Два царства : роман

178 БРАНИМИР ЋОСИЋ

осветљен прозор; неки су га опет затекли, ушавши ненадно, где лежи пред собним вратима, вирећи кроз пукотине; неки опет увераваху да проводи целе вечери и ноћи пред затвореном манастирском капијом. Али, све то није било потврђено.

Вративши се из планине, Јеша се увуче у свој лежај и дуго остаде непомичан, главе загњурене у кожух. Наместо прве мисли, беше дошла друга. Кукавица! Цео га је свет држао за кукавицу! Храброст за њега имађаше свега један облик, јер друге није познавао: Црни Остоја и његова дела. Леден зној поче да га облива. Хоће ли имати снаге> Достана га грдећи позва на вечеру. Он се не помаче. Међутим, иако леђима окренут, он праћаше пажљиво све њене покрете. Као да је у том часу имао једно шесто чуло: ниједан њен покрет није му остајао непознат. Са сваким шумом што му је допирао до уха, он је откривао по један покрет. Она је села, она једе, она успрема софру, она успављује Босиљку, она улази у собу, она се дотерује, она излази. Тишина... Достана беше отишла. Тада, Јеша устаде са лежаја, и замишљен крете кроз мали воћњак.

Била је још увек та озвездана и тиха ноћ када Јеша стиже до сеоске крчме. То је ниска и накривљена зграда, украј реке, покривена разлупаном ћерамидом, где свраћају сељаци и сплавари који из планине силазе варошици. Кроз два прљава и мала прозора пробијала је кречно-бела карбитска светлост и осветљавала ниско џбуње украј пута; остали део зграде био је неосветљен. Он уђе и седе за први сто, одмах до врата. Био је толико замишљен да не примети никога; још мање да се сав тај свет, (неколико сељака, газда и момак, сви око стола, са картама у руци) некако намах развесели. Он чак не погледа у момка када му овај стави на сто чокањ ракије. Он је јасно осећао једну ствар: да даље не може овако. Једини му је излаз био Црни Остоја. Да га