Два царства : роман

182 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Ти велиш да ја калуђерску децу раним»

Сва задиркивања досада свршавала су се Јешиним бежањем из кафане, или, ако би га јако опили, његовим плачем и бусањем у груди. На ненадно питање Јешино, нарочито на његов удар песницом у сто, сав тај свет одговори громогласним смехом, толико је то било необично и ново.

= Аха, делијо! Распали само!

Јеша се дахћући диже од стола. Био је мало заклаћен и сав жут у лицу. Он се наже преко стола (при том обори стакленицу и разби једну чашу, али нико не обрати пажње на то) и полако, он понови:

=— Није Јеша кукавица, Милоје. Запамти, није он кукавица.

Затим се једним снажним покретом одби од стола и, кроз галаму и смех и подругивање, он тетурајући изађе из кафане. Напољу га дочека месечина и попци. Котлина се нихала у прозрачној маглици, некако преображена и без дубине. Било је свеже; без дашка ветра. Одмакавши мало од кафане, Јеша поче да се смеши. У колико се више приближавао манастиру и воденици, у толико је више осећао како у њему расте самопоуздање и бес, да када се нађе пред својим вратима он (који се иначе и по дану кришом увлачио у кућу!) лупи свом снагом ногом о њих. Он пипајући прође кроз · воденицу и крај већ угашеног огњишта; затим уђе у собу. Достана се још не беше вратила. Он се поново насмеши.

Дуго је затим под амбаром цепкао луч, правећи од њих мале снопиће. Када сврши са тим послом, он их сакри под сено. Затим се врати и леже; не на свој лежај, већ на кревет.

Почињало је да свиће када се врата отворише и Достана уђе у собу, лагано и меко газећи, повијајући се у струку. Спазивши Јешу, који ју је гледао нетремице и право у очи, она плану. Али пре него што успе да се подбочи, Јеша се диже, шчепа је за косу, повуче према кревету и онда,