Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 187

неколико редова, а онда седе и поче пажљиво читати:

„И ја схватам цркву као место где човек има да остане по једном у недељи за који час насамо са самим собом, са својим мислима, својим гресима, слутњама. Около бруји песма, добри гласови, лепе и тужне слике светаца гледају са зидова кроз плавкасте и колутаве облаке тамњана, свеће пуцкарају и блистају; али од свега тога, у полутами, човек једва да осећа само присуство једне бескрајне тежње за чистотом и срећом. У једном часу, не знајући ни како ни откуда, човек тада осети да је дошао у присуство Бога. То није конкретно; то је просто сензација мира и спокоја која нас испуни. ИМ сама та тренутна самоћа, усред цркве, макар и без изговорених молитава, вреди више него све исповести и сви савети: слушати своје срце довољно је. Зар ви то нисте никад осетили2г Извесну промену на спољном свету када после службе, мало заморени од непокретности и стајања изађете на сунцег Опомените се када сте као мали излазили, рецимо после службе на Цвети, са врбовом гранчицом у руци.

Међутим, цео свет тражи помоћи у других. А с поља никад ништа није дошло. Чак ни разбојништво. То човек, понирући у себе, открива ово или оно. Питаћете: и подлост и разврат Одговорићу: и подлост, и разврат, и смисао за добро и племенито, све је то у нама, у пупољку, готово да се расцвета. Рђаве склоности су ближе површини и лакше доступне, добре су скривеније и дубље; зато је толико рђавог јер се нема времена ни прилике да се копа у дубину, тим пре што је то увек скопчано (као и сваки напоран рад!) за било какву муку или одрицање, док се до рђавог скоро увек долази кроз извесно задовољство. (Овим не желим да кажем да сва задовољства неминовно воде рђавом. То је сасвим друго питање.) Зато по мени црква треба да омогући те ретке часове понирања у себе, тога „копања“, разговора са самим