Osnovna ideja: žrtva dame pa otkriveni dupli šah!

14.Dd8!! Dva uskličnika su upotrebljena zato što je to prva partija u kojoj je izvedena ova briljantna kombinacija. Sve ostale žrtve dame u drugim partijama dobijaju samo po jedan uskličnik, jer su - plagijat!

|1. Kda 1505 16.Td8 mat.

Ovo Je bio „desni kroše“ (Le5). A hoćete li da vidite kako izgleda levi kroše“ pa nokaut?! Događa se na samom završetku prošlog ve- ; ka, 1900. godine, a akteri su Distal i Rosipalj. 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.d4 ed 4.Sd4 Sd4 5.Dd4 Se7 6.Lc4 c6 7.9c3 d6 8.155 MbG? 9.Dd6 Sme li ili ne sme da se uzme pešak b2? Da nije to „Danajski dar“? Jeste! _ -

Beli vuče i dobija. Žrtva dve figure za efektan mat: 10.Td1! De3 11.Ld2 Dc4 12.Dd8! (tu smo) Kd8 13.La5 Ke8 14.Td8 mat.

Ovakav isti mat izveo je i velemajstor Taraš u Jednoj simultanci 1931. godine. Podudarnost ideja je bila očita:

_ l.e4 c6 (Zanimljivo je da su primenjene različita otvaranja, ali

je kraj bio uvek isti: žrtva dame na d8, a zatim otkriveni i dupli

šah, pa mat) 2.d4 d5 3.Sc3 de4 4.Se4 Sf6 5.Ld3 Dd4 6.Sf3 Dd8

Li 2Dež Lf5 8.516 pi6 0 E.f5 Da5 10.Ld? Df5. 1] 0:00. Beo 12 9d3!

| Da2? 13.Dd8 Kd8 14.La5 (levi kroše) Ke8 15.Td8 mat.

Lj Ima i drugih šema koje se koriste za matiranje. Verovatno je najpoznatija ova ŽItva na h7 posle koje se izvodi mat: x) Lh 7 Kh7 xx) Sg5 Kg8 xxx) Dh5

Da li se onda može govoTriti o podudarnosti ideja? Samo delimično, jer je šahovska teorija ustanovila određeni kliše kako se izvode matovi i samo treba biti „načitan“ pa primeniti određenu šemu za matiranje. Što više knjiga pročitaš - više ćeš šema naučiti... i više ćeš

poena upisati u svoj raboš!

Ke8

subota – nedelja, 24 -– 25. jun 2000.

35

ĆK45%779 ISIDORA SEKULIĆ, PRAŠINA U OČI FALOKRATSKOJ I UVEK

Rati, Ss

ašto smo meso bez krvi? Za-

što u nacionalnoj i kulturnoj

našoj mizeriji nema dostojan-

stva? Zašto naša književnost

ima suviše saradnika, zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka?... Mi imamo pesnika koji ne pevaju, pripovedača koji ne pripovedaju, naučnika koji ne ispituju, saradnika koji ne sarađuju, inteligenata koji ne čitaju i ne maštaju, bogataša koji ne kupuju - sav naš kulturni progres je bez oca i majke, svugde licitacija i aukcija. Mi smo kao onaj Ničeov užar koji pletući uže ide unatrag. U svojim stvarima slepi, u tuđdima nemoćni, mlitavi smo 1 bez ljubavi i života kao vodeni cvetovi pred zalazak sunca...Zašto jače ne volimo, zašto jače ne pomažemo našu književnost, kad nju ne stvaraju samo oni koji pišu. Velike zadaće i probleme ne stvaraju geniji sami, nego ih stvaraju kulturne mogućnosti čitavog naroda... Ovako je još 1911. o srpskom narodu, balkanskom mentalitetu i usudu, pisao jedan vodeni cvet, za koji sunce nikad nije zalazilo, Isidora Sekulić. Zato što je u njoj samoj bilo čisto i svetlo, zato što je iz nje isijavalo.

Na svim svojim mladalačkim fotografijama ona se ne osmehuje, a gleda sa naporom. Iz izraza koji je smiren i suv, Vidi se odluka da ne stane u red lepotica, jer bi lepota bila dodatan teret njenom intelektu i duhu. Na prstima, oko gležnjeva, oko vrata, nema ukrasa. Samo jedna setna, tamna, svela mašna na haljini, tek da se upadljivo ne razlikuje od vladajuće mode. No, uprkos tome, sve se u njoj razlikovalo.

Zato što je stala u red mislećih ljudi,

što Je odluka koja na ovim vremenskoprostornim koordinatama nikada nije bez posledica. Isidora je odlučila da Dlati cenu, jer se svaki luksuz plaća. Odlučila je da život proživi kako želi, tj. ne pokoravajući se i ne robujući ničemu. Bez slave, bez muške ljubavi, bez divljenja gomile, bez bogatstva. „Rad, siromaštvo i ćutanje“, bila je njena odluka. A i društvo, koje je nikada nije istinski podržalo, pomoglo joj je da pri toj odluci i ostane.

