Два царства : роман

184 Е БРАНИМИР ЋОСИЋ

лој Србији (био је са својом мајком и млађим братом), по свима збеговима. У повлачењу кроз Албанију изгубио је у једном метежу брата, затим, Једног јутра, крај угашене ватре у колеби где су преноћили, пробудивши се из тешког сна, нашао Је своју матер слеђену од мраза. Два дана преседео је крај леша, без хране, полусмрзнут, сам. Последње избеглице беху прошле и на слеђеном пољу није се видело ништа друго до разбацана и разбијена Кола, по који смрзнут коњски или људски труп и јата гавранова.

— Било их је тако много, — причао је Срби једном приликом Василије, — и долазили су чак до те разваљене стаје где сам ја седео, скоро без мисли и полулуд, спуштали се на ивицу зида и гледали ме. Нисам имао снаге ни да викнем. Да се који спустио и на мене, ја сумњам да бих имао снаге да учиним ма и један покрет, да се спасем напасти.

Најзад, другог дана, наиђе једна заостала колона војника и уђе у стају да се одмори и преноћи. Повратили су некако Василија, огрејали га колико су могли, и како овај није могао да иде, они га још истог вечера пренели у оближње село, и ту оставили код једног арнаутина. Ту је провео неколико месеци (благодарећи наполеонима које је имао зашивене у постави капута) а затим се, чим су шуме озеленеле, кришом вратио у Србију. Путовао је ноћу да га непријатељи не би ухватили. Једне зоре, пролазећи овим крајем, умало што није пао у руке једној патроли. Полумртав од умора и страха докотурао се тог истог јутра до манастира. Конаци су били опљачкани и пусти, али је манастир ипак некако живео. Младић је био тако измучен, тако блед, тако на крају снаге, да га је Пајсије задржао код себе. Све то учини се Василију као воља Промисли, и једном у манастиРу, он ту и остаде. та

— Био сам убијен, изгубљен, — причао је Василије, — лутао сам као месечар, али ми је