Два царства : роман

186 БРАНИМИР ЋОСИЋ

је био прекривен исписаним хартијама и књигама. Како није било више места ни на столу ни на полици, то су поједини томови лежали по свима угловима, по прозору, по кревету.

— Ви рђаво изгледате одјутрос. — примети Василије.

— Рђаво сам спавао. — Срба се опружи по кревету и поћута часак. Затим: — Карамарковић и Никодим опет су се целе ноћи картали.

— Знам.

— Госпођа је јамачно и ову ноћ проплакала. Све до три часа по поноћи горела је светлост у њеној соби.

— Знам.

— Занима ме где су то били, јер сам ја у два маха обишао цео манастир и нигде их нисам нашао.

=— У колима. Ја сам их такође пратио. Извезли су се око десет часова затвореним колима. Изгледа да су били кренули у варошицу. Задржали су се међутим уз пут, испрегли коње, послали Илију по једну цртаћу даску и свеће и онда играли све до мало час. Изгледа да је то Карамарковићева идеја, због госпође. Када играју овде, онда она дође по неколико пута и опомиње га на спавање, другим речима, смета му. Да иде до варошице било му је дуго.

Срба се диже.

— Какав човек! Постао је сем тога и заједљив и пакостан. Јесте ли чули јуче каквим је речима изгрдио настојникаг А све то утиче на госпођу... она ће се разболети.

Василије погледа право у очи Срби. Овоме би непријатно. Он устаде сасвим са постеље и поче шетати из једног угла у други. У том шетању он се задржа за часак крај стола. Поглед му паде на исписане табаке. Његову пажњу привуче нарочито један лист, нарочито пажљиво и чисто исписан. Василије учини покрет да склони, али Срба га претече и узе табак. Он прелете очима преко