Mošorin je mesto njenog rođenja.

To je selo udaljeno tridesetak kilome-

tara od Novog Sada, na reci Tisi. Kad ga je Isidora videla posle mnogo godina, osetila je da joj je najprijatnije „da se sneveseli Nad bedom i besmislom koji je tamo zatekla. Porodica se seli u Rumu, tamo joj umiru majka Ljubica i brat Predrag. Od suve bolesti, kako su onda zvali tuberkulozu. Sa ocem, školovanim i umnim čovekom i mlađim, obožavanim bratom, sele se u Zemun, u Ulicu tri goluba. Otac je uči da u originalu recituje latinske pesmice i starogrčke poslovice. Isidora dane provodi u bašti, u buretu. Kad je pozovu kaže : „Dockan je, dockan“. Ima dvanaest godina. „Ljubile su me komšijske matere, a u buretu sam letovala“. : Uči, čita, proučava. Strane jezike, svetske pisce, klasike i mnoge druge. Nad njom je večita senka tuberkuloze koja se tako često pojavljuje u njenoj porodici. Zato je čitav njen život nalik na zbivanja na „Čarobnom bregu“, uvek strastveno i potmulo, uvek sa neizvesnim krajem i rezultatom, uvek sa prisenkom smrti i bolesti. I mogućeg kraja.

Isidori nikada nije učenje predstavljalo problem. Završava sve škole koje upisuje sa izvrsnim uspehom, Višu žensku školu u Novom Sadu, pohađa i čuvenu srpsku Preparandiju, u Pešti uči matematiku i fizičke nauke, gde se sa ostalim Srbima okuplja oko Tekelijanuma. Po završetku školovanja, počinje njen pedagoški rad. U Pančevu predaje zoologiju, fiziku, matematiku, he-

miju i - gimnastiku. Onda sledi potpuni prelom kičme, u tri meseca umiru joj otac i brat u dvadeset prvoj godini. Dok brat umire, Isidora ga drži na rukama. Mesecima posle toga, korota i ćutanje. I rad kao anestetik. „Postoje rane koje ne zarastaju, tada sam saznala. ! koje vazda bole“. U školi, moli za odsustvo, ima obostrani katar na plućima. No, molba se odbija. Bez para je, bez nade, bez zdravlja, bez snage. Ali je čovek često jači nego što pretpostavlja da jeste. | utakvom mučnom stanju, Isidora ne prestaje da uči i proučava. „ Ža sebe, u prvom redu za seDe učim, za sebe grabim poznavanje i iskustvo, za sebe sviram i pevam - ako me bogovi sreće napuste, ako mi je među ljudima i teško, da mogu reći : sve na stranu, Ja sam sebi dovoljna...“

Narednih godina Isidora kašljuca, pljuje krv, uči jezike i putuje po svetu sa najskromnijim sredstvima. [Citavog Života ona će imati neprekidnu potrebu za putovanjima, ovde se oduvek teško disalo). Ima strašne glavobolje, nad svojim teškim životom punim rada i odricanja ne plače, „iako su najstrašniji grobovi na kojima se ne plače“. Nastavlja da predaje u školama, sa službom. se premešta u Beograd, no njeni kontakti sa ljudima uvek je dovode do istih spekulacija: „Mi nismo samo potomci Dušana i Marka, mi smo deca golog i neprosvećenog naroda, koji se zbog duševnog mraka grehom

1ašto VOlim Seugn

„1 Znaš zašto još volim sever ? Zato što verujem da u borbi dobra i zla dobro čovekovo još nije pobedilo, verujem, ako hoćeš, da još ima demona i zlih bogova. Zato volim zemlju gde kroz najvišu slobodu kulture i nauke prošušti sujevera, i zadrhće pred nečim neznanim strah primitivnih duša. Ovaj majušni narod, u surovo veličanstvenoj svojoj prirodi, uvek je pun slutnje. Tamo visoko na severu, sam s porodicom na svom imanju, bez policije, vatrogasaca, doktora - boji se prirodnih ćudi, boji se i njenog pravednog Zakona ravnoteže. 1 ja se, vidiš, bojim zakona ravnoteže, iako mi je to, uglavnom, sva etika i sva religija...“

' Iz „Pisama iz Norveške“

i divljaštvom kalja.“ Stampaju joj se „Saputnici“, Skerlić ih definiše kao „eksploziju ženske iskrenosti“, ali to je gotovo i jedino pozitivno što u svojoj kritici o njoj piše. No, niko, zapravo, i ne sluti koliko ta javna negativna oglašavanja o njenom delu, Isidoru zaista bole. Jer ona je, duboko u sebi, kao i svaka žena, sa majčinim mlekom posisala reakciju jaču od Pavlovljevog refleksa: na svako odbijanje reaguje ne uzvraćenjem udarca, ne pojačanjem aktivnosti, nego povlačenjem i begom. A Isidora je vazda bežala u sebe. Isidora putuje u Skandinaviju, tamošnja iskustva pretočiće u svoja „Pisma iz Norveške“. I uskoro će se udati, za Emila Stremnickog, lekara, prefinjenog mladog čoveka koji voli Isidoru i bunt ı plamen u njoj. Mora biti da je bio veoma zreo i vredan čovek, jer samo takav može istinski voleti i podržavati tako jaku i umnu ženu, kao što je to bila ona. A ništa manje od obožavanja Isidoru sigurno i nije interesovalo. No, bolest odnosi i njega. „Politika“ 1. januara 1914. donosi vest o njegovoj smrti. „Htela sam da budem sama, sasvim sama. Eto, sada sam sama“, jedva čujno prijatelju kaže Isidora. Do kraja života, više neće pokušavati da ostvari blisku emotivnu vezu. To je bio njen odgovor smrti : ako nikoga ne budem

