Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 189

— Не, никако. То није за штампу.

— Мени се допада. Имате ли још колико листова»

— Неколико.

— Како се зовег Како сте назвали све тор

= О самоодрицању или жртви.

Срби наједном би сумњива Василијева забуна.

— Зашто сте писали ако није за штампуг2

— Онако, за мене сама.

— И то је цела истина»

Они се погледаше право, очи у очи. Василије нагло обори поглед.

— То је мој позив. — проговори он сасвим тихо.

Једно питање горело је Србине усне. Он се не уздржа:

— Шта је ваш позив>

=— Да размишљам о тим стварима.

Василије се није одавао. Сав треперећи, слутећи нешто необично и њему непријатељско, Срба додаде скоро гневно:

= И да делате...

Они се поново погледаше. Израз Србиног лица био је такав да Василије у часу виде да га Срба прозире; али у исти мах њему би јасна једна друга ствар: Срба је у овом часу није скривао. То потраја једно магновење. Срба осети да се и сам издаје. Он се надвлада колико је могао и сниженим гласом:

— Треба да идем. — Он дође до врата, па се наједном окрену; усиљавао се да се смеши: Јел'те, Василије, будите искрени, то ме необично занима: какви су односи између Никодима и Достане»

— Шта ће вам тог

— Онако... ради психологије, Никодим живи са Достаном> зар нег

— На жалост...

= Хвала вам. До виђења,