Два царства : роман

180 | БРАНИМИР ЋОСИЋ

== Не ваааља.. — отеже Јеша неповерљиво гледајући испод обрва. — Море, ајде, људи, сорта му је, — прихвати

поново Никола, — него ови наши калуђери ..не ваља!

— Пи! — понуди Милоје,

— Нека...

— Ех, нека! Пи! Ако неће само, а ти натегни. Ни ћуран не иде сам на свадбу, али људи ухвате, натакну на ражањ, па однесу.

Јеша искапи и стресе се. Тај исти кратки и испрекидани разговор, то исто испијање на крају, настави се још за неко време. Јеша беше збуњен озбиљношћу браће и њиховим човечним разговором. У колико је разговор дуже трајао, у толико Јеша стицаше више поверења. Остали гости се беху полако окупили око Јешиног стола. Новина пошалице их је лудо забављала и са нестрпљењем чекаху како ће се све то завршити. Браћа беху на далеко чувени Јакшићи, у последње време у крвавој свађи са манастиром око неких спорних испаша. Оценивши да је Јеша довољно загрејан, они се сасвим нагнуше преко стола.

— Видиш, Јешо брате, говорим ти као човеку и пријатељу... овде гуши неправда! — и Милоје се снажно лупи по грудима. — Је ли право, је ли пред Богом правог Шта њих боли, њино није, као паше живе, понела пшеница или не понела, код њих погача. Ти знаш!

Јеша потврди главом.

— А ми видиш, у њих узимај њиву на пола, у њих купуј гору, у њих узимај испаше... |

=— Ако, — упаде Никола, — намастирско је, њихово је, калуђерско, али бар да су као људи... што је право.

= То је, брате! Да је право! А зар ми нисмо плаћали правог Али мало калуђеру да сам слаже пару, него и стричевиће да огазди, мало што сам пушта трбух једући само мрс и сирење, него би и својој браћи да пусти!