Данас

DIZO.7

DIJALOG

Nezavisni ili – ako hoćete – mediji van režimske i opozicione kontrole ovih dana ponovo se suočavaju sa delikatnim iskušenjima. Ispada da što ih je manje, što su na žešćem udaru s leva i desna, u skoro bezizlaznoj situaciji, postaju sve privlačnije za razne verbalne, propagandne i neke manje naivne i bezazlene egzibicije.

To što je ova vlast već poodavno, još iz vremena postosmaškog preuređivanja Srbije, bivše jugoslovenske države i naših Života, novinare van svog domašaja smatrala „stranim plaćenicima 1 agenturama CIA i Vatikana“, bilo je tada „originalno otkriće“ koje se shvatalo sastavnim delom srbijanskog političkog folklo-

Rasjeće za nezavisne

Ovih dana se i preko stranica ovog lista vodi intenzivna polemika oko uloge nezavisnih medija. Cinjenica da se obećano udruživanje OpoZIcije završilo sejanjem još jedne iluzije, uticala je da se rasplamsa debata u kojoj su neki autori, po svemu sudeći, opet pobrkali lončiće. Lansira se ponovo stara „dilema“ – mogu li novinari biti „nezavisni“, odnosno da ne pripadaju nijednom od dva postojeća politička bloka. Ako se, recimo, bitka za Srbiju vodi između dva sukobljena koncepta, otkud pravo takvim medijima da drže distancu i prema jednima, koji su, dokazano konzervativno-dogmatski neproduktivni“, i prema drugima, koji su, opet „dokazano revolucionarno-demokratski nastrojeni da tom propadanju učine kraj“.

Profesor Knežević je ponudio i lek: nezavisni novinari treba da budu politički angažovani u opozicionim strankama. Opredeljeni, svrstani, nekad se govorilo, javni ili društveno-politički radnici, dakle, na jednoj strani barikade

ra. Imalo je to, naravno, svoje posledice. I tada su nepoćudni novinari bili smenjivani, gubili posao, propagandno anatemisani, ali se sve ipak uglavnom na tome završavalo. Danas, kada nam ponovo svakodnevno razni Matići, Markovići, Vučići pune uši istovetnim etiketama, stvar je nešto drugačija. Rekao bih, opasnija. Jer, kad vas neko s pozicije nekontrolisane vlasti optuži da pišete po dnevnim instrukcijama najveće svetske obaveštajne agencije, a uporedo s tim se najavljuje ı usvaja antiteroristički zakon, koji bi tu podrivačku delatnost trebalo da suzbije, onda strepnja da bi se tako nešto moglo pravno sankcionisati (i eliminisati) postaje više nego realna. Ukratko, đavo je odneo šalu.

No, to je ceh koji „nezavisni“ (priznajem da taj izraz nije baš najbolji, svakako anahroniji Od. Tecimo, „profesionalnih“ ili „nepristrasnih“) već dugo plaćaju. Navikli su na svakodnevno rvanje sa režimom, pomalo oguglali na sve nemoguće pretnje i hajke. Nastoje da prežive čak i u najgorim mogućim okolnostima kakve su, recimo, danas, čak kad im podršku ı pomoć uskrate i one političke snage koje su, kako reče profesor Miroljub Radojković, prethodno raz-

Profesor Gašo Knežević, jedan iz plejade priznatih, ali i proteranih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu, tu „zagonetku“ u ponedeljak u Medija centru razrešava najprizemnijim zaključkom: time što „nezavisni“ smatraju režim 1 Opoziciju kao dva zla, jedno, režimsko, poznato i izvesno, drugo, OpoZiciono, nepoznato i neizvesno, Oni tako narodu sugerišu da je bolje prikloniti se onom poznatom, već isprobanom zlu, nego nečemu što je u domenu PO NC I što može biti još gore. Tako, profesor Knežević stiže ı do suštine: ako ne pomažeš opoziciji, znači da ideš na ruku režimu. Trećeg nema. Ako nisi s nama, onda si, svakako, protiv nas, a time ı za Miloševića. Za čudo, uvaženi profesor Knežević je – valjda da bi bio ubedljiviji i konsekventniji – odmah ponudio i lek za tu bolest. Nezavisni novinari treba da budu politički angažovani u

ICRIZAM

Svaka čas? iRuiziciji ali

opozicionim strankama. Drugim rečima, opredeljeni, svrstani, nekad se govorilo, javni ili društveno-politički radnici, dakle, na jednoj strani barikade. Poruka je jasna – kako pobogu, možete biti nezavisni, iliti, politički neutralni ako je pred nama svima revolucionarni zadatak, istorij-

ska misija da proteramo jednu rigid-'

nu apsolutističku vladajuću elitu i zamenimo je demokratski opredelenim snagama.

