Два царства : роман

158 БРАНИМИР ЋОСИЋ

собом, те благотворне часове самоће. Зато је ту полутама наших цркава, зато фреске на зидовима, зато тамњан, зато песма хорова... Ја знам да је ово јеретично. И да би ме владика, ради ових мисли, послао на покору. Свеједно. Ја мислим тако, а не тражим од других да деле са мном моје мишљење. Једино што желим то је да останем што дуже сам; и да што боље уђем у суштину ствари. Овде се потпуно одвајам од многих не само световних људи, већ и од многих који носе ову исту црну ризу што и ја, а који на све гледају световним очима. Корист или штета за нас који смо се повукли из света, не постоји. Ја мислим на тренутну корист или штету. '(Све има свога смисла и циља. Ниједан добар осећај, ниједна добра мисао која се роди у вама није пропала, па макар је ниједном не изрекли. Све то остаје ту, и после наше физичке смрти, јер је и дошло изван нашег физичког рођења. Највећи људи, чији је пример највише утицао на човечанство, били су ћутљиви, повучени, неки чак и неписмени. И Христос више делује оним што није стигао да изрекне (или мудрошћу својом није хтео да изрекне; чак и оно што је изрекао било је увек у облику приче и радње!) него оним што је проповедао као чисту мисао и идеју. Легенда о једном човеку, сав његов живот, један осмех његов, или суза, највеће је благо; и скупоценије наследство, него томови књига, него дани проповеди.“

Овде се лист завршавао.

— Дајте ми наставак — замоли Срба после дужег ћутања.

Василије не одговори нити се помаче. Тек у том часу Срба примети да Василије беше необично узбуђен и збуњен. Он чак замоли:

— Вратите ми лист.

— Шта вам је овог

=— Ништа, глупости. Вратите ми. |

= Не, није ништа. Ово вам је нека расправа, шта ли» За часопис спремате2