Два царства : роман

154 БРАНИМИР ЋОСИЋ

сет минута једним дивним путем, оивиченим веома старим тополама; затим чим пређете нови дрвени мост, ви се нађете на калдрми главне улице "Ева. Не дао вам Бог да се, иначе, возите фијакером по тој калдрми. Ја сам морао да се држим за седиште и добро да стиснем зубе, а од тандркања ништа нисам могао да чујем. Све што сам видео, видео сам у „дупликату" и због те чињенице опростићете замршеност описа. Ја још ни сад нисам сигуран да куће немају по два крова, — један изнад другог. Ипак, највише сам спазио кафана; пред њима зелену бурад са леандерима; за столовима ретке госте који пију своју јутарњу црну кафу. Затим радње са кожама, опанцима, катраном, шамијама и газдама на вратима. Највише ми се допало да је чаршија била поливена и почишћена, да су хлебари баш у том часу вадили врућ хлеб од чега је мирисало цело јутро, да су иза чаршије одмах баште, воћњаци и поља. Од прилике на сред чаршије налази се општинска вага. Ја нисам веровао да је то толико „импозантно". То вам је као један круг. Около: срез, апотека, главне кафане. Ту се отварају на четири стране улице, управо путеви, оивичени више мање плотовима (наравно, иза плотова су куће). Тачно у средишту тог круга, тако да се из сваке улице види, вага. Прича се да је овај начин зидања увео кнез Милош, по угледу на |Ефоје у Паризу, само што је, као практичан човек, место непотребних триумфалних капија сместио трошарине. Около, место луксузних кола, дремају мазге, коњи и волови, под сеном, катраном или лучем.

Ваша је рођака, која збиља има пуно смисла за природу, необично много уживала у призору који пружа варошица гледана са високог пута што се пење право клисурама. Да је лепо, лепо је. Половина је вароши на падини планинској. Пут иде још даље. И тек што се прођу последње куће, већ сасвим сеоске, потонуле у овом тренутку у процвало воће (ја вам дајем опис од пре