NADOBUDNOJ BALKANSKOJ KULTURI

ippomaštvo Hi}r:11[:

imala pored sebe, neće više imati koga da mi oduzmu.

Isidora nastavlja da prijateljuje. Druži se sa Crnjanskim, Konjovićem, Zorom Petrović, Milanom Kašaninom, Tinom Ujevićem, („Vaši su stihovi gorki i lepi“, kaže mu). Piše roman „Đakon Bogorodičine crkve“, o ljubavi, religiji koje su, zapravo, iste strasti. Krleža piše :“Gospođa Sekulićeva se zanosi tamjanom i đakonima“. Za života, Isidora više neće objaviti ovaj roman. (Nedavno ga je ponovo štampao beogradski „Plavi jahač“) Posle Prvog svetskog rata, piše :“Govoriti o našem stilu, znači govoriti o intimnom Životu

“1 0 intimnim mukama našim. O tome

da smo još do juče stajali s rukom na oroZu, s uvetom koje osluškuje, s dušom koja se boji, s uvek spremljenom boščom za zbeg... Stil naš, doskora još, bio je do pola vojnička zapovest ili vojnički raport, a od pola savlađivanje sebe da se ne kaže kako je u duši nego kako je u stvari...“

U ovdašnjoj zbilji, koja je „fantastičnija od svake fantazije“,Isidora nastavlja da putuje, prevodi i piše. Kroz njene epistole prijateljima, uvek se provlači jedna rečenica: „Radim i nisam zdrava“. U njenom životu, sada postoji samo jedna strast, za koju ima apsolutni sluh i vrhovno čulo: literatura. Prva u našoj sredini opširno piše o Kirkegoru, Strindbergu, Pirandelu, čita ı obožava Siorana i} onda kad niko još u Evropi ne zna za njega, stvara svoj karakterističan, delikatan esej, u kome secira stvaralaštvo i Đure Jakšića, Laze Kostića, Milana Rakića, ali i Andrića, Puškina, Getea, Mocarta i jednog od pesnika ponora -Edgara Alana Poa. Za vreme Drugog svetskog Tata Isidora gladuje, „pasulj ı krompir koji ja skuvam niko ne može da jede, pa ni Ja“. A kada je došlo ono što se zvalo mir i pobeda, a zapravo je bila samo kontrolisana anarhija, ona nastavlja da objavljuje, prevodi i radi. Uvek je bila onaj sveži dah sveta, koji Je u sebi nosio i talenat i erudiciju, ali i moral da sopstvenom inteligencijom ne manipuliše i razum da se „ne pogordi i ne poludi“. Sa štapom u ruci, šetala je po izletištima oko Beograda, savetovala mlade pisce (mladom Mihizu: „Ne bavite se vi komunizmom, to će doći i proći, nego učite španski, Bog je sad na njih stavio prst“. Trideset godina posle njene smrti čitav svet je otkrivao sve one talente koji su zbilja pisali španski). Isidora Sekulić nije imala svoj život kao projekat, a niti svoje delo:“Posle mene pepeo, kao i ja“. lako prevodilac, putopisac, esejist i pripovedač, sa senzibilitetom ı lucidnošću Vulfove, ona je čitavog života pred sobom imala maksimu: „Pred drugima skromnost, pred sobom rad, pod zvezdama znanje“. Njena „Hronika palanačkog groblja”, (još jedan susret sa Tanatosom koji je čitavog Života pratio), zapravo je isto rvanje sa poezijom promašenosti ljudskih sudbina, tako uobičajenom na Balkanu. Za svoje delo, Isidora je Miodragu Pavloviću rekla :“Citavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture“. Najumnija i najskromnija Srpkinja, koja je, zapravo, bila počasni građanin velikog sveta, otišla je tiho, tako ispraćena i sahranjena na Topčiderskom groblju.

Da je Isidora Sekulić mogla da uradi više od onoga što jeste, ona bi to, veTrovatno 1 učinila, vredna 1 posvećena kakva je bila. Ali je i ovakav njen rad bio prašina u oči falokratskoj i uvek nadobudnoj balkanskoj kulturi, u koJoj se više čita nego piše I više objavljuje nego proučava. Neka ovaj tekst bude cvet na grobu Isidore Sekulić, na kome se nikad, a ponajmanje ovih dana, nisu tiskali posetioci. Sanja Domazet