Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 185

пред очима непрестано лебдела слика моје јадне мајке, смрзнуте у Албанији. Само ме је читање на часове ослобађало те море. Тако сам, у то време, научио и руски и француски, поред огромног броја књига из библиотеке која је била скривена са осталим црквеним драгоценостима у једној тајној испосници више манастира, и које сам ја читао одреда. Касније, када је дошло ослобођење, ја сам остао овде.

Срба, увек скептичан, постави му тога пута питање, је ли он остао због тога што је у манастирском животу осетио свој позив или због тога што му је тај живот пружао најлакше решење да осигура своју егзистенцију. Василије се осмехну:

— Ви не претпостављате изгледа да оно прво може бити разлог»

— У толико не, што оно прво тражи да се буде или хипокрит, или да се верује у све глупости, тројство, створење света за три дана и шта ти ја све знам!

— За шест дана — поправи смешећи Василије. — Свеједно.

— Зар вама веровање изгледа тако немогућа ствар

— А зар ви верујетег — упита брзо Срба.

— Верујем.

— И у Бога»

= И у Бога.

После тог разговора и Василије и Срба уобичајише да претресају у бесконачност та и таква питања. За Србу то беше ново и привлачно (сем тога, тим дискусијама испуњавао је време које би иначе провео мислећи на оно нашта није хтео да мисли); за Василија задовољство, јер је имао са киме да претреса о ономе што је сачињавало сав његов живот. Али овога јутра, када се Срба попе у његову собу, ни један ни други не почеше о обичном. Василије је био у једној лакој и избледелој мантији, на више места закрпљеној. Сто му