Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 100

нагло разјарен, стаде ударати. Престао је тући тек када се од кукњаве пробудила мала Босиљка. Чувши детињи плач он остави Достану, отресе са прстију ишчупану косу, удари је још једном ногом у слабину и изађе у двориште. Из сена покупи спремљене снопиће луча и изгуби се у ниском грмљу, које је са горње стране ивичило воћњак. Достана, која се беше довукла побаучке до спољних врата, могла је још који часак да види међу зеленилом његову црну шубару, како полако залази све дубље у шуму.

ХХХМ

То исто јутро Срба је имао да оде у вароши“ цу, по пошту и новац. Он преко обичаја устаде рано и читав час проведе шетајући по манастирском дворишту. Али и после тога још је увек било рано до крене, јер је новац стизао тек око подне. У то на једном прозору старог конака, кроз дрвене решетке, он спази Василија. Овај му се осмехну:

— Већ шетате 2

Срба не одговори на то питање, већ упита:

— Могу ли да се попнем до вас» |

— Зашто питате» Попните се.

У последње време Срба се беше необично здружио са Василијем. На страну што је то приближавање у почетку било из чистог егоизма и потребе. У колико се више дружио са њим, Срба је налазио у Василију све више духа и интелигенције, а у исто време све јасније је уочавао величину глупости и сељачке грамзивости у Пајсија и Никодима. Уосталом, о овој двојици Срба није много ни водио рачуна. Њему је требао пријатељ који ће ћутећи разумети његову муку, не питајући за узрок, а то је био Василије. Јер Василије беше образован и уман човек, кога тек случај и судбина беше довела у манастир. Завршавао је шести или седми разред гимназије када је почео рат. Догађаји који су наступили прекинули су му даље школовање. Тада је настало бескрајно лутање по де-