Два царства : роман

190 ___БРАНИМИР_ЋОСИЋ

Али ово последње о Никодиму и Достани било је усиљено. Василије добро осети да је Срби потпуно свеједно, и да је питао само да забашури своје последње речи. Чим остаде сам, Василије журно и одлучно седе за сто. Чинило му се да му сада неће достићи времена. Срба међутим лагано оседла коња и онда замишљен појаха према варошици. ХХХШ

Срба се налакти на сто за којим је седео, пред недирнутом црном кафом, и расејано поче гледати низ дугу улицу. Дан је био благ и тих. По тргу су се шетали дивљи голубови и врапци и журно, између неравног камења, купили просуто жито и зоб. Неко се у кафани звонко смејао уз звецкање стаклади на келнерају. Са прецветалог багрена опадао је цвет. Све је било тако да би човек, који је задовољан собом, могао са пријатнОшћу да ужива у непокретности и пуној светлости која је јарко блистала по извешаним јагњећим кожама. Међутим, Срба је седео непокретно и једва задржавао сету и нерасположење које га је све више заокупљало: он је поново мислио на напуштање манастира. Први пут је играо комедију; овог пута је мислио озбиљно. Али он јасно и унапред осећаше празнину коју ће наћи у Београду, он осећаше досаду која га је већ сналазила пре него што је видео и први београдски кров. Он покуша да мисли на своје познанике, на г-цу Јелену Б., на г-цу Јовановић и њен весели салон, он чак замисли помирење са г-цом С=“, помирење које је једно време држао за своју највећу срећу, али примети да га сада све то више нимало не занима: он је био изгубљен за Београд, бар у овом часу; једина особа на коју је мислио била је Радмила. Али после свега што се догодило, после последњег разговора, шта учинити, какво држање заузетиг Уосталом, зар је могао ма шта учинити, ма како „држање узети“