Pošto po toj logici i ovaj list, a i moja malenkost kao autor, objektivno pripadaju (ili idu na ruku) režimu, pitam se nisu li sve nevolje koje su nas Za tri godine postojanja Zadesile (zabrane, rad pod cenzurom, „bežanje“ u drugu republiku, finansijsko kažnjavanje, izbacivanje iz državnih štamparija, uskraćivanje papira, hapšenje i prebijanje naših novinara), u stvari, jedna sinhronizovana (naša i, dabome, režimska) lukava SDB igra obmanjivanja Javnosti i političkih protivnika. Prema tome, izbacivanje stotine i hiljade novinara na ulicu, nestanak Naše Borbe, Dnevnog telegrafa, Demokratije, gašenje B-92 i proterivanje i proganjanje Glasa javnosti i Blica, uskraćivanje frekvencija nepodobnima, povremeni „kvarovi“ u Matrozu, svakodnevni „informativni“ policijski tretman „radoznalih“ novinara, njihovo proterivanje iz skupština, 1nformativni mrak u Beogradu, samo Je dokaz da u tom služenju režimu i nismo bili baš preterano revnosni.

Moguće je da profesor Knežević misli da je donedavni (a i ovaj sadašnji) Studio B onaj pravi. Ili si sa Miloševićem ili Draškovićem, Sešeljem ili Đinđićem. Kad se, međutim, OsvInem i pogledam šta se sve ispodešavalo, kako nas već punu deceniju i Jedni ı drugi zamajavaju, „svojim revolucijama“, „obnovama“, „reformama“ i „demokratijama“ nemilice troše energiju, vreme, strpljenje, VOlju i živote naroda, nisam baš uveren da bi se političkim postrojavanjem „nezavisnih“ (profesionalnih) bilo šta korisno dobilo. Osim još ostraŠćenija ı ra7nov7snjje mreže TeŽIII skih ı opozicionih medija.

dobitemo mi zakon o terorizmu.

Bocko Prvulović

četvrtak, 29. jun 2000.

M bpStpMjE

Najpre su došle poplave. Zatim suša. A onda ovogodišnja žetva, petnaestak dana pre roka. Sto nije bio znak agunim TV komentatorima za Još jednu epizodu serijala o uspesima naše nepotkupljive države, odbranjene od svetskog imperijalizma, već pokazatelj da nešto ruje u redu. Podzemne i nadzemne vode, vrućine, zapuštenost kanalske mreže, nedostatak goriva u vreme setve, nedovoljna i neblagovremena prihrana, prastara mehanizacija – jednom rečju – dugogodišnje pljačkarje i zapostavljanje agrara za račun sociaalanog mira poklopljeno s ovogodišrnjim lošim vremenskim uslovima – doveli su do utanjenog roda.

Naš najvažruji izvoznu artikal ı moneta za plaćanje gasa i goriva, podbacio Je i pitanje Je šta će ove godine uraditi povlašćenu IZUOZTUCL NO, TUkada ne treba sumnjati u sposobnosti domaćih mešetara i njihovu umešnost sa kursevima marke. Malo koga bi stoga začudilo da ono malo kvalitetnije pšeruce izvoze, a zauzvrat uvozi Jeftinije, nekvalitetno Zrno. Pšenice će biti tek toliko da se umese ove naše svakidašnje male vekne, ali teško da će biti više od toga. Tome će doprineti i poslednji potez savezne vlade sa određivanjem, dugo čekane, cene pšenice, Jedno otkupnom tri zaštitne, a bez ikakvih uslova otkupa ı načina plaćanja. Oprezni seljak lageruje pšerucu u silose, na tavane i druga neuslovna skladišta i čeka.

A čeka da država uradi bilanse kako i u kojim rokovima da isplati Žito. U međuvremenu, ostavila Je prostor da se ponovi prošla godina, kada su pojedini kupci plaćali pšenicu 30 para ispod zaštitne cene od 1,5 dinara, a kasnije Je prodavali po trostruko većoj ceTUu.

