Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 181

— Море да је само браћи! — узвикну Никола и намигну на остале. — А жене»

Чу се пригушен смех. Јеша се трже и још више отвори уста. Он се не усуђиваше да дигне поглед. — Јесте, жене. Ти то бар знаш! — шану му некако сувише поверљиво Милоје и његов врућ дах опали Јешу по лицу. — Јесте, брате, ти се не љути на мене, говорим ти као човеку и створу 6ожијем: што би ти — био гори од њихр

— Дуооовници... — промуца Јеша сав помодрео у лицу.

— Их! А ти! Шта си ти» Живинче или човек Човек, брате мој, човек! И ти душу имаш, на две ноге идеш, што би био гори од њих! А, што, деде, реци ми као свом рођеном»

Никола поново насу чаше.

— Је ли то животе Калуђерску децу да раниш,... код своје главе другоме измет да чиниш!

— Лако је теби.

— Што лаког — као обрецну се Милоје.

— Газда си... страх те није.

— Газда сам, газда сам! Пун ми кош шљивовице, ето ти какав сам газда. А што би тебе било страхр Жене ли се бојишг Кецељу припаши !

Још нико са њим до тог тренутка није тако озбиљно и „као са човеком“ говорио, и Јеша осети бескрајан срам што је у истини толика кукавица. Он сам, без нуђења, искапи овог пута чашу и осетивши врућину (која као да га је жарила по крви) он завали на потиљак своју тешку шубару. Поново се зачу међу присутнима, што су око стола стајали, пригушен смех.

— Једно дрво неће ни пред кумом да гори! — настави после краћег ћутања Милоје. — Али три...

Јеша се одједном исправи, заокружи мутним и црвеним погледом по свима, па онда тресну песницом о сто: |