Два царства : роман

Ми М. БОГДАНОВИЋ

поту. Не може се спорити да је морални моменат овде далеко надвладао, и да је добио једну форму у којој се врло топло развио.

Г. Ћосић је опробан писац. То не значи окретан и занимљив стилист, већ и сигуран архитекта. Овај његов роман је сасвим солидна грађевина. Ја сам је погледао у њеним животним истинама, и признајући јој многе вредности, указао сам на извесне оскудице у психолошком разумевању живота, које су, чини ми се, апсолутно неизбежне у годинама пишчевим. Али хоћу да подвучем чисто списатељску вредност ове књиге. То је дело које се сасвим држи. Испричано је до краја са пуно приповедачкога смисла, са талентом. У почетку је нешто тромије. Није било лако писцу да свој полетни смер одвоји од нискога нивоа са кога је требало да се дигне и узвине. Али, доцније, нарочито од тренутка кад ствар почиње да се догађа у природи, у планини, у манастиру, што је као поручено за узвишавање и стила и ритма, причање се нагло уздиже, узноси се, одухотворава се. Манастирска средина, опис пожара шуме, величанствена сцена са Црним Остојом, дати су у замаху. На страну што ту има мало тражене романтике, али је такова средина у истини омогућила да се решење проблема сасвим мирно и са задовољством прими. Ако није свуда на линији животне реалности, ово дело је обасјано једним топлим моралним надахнућем, у облику који заслужује пуно признање.

Милан В. Богдановић

ШТАМПАРСКЕ ГРЕШКЕ.

На стр. 86, ред 7, одозго место смејући се треба сећајући се.

На стр. 89, ред 9—10 одоздо треба да гласи: који би потписан: Миљковић— Карамарковић. Када Миљковић сврши онако трагично.

На стр. 176, у 93. стиху треба да гласи: „Сви у чоси“.

На стр. 251, у 17. реду одозго: место Ја нисам хшео треба да стоји Зар нисам хтео.