Ni sama zaštima cena od 3 do 3, 5 dinara ni otkupna cena od 4 dinara ne pokrivaju troškove proizvodnje, ni potrebnu akumulaciju, a nisu usklađene ni sa svetskom cenom najlošijeg zrna, koja se kreće oko 23 Dferuga za kilogram. Cetiri dinara ruje ru: 15 pfeniga.i to za najkvalitetnije zrno, osim ukoliko se računa po kursu po kojem Jedino mogu nemačku marku da kupuju pojedine „rrunistarske firme“.Cena ruje usklađena mi sa uspostavljerum paritehma u odnosu Ta gortvo i muneralna đubriva, Jer bi u tom slučaju kilogram pšenice trebalo da staje 6,4 dinaTa. Nije se vodilo računa ni o ceru kukuruza, koji se ovih dana na tržištu prodaje za 4,2 do 4,5 dinara, pa bi se vrlo lako moglo desiti da se Dpšeruca Zbog svoje proteinske vrednosti, upotrebi kao stočna hrana. Zato neće biti za čuđenje, ako seljak prestane da se srami zbog zaparožene njive i zanemari postojeći zakon. A tada će naše moderne Marije Antoanete povikati: Sta? Nemaju hleba? Dajte im RTS“. | zadovoljno će

krenuti u nove patriotske radne zadatke.

– U strahu su velike, ogromne oči. SPS je u stanju straha, apsolutnog straha, i ja ih razumem. Posebno se plaše ovde u Kragujevcu i Sumadiji. Plaše se i mene, što me posebno raduje... Sve to što rade, beleži im se, i dolazi vreme kada ćemo ıh pitati za sve stvari koje su radili, kaže „ražalovani“ gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović, komentarišući ovonedeljnu presudu ovdašnjeg Okružnog suda, kojom je njegov IZbor na funkciju predsednika Skupštine grada proglašen – nezakonitim.

Već odavno lokalni socijalisti tvrde

da Stevanović, funkciju gradonačel- -

nika Kragujevca, na koju je izabran

25. decembra 1996. godine, obavlja ~-

kršeći Statut Skupštine grada, pošto najviši pravni akt ovdašnje lokalne samouprave (Statut) u članu 44. stav 4 propisuje da su „predsednik i potpredsednik Skupštine odbornici na stalnom radu u Skupštini (grada) i ne mogu da obavljaju drugu javnu ili profesionalnu dužnost“. Stevanović, koji je i narodni poslanik u Skupštini Srbije, a u kojoj je na stalnom radu od 1994. – što je u ovom slučaju vrlo bitno – poziva se u ovom dugotrajnom sporu sa socijalistima na zakon kojim se reguliše status narodnih poslanika i u kojem se između ostalog navodi da narodni poslanik može da bira gde će da bude zaposlen – u republičkoj Skupštini ili na svom pređašnjem radnom mestu. U decembru 1996, kada je izabran na mesto predsednika Skupštine grada Kragujevca, Veroljub Stevanović je, dakle, već imao dvogodišnji radni staž u sIDskom parlamentu. Suvišno je, valjda, i napominjati da je republički Zakon znatno stariji pravni akt od Statuta, kojim se regulišu interni odnosi u gradskoj skupštini.

Otuda Stevanović kaže da su optužbe socijalista besmislene, a da je presuda ovdašnjeg Okružnog suda „strašno smešna ı tužna“. Dodaje da ti isti ljudi koji se bave njegovim radnopravnim statusom zaboravljaju da se

„Bajalgvani" pparinnčeirih

pozabave statusom predsednika ove države (Slobodana Miloševića, prim. Z. R.) koji je u isto vreme predsednik države i predsednik partije, što je Zakonom zabranjeno. „Mi ćemo ih na to podsećati i sada i ubuduće, sve dok neke stvari ne razrešimo na izborima, u koje mi ulazimo sa velikom prednošću na ovom prostoru (Sumadiji). Zato ja i razumem njihov strah“, kaže Stevanović i napominje da socijalisti zaboravljaju i to da bi njegova plata na mestu gradonačelnika Kragujevca bila znatno veća od one koju prima u republičkoj Skupštini.

O njegovom dosadašnjem (četvorogodišnjem) učinku na mestu gradonačelnika Kragujevca možda najbolje svedoči Jučerašnja izjava potpredsednika ovdašnje gradske vlade ı člana Glavnog odbora GSS Svetolika Nikolića. „Ponovo ćemo izabrati Veroljuba Stevanovića za gradonačelnika Kragujevca, jer smatramo da je radio u interesu grada i gradana. Stevanoviću može da se zameri ovo ili ono, ali dobru volju i želju da služi svom gradu niko ne može da mu ospori“, konstatuje Nikolić.

Zoran Radovanović

FOTO: DANAS